Bilo je proteklih decenija u Novom Sadu nekoliko kultnih mesta koja su širila duh slobode i radoznalosti, koja su bila i ostala bastioni svega onog suprotnog naopakom mejnstrimu, koja su se opirala provincijalnom duhu. Svako od nas pamti ona koja su mu godine dozvoljavale i nemirni duh nalagao.
Tako jedni pamte pankeraj "Žute kuće", drugi šminkersku "Đavu" i ranojutarnja tabanjanja preko Petrovaradinskog mosta kući, treći se sećaju nezaboravnih otpadanja ispred "Atrijuma" i beskonačnih očijukanja naslonjenih na zidić Saborne crkve, a pravi srećnici su oni koji su upamtili i preživeli sva ova mesta.
Jedno od tih kultnih mesta iz onih neveselih - a opet punih nade - devedesetih godina, koje je bilo prevažno za slobodni duh grada u tom trenutku, bilo je smešteno u ajnfortu Jevrejske 19. Bio je to kafe i knjižara istovremeno, mesto gde si mogao da popiješ nešto shodno svom kafanskom ukusu, pročitaš strip, prelistaš novine, čuješ od vlasnika koje su nove knjige izašle u Hrvatskoj i Bosni - pa i da ti ih on odnekud dopremi, ili bar pozajmi na čitanje, pregledaš ploče i kasete bendova koji su te zanimali.
Mogao si na tom istom mestu gotovo svakodnevno da sretneš nekog iz ovdašnje r’n’r ekipe: dr Popa, Pećinka, Slavka Zbogom Brus Lija, Goluba iz Goblina, fotoreportera Miljana Čubranovića, rok kritičare poput starih rok enciklopedista Pece Popovića, Petra Janjatovića, Čupka Maletića, i mlađih Pece Đurana, Nikole Glavinića a neretko i neku od regionalnih muzičkih faca, jer tamo su na domaćem terenu uvek bili i "atomci", i ekipe iz "Leta 3" i "Hladnog piva", posebno Mile Kekin koji je tu bio apsolutno obožavan.
To kultno mestašce u kojem ti je i konobar, visoki vižljasti Siniša, bio kao rod najrođeniji, možda čak i više od toga jer je i on kao i svi ljudi koji su tamo navraćali bio neko sa kim te je spajala odlična muzika, isti takvi filmovi i fenomenalne knjige, zvalo se "Kod Pantelije".
Iako je asocijacija u imenu jasna - pozivala se na čuvenog oldtajmera, junaka iz filma "Maratonci trče počasni krug", mesto je u usmenom predanju odmah preinačeno u "Kod Mome Pantelije", jer je Moma – Momčilo Slijepčević, bio vlasnik tog mesta.
Upravo Moma je od "Pantelije" napravio kultnu novosadsku adresu. Ne zato što su tamo bile udobne stolice – jer nisu, što se moglo popiti štošta – a moglo se, što su se tu mogle naći razne zanimljive memorabilije tog vremena koje drugde - pa ni na Najlonu, nije bilo moguće videti, već jednostavno zato što su ljudi prepoznavali da je taj Moma izuzetno biće, čovek koji u sebi baštini idealan spoj najboljih ljudskih vrlina, važnih tekovina kulturnog procvata zlatnih osamdesetih i dobrog ukusa za sve ono što čoveka čini mislećim bićem. Zbog svega toga bi ga, u roku od odmah, zgotivio svako ko bi ušao "Kod Pantelije".
Opismenio se maltene na "Džuboksu", a muzikom pelcovao u četrnaestoj, na svom prvom koncertu u životu, onom grupe "Tajm". To će objasniti i njegov potonji muzički ukus: dok je cela Juga otkidala na te davne preteče hipsteraja u vidu "Bijelog dugmeta", Moma se ložio na grupu "Smak" i gitarske vratolomije Radomira Mihailovića Točka.
Junak ove priče čovek je čiji je svetonazor oblikovao "Sjaj epohe", kultna knjiga Bore Radakovića čije je delove Moma znao da recituje napamet - a bilo je to, ne zaboravimo, vreme u kojem su knjige i muzika bitno uticali na životne stavove svakog ozbiljnog čoveka.
Momčilo Slijepčević rođen je početkom šezdesetih u Kninu. Slučajno u Kninu jer mu je otac tamo bio otpravnik vozova. Kako su se porodice železničara često selile, tako se i njegova nedugo potom obrela u Sisku. Posle srednje škole Moma je počeo i sam da radi na železnici. Radio je na kolodvoru Lekenik i u to vreme bio jedini otpravnik vozova sa minuđušom u uvetu, čemu bi tek bledi pandan danas mogao da bude Dan bez pantalona u metrou.
Kad bi završio smenu presvukao bi se i nastavio ka Zagrebu, gde su famozne osamdesete bujale u svim pravcima i odnosile čoveka u naručja svih mogućih radosnih izazova.
I moguće da bi taj gradić, u kojem se usred Panonske nizije Odra uliva u Kupu, a Kupa u Savu, bio njegova sudbina da avgusta 1991. godine gradom nije prostrujala vest o septembarskoj opštoj mobilizaciji. Ta glasina ubrzo je dobila i svoj najkonkretniji oblik, i to u vidu tri poziva za mobilizaciju koje je Moma dobio tog 27. avgusta: iz JNA-a, Zbora narodne garde (Zenge) i Vojske Krajine.
Svi su hteli da pođe sa njima i brani domovinu! Koju domovinu, pitao se Moma, šaljući ih svaku ponaosob u po jednu materinu? Onu istu domovinu koju su svi hteli da unište, orobe, ponize, zgaze, i koju će vrlo brzo satrati do neprepoznatljivosti.
Nije hteo da ratuje ni za jednu fašističku ideologiju, niti da bilo koja od te tri formacije od njega brusi rodoljuba, domoljuba il’ junaka, zato je spakovao ženu i sina, i zaputio se u Sarajevo, jer mu se, kako je kasnije pričao, taj grad tada činio adresom na kojoj ništa svejugoslovensko ne može biti ugroženo.
Njegov život u Sarajevu obeležiće kolpolterstvo. Bio je kultni prodavac štampe na ulici, toliko sugestivan i uspešan u tome da ga je obožavao kako običan svet, tako i svi večiti sarajevski boemi, glumci, pisci, među njima i
Miljenko Jergović koji će mu dvadesetak godina kasnije posvetiti
ozbiljan pasus u proznim reminiscencijama na svoje uočiratne sarajevske dane.
Moma je novine prodavao u Ulici Vase Miskina, danas Ferhadijinoj, uz sarajevsko "Oslobođenje" prodavao je beogradsko "Vreme", splitsku "Slobodnu Dalmaciju" i podgorički "Monitor", stripove. U jednom trenutku na toj tezgi mogle su se naći i dve zanimljive knjige: izdanje "Danasa" o Ademu Demaćiju i piratsko izdanje pesmarice Džonija Štulića koja se prodavala kao luda. Tako je bilo do leta 1993. godine.
Ali, nažalost zlo je našlo put i do Sarajeva. Sve je počelo marta 1992. godine pričama šta je čije, pa snajperisanjem - a Moma je živeo u ulici koju će zbog toga kasnije i prozvati "snajperskom". Vrlo brzo je shvatio da je vrag odneo šalu, ali je u toj atmosferi, kada je na grad dnevno padala gomila granata, ostao godinu i po dana. U jednom kasnijem intervjuu je rekao da su mu ti dani, koji su ujedno bili najteži za Sarajevo, i njegovi najgori dani u životu. U tom istom razgovoru prisetio se bizarne životne situacije da je 1992. godine vojnim avionom u Sarajevo za njega stiglo dve hiljade primeraka lista "Vreme", bila je to poslednja isporuka uoči totalnog zatvaranja grada.
Kada je osetio da više ne može, da puca po šavovima od pogleda na raskomadana tela rasuta po gradu, jedne je decembarske večeri, jedne od poslednjih kada se mogao platiti goli život, prešao Miljacku i obreo se, najpre u Beogradu, a potom u Novom Sadu.
Nekoliko godina po dolasku u Novi Sad, kada je "Kod Pantelije" već bilo omiljeno gradsko mesto rekao je: "Znam kako ljudi gledaju na nas koji smo odnekud došli, znam da se duh grada uznemiri kada s novim ljudima pristigne nešto duha nekih drugih ulica, ali ne verujem da može biti loše, ni novoj sredini, ni onome ko u nju dođe ako taj donese nešto lepo sa sobom."
U početku je Moma najpre radio na pumpi, pa građevini - na mešalici, nosio je džakove, istovarao robu, potom opet prodavao novine - nijedan pošten posao toj pankersko-rokerskoj duši nije bio težak ili sramotan. Trebalo je preživeti nemaštinu u kojoj je živela većina nas, brinuti o porodici. U jednom trenutku počeo je da prodaje kasete na Bulevaru oslobođenja, a par godina kasnije pozajmio je pare i otvorio "Panteliju".
Svirke, susreti novinara i muzičara, omiljeno mesto za intervjue, adresa logoreičnih pijanki i ćutljivih beomskih nadmudrivanja, prostor muzičkih, filmskih i književnih studija o svemu onome što je činilo jugoslovensku matricu življenja naoružanu pankerskim duhom, to je narednih godina činilo svet "Kod Pantelije“.
Posebno urnebesno bilo je aprila, valjda 2001. godine, kada su zagrebački "fakovci", hrvatski pisci okupljeni u karavanu naslovljenom "Festival A književnosti" gostovali u Novom Sadu. Iako se događaj imao zbiti u podrumskom prostoru "Prometeja" na Trgu Marije Trandafil, gde je bilo - malo je reći – urnebesno, Moma je bio taj koji je za ovaj događaj uradio najbolji PR, jer je pre dolaska hrvatske književne elite u Novi Sad učinio više na regionalnoj popularizaciji njihovog štiva nego što će ijedan njihov PR i izdavačka kuća ikada uraditi zajedno. Moma je uvek bio tu da javi šta je novo objavljeno, kakav je roman, da nađe kontakt, spoji ljude i da se istinski raduje širenju kruga mislećih ljudi.
Zahvaljujući Momi tako smo i pre nego što je Zoran Ferić, bukvalno drhteći od treme, u Novom Sadu čitao odlomke iz svoje knjige, pročitali njegovog "Anđela u ofsajdu", i pre dolaska Ante Tomića znali da je "Zaboravio (sam) gdje je parkirao" i kakva je "Smotra folklora", uverili se u Momine tvrdnje o sugestivnoj baritonirajućoj upečatljivosti čitanja uživo Bore Radakovića koje je bespogovorno razoružavao sve što je i u naznakama nosilo suknju. Zahvaljujući Momi upoznali smo i Miljenka Jergovića, tog pedantnog hroničara svih regionalnih sećanja na budućnost, koji se i tada držao otmeno i na distanci dok mu se istovremeno smešio brk zbog tako dobrog prijema "fakovaca" u Novom Sadu. I na koncu upoznali smo neprikosnovenog splitskog zajebanta, pokojnog gurua splitskog humora Đermana Ćića Senjanovića koji je, nakon što je svojim urnebesnim "Dorinim dnevnikom" sa stolica poobarao sve prisutne, diveći se novosadskim lepoticama, neprekidno ponavljao kako je Bohumil Hrabal bio u pravu kada je napisao da je oblo žensko koleno drugo ime za duha svetoga!
Nažalost, pod najezdom rušenja svake logike i smisla, i "Kod Pantelije" je u jednom trenutku, kao i sve logično, dobro i smisleno u ovoj zemlji, stalo, nestalo, popustilo pred svim nelogičnostima godina tog zaista bizarnog življenja.
Moma je onda iz rokenrola, logično, prešao na nešto rokenrolu blisko - neku vrstu ekologije u vidu organske poljoprivrede. Otišao je nadomak Novog Sada, u Veternik, gde je u plastenicima gajio voće i povrće. Prodavao ga je na Satelitskoj pijaci, na tezgi 121 i opet, kao i koju deceniju ranije, kada je sa minđušom u uvetu bio najneobičniji otpravnik vozova, sada je bio najneobičniji prodavac koji se izdvajao od ostalih trgovaca i svojim neverovantim duhom.
U jednom trenutku pokušao je Moma duh "Kod Pantelije" da oživi u Njegoševoj ulici u jednom malo rustičnom prostoru, ali je to pred najezdom džalabratskogibubakorelijevskog duha bilo nemoguće. Život prosto nemilice melje sve ljude koji nisu dovoljno, ne samo mudri, već prvenstveno socijalno lukavi da se umreže i prećute goleme lične nemire zarad neke male - lične dokapitalizacije nekog svog izbora.
Zato će taj isti čovek, koji je u ono najgore ratno vreme, dok su drugi preko granica švercovali alkohol, cigarete, drogu, oružje, ljude, preko te iste granice dobavljao knjige i novine verujući da pisana reč može da probudi dovragaotišavši duh i raskrinka debele karike straha, probudi misao, optimizam i nadu, pre gotovo dve godine još jednom preći mnoge granice, posve legalno, sada kao gastajbajter i otići tamo gde odlazi gomila ljudi danas. Ne u potrazi za dostojanstvenijim životom, jer takvog (danas) nema za običnog čoveka, već za mestom u kojem je strancem lakše biti u stranoj, nego u sopstvenoj zemlji.
Lučki grad Bremen na severu Nemačke danas je njegov grad. Nema sumnje da je i tamo našao neku gastarbajtersku pankersko-rokersku ekipu koju, uz neko dobro pivo, zabavlja jednom od stotina priča iz svoje bogate eksjugoslovenske riznice.
Do narednog viđenja https://www.021.rs/story/Info/Misljenja-i-intervjui/233190/INTERVJU-Marko-Tomas-Sposobni-smo-da-osnujemo-vrhunski-logor-ali-ne-i-da-organizujemo-normalan-zivot.html
Posted by Zoran Strika on Уторак, 28. јануар 2020.
Tokom povremenih dolazaka u Novi Sad, Moma uvek okupi svoju malu ali odabranu ekipu pravovernih rokenrolera, starih znanaca iz "Pantelije". Nađu se u Rusinskom kulturnom centru u Jovana Subotića, gde čitaju poeziju, slušaju dobru muziku, provere sva eksjugoslovenska sećanja.
I uvek skoro sva budu tu, i uvek na kraju, u neko doba noći ogrnute dimom i posleponoćnim osećajem sveta, probude se stara "Za čije nebo treba da sam duga" pitanja, uklesana u stihove legendarnog "Tajma", istog onoga koga je kao četrnaestogodišnjak prvi put čuo u sisačkom Kinu sloboda, kada su se i duga i sloboda činile dostižnom i logičnom tekovinom koja nema alternativu.
U to ime, umesto čaša uvis u odsustvu, jedno sećanje na budućnost u vidu "Tajmovih" večnih stihova "Za koji život treba da se rodim":
.jpg "FOTO: Znate li da u Veterniku postoji bosanska brvnara koja je spomenik kulture?")
.jpg "Gradska vlast osniva još osam predškolskih ustanova, više mesta za direktore")
Komentari 22
Tiha
Backy
Ničije ideologije podanik,izgubljenoj duši SVETIONIK...
Igor
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar