Na današnji dan, 24. mart 1999. godine, počela je NATO agresija na Jugoslaviju, a prve rakete pale su i na Novi Sad.
Foto: 021.rs
Taj 24. mart, baš kao i ove 2021, padao je u sredu. Već narednog dana, 25. marta, rešenjem Saveznog ministarstva za telekomunikacije Radiju 021 oduzet je predajnik.
Međutim, redakcija je nastavila rad, pokrenut je prvi veb sajt, a tokom bombardovanja novinari su prikupljali impresije Novosađana o onome šta im se dešava. Tako je nastala poetsko-dokumentarna emisija "Ja živim tu", kao trajno svedočanstvo jednog tragičnog vremena u životu Novosađana. "Ja živim tu" dobila je specijalnu nagradu na Međunarodnom filmskom festivalu u Košicama, u Slovačkoj.
Ostalo je sačuvano šta je Novosađanima prolazilo kroz glavu dok su gledali kako se delovi njihovih života urušavaju pod naletom projektila nadmoćnijeg neprijatelja.
Glumac Boris Isaković, koji je ovih dana u fokusu zbog uspeha filma "Quo vadis, Aida?", tog proleća, nakon rušenja Varadinskog mosta rekao je za Radio 021 da čovek odbija da vidi istinu.
"Sve je ovo strašno, nema tu osećanja nikakvog. To je osećanje kao kada sam bio u Vukovaru i radio film. Percepcija ljudska odbija da prihvati tu istinu i gledaš porušen most, a vidiš ga onako kako je izgledao i ne želiš da ga vidiš srušenog. Izgleda nadrealno", ispričao je tada.
Pisac Aleksandar Tišma prisetio se toga da je i u njegovom, kao i u životi mnogih Novosađana, Varadinski most igrao određenu ulogu.
"Ja sam se kupao u drvenom kupalištu ispod tog mosta. Moj otac je bio mobilisan kao vojnik i bio je u Petrovaradinu, dolazio je kući da spava. Jedne noći se čula velika eksplozija, on je video da su mostovi dignuti u vazduh i da ne može da pređe u kasarnu. Most je sada ponovo srušen, ali Novi Sad živi dalje. Njemu taj most treba, jer on povezuje Novi Sad sa Petrovaradinom. Novi Sad je i nastao zbog Petrovaradina, taj most je nužni i sastavni deo Novog Sada i nema sumnje da će on ponovo biti uspostavljen", rekao je 1999. čuveni pisac.
Nakon Varadinskog mosta, srušen i Most slobode, a nakon nekoliko udara, pod naletom raketa, posustao je i Žeželjev.
Bili su to dani agresije, ali borbe za očuvanje normalnosti. U knjizi "Uzvodno do 021" tadašnja glavna urednica Radija 021 Jovanka Zlatković piše da je u mlečnom restoranu "Sloboda", "francuski sendvič" promenio ime u "srpski".
"Prodavačice kažu da su građani protestovali protiv 'francuskog', agresorskog sendviča! One su onda, brže-bolje, morale da ga prekrste. Pitala sam: da li se neko bunio protiv naziva 'sendvič', jer i Britanci učestvuju u bombardovanju? Takvih primedbi nije bilo. Dakle, 'sendvič', za sada, nije registrovan kao 'agresorski'. Zaista, kako se kaže sendvič na srpskom?! Masti i 'leba?", zapisala je Zlatković u još jednom svedočanstvu tih tragičnih dana.
Neki su se borili humorom, pa je Balaševićev "Ringišpil" dobio svoju NATO verziju, sa izmenjenim stihovima: "Trube sirene, al' to im je manir, a Sremci su srušili leteći tanjir... Izeš sliku, F-18 u šljiviku". Atheist Rap su obradili svoju pesmu "Sarajevo" i pevali: "I don't wanna die in Vojvodina fight". O očuvanju duha govorio je i potpredsednik Novosadskog kluba i urednik Enciklopedije Novog Sada Duško Popov.
"Mislim da je jako važno da sačuvamo duh naš, poznat i prepoznatljiv. Uznemirenje nas pogađa. Teško je to podneti. Svi ćemo pomalo početi da gubimo prisustvo duha ako se to nastavi, jer su traume i stresovi veliki. Moramo da se odupremo tome i da sačuvamo duh u ovoj situaciji."
Tih dana su se širom Srbije, na trgovima i mostovima, okupljali ljudi dižući glas protiv agresije. Protesti aprilskih dana počeli i na Univerzitetu u Novom Sadu, o čemu je govorio rektor prof. dr Svetolik Avramov.
"Ova sredina, kao što je Univerzitet u Novom Sadu, sa stvarno vrhunskom akademskom strukturom treba svakodnevno da se oglašava putem jedne javne, odmerene, racionalne reči koja je svojstvena inteligenciji i koja sigurno nema manjak patriotizma u poređenju sa ostalim delom našeg naroda. Da kažemo, na jedan kvalitativno drugačiji način, šta mislimo o ovoj tragediji koja nas je zadesila, koja nam se dešava iz dana u dan, iz noći u noć, koja preti da nam uništi budućnosti. Želimo na taj način da iskažemo i svoj revolt i svoj protest za sve što se događaja, a da se ujedno narodu razjasne svi ovi elementi istorijski i sve druge potke koje su sigurno dovele do svega ovog", ostao je zapis u "Ja živim tu".
Kada je onemogućen normalan rad Radiju 021 i kada je podignut prvi sajt, informacije koje su plasirali novinari koristile su i onima koji su bili u inostranstvu, a kojima je neko voljen ostao u Novom Sadu. Poruke brige i podrške stizale su sa svih strana sveta.
"Hvala vam na svakodnevnim izveštajima iz Novog Sada. Ovo je jedini način da saznam šta se zaista zbiva u svakodnevnom i običnom životu u Novom Sadu. Moji roditelji i prijatelji ne žele da me zabrinjavaju ili ne žele da plaćam veliki telefonski račun, pa kada ih pitam kako je i šta se dešava, kažu kako je sve u redu i da ništa ne brinem, a naravno, tada je briga još veća. Ovako bar znam tačno šta se dešava. Hvala vam što uprkos teškoćama postojite. Držite se i mirna vam noć", poslala je te 1999. na mejl adresu Radija 021 Vera Aberg iz Švedske.
Tih dana život se drastično izmenio. Kraj milenijuma za Novosađane imao je miris gareži, podruma, atomskih skloništa, i zvuk bombi. Ipak, sve to nadživeo je duh ljudi koje je opisao Miloš Jovanović Hamer u svojoj poemi "Ljudi od zemlje", kojom se završava emisija "Ja živim tu".
Ekipa koja realizovala poetsko-dokumentarnu emisiju "Ja živim tu" bila je u sastavu: Jovanka Zlatković, Tijana Savkov, Dejan Pralica, Miroslav Zadrepko, Gordana Mihailović, Nikola Tomić, Ašli Đuričin, Vladan Miljković, Đorđe Ilić, Vlastimir Kovač i Ljiljana Jovičić.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Imao sam 11 godina. Tog dana se išlo prepodne u školu, popodne smo uobičajeno išli napolje da se igramo ubeđujući one koje su roditelji sprečili, da neće biti nikakvog bombardovanja...
Na lokaciji na kojoj se nekada nalazila kultna novosadska "Žuta kuća" gradska vlast planira izgradnju crkve posvećenoj stradalima u južnoj Bačkoj tokom Drugog svetskog rata.
Novosađanin Dušan Jovanović, lekar gastroenterohepatolog i onkolog, tokom februara imaće izloženu prvu izložbu starih mapa i grafika Novog Sada i Petrovaradina iz njegove velike kolekcije.
Novi Sad ima dosta spomenika, ali neki su usled istorijskih događaja pali u zaborav. Jedan od njih je i spomenik rodoljubima, koji se nalazi daleko od pogleda, pored pruge u Petrovaradinu.
Ove godine se obeležava 110 godina od početka Prvog svetskog rata, a među tužnim godišnjicama je i streljanje rodoljuba na području Petrovaradina septembra 1914. godine.
Novi Sad je nekada imao fabriku aviona, aerodrom i školu za pilote. Malo toga podseća na ovaj deo istorije grada, a to uključuje i spomen-ploču posvećenu prvom partizanskom pilotu Franji Kluzu.
Pre 246 godina u Novom Sadu su zabeleženi pogrebni nemiri jer su tadašnje carske vlasti pokušale da suzbiju pojavu nošenja otvorenog sanduka sa mrtvacem kroz naselja, kao i celivanje mrtvaca.
Istorijska drama "Smrt Uroša V." koju je napisao Stefan Stefanović, igra se na pozorišnim scenama skoro dva veka, a malo je nedostajalo da nikada ne bude izvedena.
Zahvaljujući maminom poslu - nekoliko godina je bila direktor Hotelskog preduzeća "Vojvodina" - kao sasvim mali dečak sam naučio značenje pojmove kao što su hotel, restoran, letnja bašta, pivnica...
.jpg "FOTO: Znate li da u Veterniku postoji bosanska brvnara koja je spomenik kulture?")
Komentari 6
Cajocajo
Cajocajo
Joca
Лиманац
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar