Štrand i Novi Sad: Kako se nekada brinulo o javnom moralu na dunavskoj plaži

Štrand je za jedan vek preživeo mnogo toga - bio je svedok nekih od najlepših, ali i najtragičnijih događaja u istoriji Novog Sada. U poslednjih godinu dana, zbog pandemije korona virusa, značajno je smanjen broj posetilaca na najpoznatijoj gradskoj plaži.

Hroničar Zoran Knežev za 021.rs priča da se prostor na kom se nalazi plaža ranije zvao "Veliki štrand", "poloj" ili "pojilo", jer su tu zbog plićaka volari napajali stoku.

"Na kupanje su najpre dolazili vojnici i oficiri krajem 19. i početkom 20. veka, a za vreme Prvog svetskog rata dr Kornel Slavi osnovao je jedno preduzeće koje je uredilo plažu. Do Štranda su gosti dolazili malom železnicom, takozvanim 'Trčikom', čija je polazna stanica bila u Sremskoj ulici. Plaža je bila vrlo popularna između dva rata, a topli sunčani dani znali su da izmame priličan broj Novosađana i Novosađanki na tu našu plažu. To su većinom bile dame, koje su oduvek pratile modu i kojima je dakako bilo bitno da budu viđene na toj lokaciji. Pokušavaju da se kao muškarci šepure i privlače pažnju, ali na malo drugačiji način. Šetaju se pored same vode, tako da oduzimaju pažnju i onima što igraju fudbal, i onima na granama, ali i onima što su u vodi i kupaju se. Pravi izbor lokacije, da te svi primete. Trčkaraju, ali mlitavo... više se ipak šetaju i onda odlaze tamo, radi čega su i ustvari i došle - da se sunčaju. Flert i šminka su bili nerazdvojni njhovi pratioci nekada na Štrandu, a danas, da li su se promenile, veliko je pitanje", pita se Knežev.

On dodaje da se nekada na Štrandu strogo brinulo i o "javnom moralu".

"Posebna pažnja u periodu između dva svetska rata je posvećivana javnom moralu, u svim segmentima društva. Tako su i posetioci najpopularnijeg novosadskog kupališta bili pritisnuti nizom propisa i ograničenja, uglavnom u vezi sa oblačenjem ili bolje rečeno, svlačenjem. Strogo je kod dama bila određena granica do koje su smele da se skraćuju suknje ili spuštaju dekoltei, dok su muškarci morali da nose kupaći kostim sa gornjim delom (bretelama). Ovi puritanski kriterijumi su vremenom ipak spuštani, tako da je gospodi najpre tolerisano otkopčavanje jedne bretele, a kasnije i nošenje kupaćih gaća koje nisu 'suviše pokazivale'. U početku se podozrivo gledalo na običaj da se dame kupaju zajedno s muškarcima, pa imamo primere gde su i plaže bile odvojene, no kasnije je i to prevaziđeno. Ipak, čvrste odredbe u vezi sa održavanjem reda i morala opstajale su dugo vremena", objašnjava sagovornik 021.rs.

Knežev navodi da se u dokumentima, novinskim člancima i sećanjima ostale priče da je izuzetno strog i posvećen čuvar javnog morala na Štrandu, između dva rata, bio šef novosadske policije Đorđević. On je, između ostalog, bio autor štampanih naredbi i objava koje su bile nalepljene na ulazu na plažu i na vrata svake od kabina.

"Uprkos velikoj pažnji koju su gradske vlasti posvetile javnom moralu, bilo je i nepredviđenih incidenata. Verovatno jedan od najšokantnijih, a za gospodu zasigurno najprijatnijih, bio je onaj slučaj kada se mlada dama K. M. usudila, da na plovećim cevima bagera 'Dunav', u dotad nepoznatom toplesu, izloži svoje telo suncu. Kada su je dobronamerni čuvari ondašnje plaže opazili, prijavili su je upravi, koja joj je zabranila da dolazi na Štrand, na veliko razočarenje muške populacije", prepričava ovu epizodu Knežev.

Na plaži su uvek bile i kabine, koje su bile poređane u tri reda sve do velikih poplava šezdesetih godina. Najskuplje su bile one u prvom redu, koje su imale stolove i klupe. Knežev prepričava da je o svakom redu brinula "kabinjerka", koja je u svojoj kućici čuvala tablu sa ključevima kabina.

"Kabinjerke su vodile računa o redu i higijeni, čak su donosile po vedro vode namenjeno pranju nogu pre odlaska sa plaže, za šta su bile nagrađivane bakšišom. Ekskluzivni prvi i manje prestižni drugi red kabina bili su odvojeni nizom poljskih toaleta, zidanih šporeta i bunara za vodu. Na šporetima su neki posetioci kuvali ili podgrevali svoje obroke, dok su pored bunara rashlađivali flaše sa belom kafom i lubenice. Knežev dodaje da o legendarnom poštenju nekadašnjih stanovnika ovog grada svedoči sada gotovo neverovatan podatak da nije upamćeno da je ukradena ili nestala neka od ovih flaša sa kafom ili lubenica. Na Štrandu se nalazio i lep, drveni restoran, u kome su posetioci uživali sve dok ga jedne noći, po završetku Drugog svetskog rata, nije uništio požar. Levo od ulaza nalazile su se biletarnica i prostorije za dežurnog policajca i pružanje hitne pomoći. Kod samog ulaza bili su podignuti kiosci, frizerski salon, poslastičarnica, kabine s tuševima, parkiralište za bicikle i prodavnica u kojoj su se mogle kupiti, u to vreme veoma popularne, ledene čokolade 'polar', kao i takozvani 'amerikan korneta'", priča ovaj novosadski hroničar.

Sagovornik 021.rs kaže i da je zabeležno da je 1926. godine Štrand bio u centru sukoba vlasti i građana zbog cene ulaznica.

"Odluka gradskog saveta iz maja 1926. godine, kojom je uveden porez na ulaznice za Štrand, izazvalo je veliko negodovanje među Novosađanima. Ova odluka bila je utoliko nepopularnija što je donesena na nekoliko dana pred otvaranje kupališne sezone na Dunavu. Tih godina se vodila borba protiv poskupljenja životnih namirnica i gradska uprava, umesto da prednjači u borbi protiv skupoće, uvodila je nova poreska opterećenja. Ovaj novi namet, te godine bio je petnaesta vrsta opštinskog poreza. Kratko vreme pre svečanog otvaranja sezone kupanja, uprava Štranda je primila odluku gradskog saveta o novom porezu na ulaznice od 1 dinar za pojedince, a za sezonske karte 25 dinara. Međutim, uprava je baš za tu sezonu izvela velike i skupe opravke i preuredila celu plažu. Popravljene su kabine, uređene staze, plaža posuta peskom i uopšte, Štrand je za to leto dobio lepši i uređeniji izgled. Novosadska štampa je tada jednodušno stala na stranu kupača", navodi Knežev.

Novinari su za gradsku upravu konstatovali da su svojim aktom "izvršili atentat na novosadske građane", naročito na siromašniji stalež i time "podsećaju na vremena najcrnje reakcije". U jednom članku se, između ostalog, kaže da odluka gradskog saveta "u stvari znači da u buduće mora da plaća porez svaki onaj koji želi da se kupa.

"Negodovanje je raslo iz dana u dan i otvaranje Štranda je bilo odgađano jer su mnogi Novosađani odbijali da plate ovaj porez. I sama uprava Štranda se našla u nezgodnom položaju. Povedena je akcija da više vlasti ponište ovu nepravednu odluku gradske uprave. Najzad, sa zakašnjenjem od tri nedelje, otvoren je Štrand. I samo manji broj vlasnika kabina uplatio je porez na 'kupanje', a za njih se govorilo da su 'novčana aristokratija'. Ostali kupači su odlučno odbijali da uz ulaznicu plate i porez dok nadležne vlasti ne reše, da li je uvođenje ovog poreza bilo zakonito. Ipak, ceo spor, tog leta je rešio Dunav. Početkom jula te godine bila je poplava i novosadska plaža sa svojim kabinama bila je prva na udaru vodene stihije. Novosađani su imali sreće, jer su velike vrućine i sunčani dani omogućili kupanje sve do prvih dana oktobra. U međuvremenu ukinut je i porez na kupanje u Novom Sadu", dodaje novosadski hroničar. 

Štrand danas ima oko sedam hektara zelenih površina sa više od 400 stabala i stotine kvadrata peščane plaže čija veličina zavisi od vodostaja reke. Na plaži ima i više od 800 kabina i nekoliko desetina lokala. Kada su topla leta, u periodu od maja do oktobra, zna da bude i više od milion poseta.

Realizaciju ovog teksta podržao je TONS.