Vujke i Toza, zauvek

Duško Bogdanović

Novi Sad

10.10.2023.

10:00 > 10:20

Todor Veselinović i Vujadin Boškov.

Foto: 021.rs (ilustracija/FK Vojvodina)

U 110 godina dugoj istoriji Fudbalskog kluba Vojvodina, događajima i ličnostima prebogatoj riznici, nije se ponovio, a vrlo teško da hoće, tako genijalan vršnjački tandem. Poput šipka prepun nepatvorenog talenta, izuzetnosti, drugosti, neuporedivosti...

Bilo je, decenijama docnije, nagoveštaja sličnog u, recimo, očekivanim karijerama Zvonceta Ivezića i Pere Nikezića. Ili još kasnije, u igrama Đoke Vujkova i Bobeta Pavkovića.

Sva četvorica su bili odlični fudbaleri, nosioci igre, reprezentativci, ljubimci publike... Ponikli u podmlatku, prošli su vrhunsko školovanje, okitili se čuvenom prerepoznatljivošću "Vošine" dece. Kao fudbaleri i kao ličnosti.

U povesti fudbala bilo je tek nekoliko izuzetno uspešnih vršnjačkih tandema, i to uglavnom blizanaca: De Burovi iz Ajaksa, Vujovići iz Hajduka... Čuvene "Mančesterske šestorke" su egzemplarni izuzetak koji potvrđuje stamenost pravila da se to dešava vrlo, vrlo retko.

Gigs, Bekam, braća Nevil, Bat i Skols, drugari iz juniorske svlačionice, vođeni genijalnom trenerskom rukom Aleksa Fergusona, postali su ključni delovi izvanredne kosmopolitske konstrukcije, koja je devedesetih godina prošlog veka, osvojila desetak najvažnijih nacionalnih, kontinentalnih i svetskih titula za Mančester Junajted - po mnogima, najpopularnijeg, globalno gledano - fudbalskog kluba.

Ali, Vuja i Toškara, to je, ipak, (bila) druga dimenzija. Definisana naročitim okolnostima. Derani iz Begeča i Salajke, sportski i ljudski stasali su u sveopštoj nemaštini, bez gotovo ikakvih uslova za bavljenje sportom. Vrhunskim, posebno. Behu to godine teškog života, neposredno nakon kraja Drugog Velikog rata.

Prepoznati su - ti nesvakidašnji talenti - od oštrog oka i još oštrijeg uma čuvenog Baneta Sekulića, člana one ponosne postave jugoslovnske selekcije iz Montevidea 1930, na prvom svetskom loptaškom prvenstvu. Odabrao ih je, obukao im dresove predratne Vojvodine - crvenobele sa zvezdom na srcu - ali tada već Sloge, kako su klub na silu, preimenovale aktuelne partijske glavešine, a sve u trendu svenarodnog pobedničkog poratnog entuzijazma.

Klubovima dugih istorija, nadevana su nova imena poput Pobeda, Sloboda, Proleter, Jedinstvo... Važilo je to i za novoosnovane, buduće velikane, kao što će biti Partizan i Crvena zvezda.

Bilo je tada u Novom Sadu velikih zaljubljenika u sportsku praksu Sovjetskog Saveza, te su hteli da imitirajući imena klubova kao Torpedo, Dinamo, Lokomotiva, Traktor, Motor... Vojvodini, nametnu novo - Kombajn! Nisu, na sreću, "kumovi", uspeli u toj nakani.

Kako god, u dresovima tada već nepostojećeg kluba, Sekulić je vrlo brzo, dvojicu omladinaca prekomandovao među prvotimce Sloge. Ostalo je istorija. Duga je lista fascinirajućih činjenica: više od decenije igranja za matični klub (u međuvremenu opet!) Vojvodinu, tridesetak puta - u tandemu - za nacionalnu selekciju, učešće na dva Svetska prvenstva, svaki sa osvojenom srebrnom olimpijskom medaljom. Toza je četiri puta bio najbolji golgeter jugoslovenske, tada jedne od najjačih evropskih liga, a Vujke je izabran u Tim sveta.

Obojicu sam - klinački zaluđen za njima - doživljavao kao pridružene članove porodice. Više od rođaka, zapravo. Otac Vaja, prvo kao tehnički rukovodilac, a potom i kao direktor Kluba, strogo se držeći pravila profesionalne korektnosti, libio se, makar javno, da ima posebne ljubimce među igračima. Tajna se, ipak, nije mogla sakriti. Mnogi su znali da su Vujke i Toza bili nešto posebno u našoj porodici.

Češće nego sa drugima, Vaja je, van zvaničnih priča u svlačionici, posebno razgovarao sa ovom dvojicom. Ređe u troje, češće u četiri oka, u zavisnosti od teme. Jelena i Smilja, još dok su bile devojke, potom i supruge dvojice saigrača, često su provodile dane i noći u našem domu, kao mlađe prijateljice moje majke Jelice. Za vreme gostovanja ili turneja ekipe, posebno. Obe sam naprosto obožavao.

Toza je nakon odsluženja vojnog roka - za kojeg je, kako je to bilo tada nepisano pravilo, odigrao fenomenalnu sezonu i po za Partizan - čekajući da se useli u garsonjeru u ulici Vase Stajića, delio sa mnom sobu. I docnije u braku - i Smilja i Toza, i Jelena i Vujke, posebno kada su stigla njihova jedinčad Sanja i Zoran - naše porodične relacije, sa puno ljubavi i prijateljstva, su se produbljivale.

Uostalom, 1961. godine, kada Vaja više nije bio u Vojvodini, ključno je doprineo - uz pomoć svog velikog prijatelja Alda Valentinija, Italijana sa argentinskim pasošem, a jugoslovenskog porekla, poznatog fudbalskog menadžera - da Vujke i Toza, "u paketu", potpišu za Sampdoriju iz Đenove.

Nije to bilo lako, bez obzira na prethodne blistave karijere, jer su obojica, tada tridesetogodišnjaci, po tadašnjim besmislenim rezonima, smatrani već "matorim" za ozbiljan fudbal. Tim odličnim ugovorima su - objektivno gledano, daleko od igračkog zenita - učinili važan korak za finansijsku bezbednost svojih porodica.

Njihov odlazak - mojim dečačkim očima i srcem doživljen - bio je katastrofa. Kraj Vojvodine. Kraj fudbala... Velika tuga, jer su obojica bili moji uzori. Svaki na svoj način. Vujke mi je bio "mlađi tata", Toza stariji brat.

Iako sam tek krenuo u školu, Vuja se prema meni ponašao kao prema odraslom momku, uvek naglašeno pedagoški. Edukativno, u svakom smislu. Naši razgovori su se obavezno završavali sa nekom poentom. Poukom. I, naravski, pričom o školi, što mi, priznajem, tada baš nije bila omiljena tema.

Njegov teniski reket marke "Slezindžer" - drveni, sa "krokodilskim" žicama - postao je moj, a ja zvezda na tenis-placu, popularan među starijim igračima, kao "onaj mali što igra sa Vujketovim reketom".

Kada je Jelena bila trudna, dobio sam njen fantastični svetlo zeleni bicikl italijanske marke "Stirija". Jeste da je bio "ženski", ali mene je opet učinio "važnim" među vršnjacima.

I konačno, zapravo najvažnije: Đilda, srebrnastobela ženka rase Engleski seter, odličan lovački pas, bio je "moj". Vujke je bio izvanredan lovac, od detinjstva praktično. Kad god je bilo prilike, išao je u atare. Novosadske, begečke, negde u "gostima", nije važno. Bitno je da ima divljači. I dok im se gradila kuća - takođe u ulici Vasa Stajić - Đilda je boravila u našem stanu. Kakva sreća! Zavoleo sam tada pse, za sva vremena.

Sa Tozom su bile drugačije relacije. Zvao me je Frend. I ja njega. A, rekoh, bili smo i "cimeri". Sa njim navek šala, štos, zajedničko pevanje, tada aktuelnih hitova, poput "Džambalaja" ili "Talimen banana", ali sa izmišljenim tekstom na njegov salajački način. Kakav je to šmeker i šarmer bio! Sa svakog putovanja mi je donosio poklon. Jednom i banane! Čim sam probao, namah sam se u to voće zaljubio.

Da, među Frendovima je uvek bila i lopta. Maltretirao sam ga, redovno mu pokazujući šta sam novo sa njom naučio. Strpljivo me je gledao i ispravljao greške. Jednom prilikom - e, ovo jeste ekskluziva - reprezentacija se pripremala u Novom Sadu.

Zapravo, igrači su boravili u hotelu u Čortanovcima, a trenirali na našem stadionu. Posle jednog treninga, sačekao sam ga sa loptom, koju mi je redovno davao čika Milan Orendi, ekonom Vojvodine i, kao, pokazao mu novi štos koji sam uvežbao. Iz svlačionice je izašao Šekularac, sa Tozom i Milutinovićem, veliki drugar. I na terenu i van njega bili su čudesni trio.

Umešao se u naš divan, uzeo je loptu, i kakav je već mađioničar bio, počeo da zeza Toškaru da li ume ovo, pa ono: lopta mu je išla petom preko glave, pa ramenima, kolenima, butinama, opet petom, pa na prsa, onda bi je čelom umirio, kao da je zaleđena...

Isprovociran, a na iznenađenje ostalih reprezentativaca, Toza je sve što je Šeki sa loptom učinio, bez greške, ponovio. Ostali igrači su odista uživali u nadmetanju dvojice majstora. Znali su za Šekijeve čarolije. Bezbroj puta su se uverili u Tozine nenadmašne golgeterske veštine. Ali do tog nadmetanja, onako u odelima i "civilnim" cipelama, nisu imali predstavu kakav je Veselinović prikriveni žongler.

O, kako sam srećan i ponosan bio. Moj Frend, a vešt sa loptom kao i Šekularac. Za mene, pristrasnog klinca, još i - bolji!

Da, Vuja i Toškara su mi bili idoli. Za mene makar, najbolji fudbaleri na svetu, ali i ljudi koji su sa velikom posvešćenošću i ogromnim ličnim doprinosom, uticali na moje rano detinjstvo. Učinili su ga, zapravo, predivnim.

Teme

FK VOJVODINA Duško Bogdanović

Komentari 10

Hronološki Najpopularniji

Vuki

31.10.2023 • 11:49

Podhitno promenuti ime stadiona Vojvodine, ovo sad ne lici ninasta, i nema nikakve veze sa fudbalom, niti sa Novim Sadom.

8 2 +6
Batak

12.10.2023 • 14:46

Temelj

P(o)stavili temelj sampionske ekipe 1966, a i 1989. Slava im i hvala.
Po Tozi da se zove stadion, kada dodje normalnije vreme.
Predivna dva teksta, hvala Duci :)

18 0 +18
Новосађанка

11.10.2023 • 01:45

Успомена

Још једно прелепо сећање.Хвала.

20 0 +20

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.