Posebno ugrožena grupa jesu devojčice i žene koje žive u institucijama.
Zahvaljujući organizacijama poput MDRI - Inicijativi za prava osoba sa mentalnim invaliditetom, koja već 13 godina sprovodi monitoringe i uspeva da dođe do svedočenja žrtava, vidljivost ovog problema se povećava, što je prvi korak u borbi za njihova prava.
Tako su u publikaciji "
Ovde i zidovi imaju uši" nakon istraživanja javnosti predstavili kakvom su sve nasilju žene u institucijama izložene.
Sve žene sa kojima su predstavnici MDRI razgovarali svedočile su o različitim oblicima nasilja koje su preživljavale - od verbalnog nasilja, kao što su pretnje, zastrašivanje, vikanje, omalovažavanje, preko fizičkog nasilja od drugih korisnika i korisnica i zaposlenih, do seksualnog nasilja i grubog kršenja reproduktivnih prava.
Maja Popović iz MDRI za emisiju "Živeti bez straha" ukazuje na to da sam boravak u ustanovama socijalne zaštite predstavlja sistemsko nasilje, gde su žene višestruko diskriminisane.
"One su u institucijama izložene rodno zasnovanom nasilju. Informacije koje smo dobili na terenu - i od zaposlenih i od samih žena - recimo, kada su u pitanju kontraceptivna sredstva, one dobijaju pilule ili im se ugrađuje spirala bez njihovog informisanog pristanka, bez da se unapred sa njima razgovara o tome, već se to podrazumeva čim uđu u ustanovu. Kada smo istraživali na osnovu čega se pravi ta razlika, dobili smo informaciju da se uglavnom mlađim ženama daju kontraceptivne pilule i to u okviru redovne terapije, tako da se saglasnost staratelja ili nekoga iz Centra za socijalni rad ni ne traži. Kada se ugrađuje spirala, saglasnost se traži od staratelja. To je toliko nedopustivo, neupitna je važnost zaštite, ali problematično je to što se žene ne pitaju šta i kako žele, već se tretiraju kao da su objekti radnje", objašnjava naša sagovornica.
Poseban problem su prinudni abortusi, koji se neretko dešavaju u rezidencijalnim ustanovama.
"Jedna naša sagovornica se seća da je imala 16 godina kada joj je kasnila menstruacija, a prethodno joj niko nije ništa objasnio niti je imala edukaciju. Kako nam je rekla, vaspitačica ju je pretukla kada se požalila, čupala ju je za kosu i odveli su je na abortus. Ona najpre nije znala šta se dešava, a potom su joj ugradili spiralu, sa kojom je imala problema, te je onda učestalije išla lekaru. To je sve neka trauma koju ona pamti i koju je podelila sa nama. Međutim, to nije usamljen slučaj - to se stalno dešava, važi pravilo da kada si u domu ne možeš da imaš odnose, niti imaš pravo na to, moraš da se kriješ, ili kako već, a ne smeš ni da ostaneš u drugom stanju. Ako se to slučajno desi, momentalno se radi abortus", prenosi ona iskustvo žena u ustanovama socijalne zaštite.
Nakon konstatovanje evidentnog kršenja ljudskih prava, Maju Popović smo pitali koliko organizacije civilnog sektora, a i same institucije mogu da utiču na promenu tako loše prakse.
"Naša organizacija može da zastupa prava ljudi koji žive u ustanovama socijalne zaštite, da izveštava na nacionalnom i međunarodnom nivou, te da iznosi činjenice o konstantnom kršenju ljudskih prava. Srbija se obavezala ratifikacijom Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom i Istanbulskom konvencijom da će, sve ono što se navodi u tim dokumentima ispoštovati i mi smo tu da ih stalno pozivamo na to", dodaje Popović.
Kao primer dobre prakse saradnje civilnih organizacija koje se bave osobama sa invaliditetom, Popović navodi organizaciju "Iz Kruga Vojvodina", koja je nakon što je prošla obuku MDRI, počela da radi sa ženama koje borave u Domu za duševno obolela lica u Čurugu.
"One su imale psihološke radionice, koristile SOS telefon, objašnjen im je način kako sve mogu da ga koriste. To je bila jedna lepa saradnja koja je tim ženama mnogo značila, posebno jer su i izlazile iz ustanova, odlazile na savetovanja, radionice i individualne razgovore. Međutim, dolazimo da toga da kada se menja uprava ili direktor, svako donosi nešto svoje. Tako se nažalost ovo nije nastavilo jer je novi direktor smatrao da im to nije potrebno. To nam dodatno govori koliko su ustanove same po sebi zatvorene", priča Popović.
Pandemija korona virusa posebno je otežala ulazak u same institucije socijalne zaštite, te su se osobe sa invaliditetom koje tamo borave našle u dodatno teškoj situaciji, što je organizacija MDRI predstavila u publikaciji "Izolovane u izolaciji".
"Ustanove su baš zatvorene i mi kao organizacija civilnog društva ne možemo da radimo monitoring. Nama je bio dozvoljen izlaz na teren kroz Nacionalni mehanizam za prevenciju torture, ali mi pojedinačno kao organizacija to ne možemo. Tokom pandemije kada su kršenja ljudskih prava u ustanovama toliko jaka i vešestruka, nikakav monitoring nije moguć. Dobijali smo informacije od žena iz ustanova samo zahvaljujući nekom prethodnom kontaktu i usmeno sve to zvuči strašno. Mogu samo da zamislim količinu nasilja koje se dešava tokom pandemije, a nažalost situacija je još uvek takva", napominje naša sagovornica.
Mreža nevladinih organizacija koje već duži period prepoznaju, istražuju i bore se protiv nasilja u institucijama i diskriminacije osmislila je platformu "Ravnopravne u zajednici". Jedan od njenih ciljeva jeste direktno uključivanje žena sa invaliditetom sa iskustvom nasilja u rezidencijanim ustanovama o svim pitanjima koja se tiču kvaliteta njihovog života i zdravlja.
"Platforma je sastavljena od deset organizacija civilnog društva. Ideja je da se što više zastupaju prava žena sa mentalnim invaliditetom iz ustanova. To podrazumeva naše zajedničke akcije i prema donosiocima odluka i samih organizacija na lokalu, kako bi se glas žena iz ustanova čuo. Ako govorimo i razmišljamo o kontekstu deinstitucionalizacije, mislim da je razvoj servisa podrške izuzetno važan u zajednici", objašnjava naša sagovornica iz MDRI.
Maju Popović smo pitali koji su to zapravo mehanizmi zaštite na raspolaganju ženama sa invaliditetom koje žive zatvorene u rezidencijalnim ustanovama.
"Možemo da govorimo o mehanizmima koji im mogu biti dostupni - njima zapravo ništa nije dostupno. Prvi koji bi morao da postoji je interni tim za sprečavanje nasilja u svakoj ustanovi, koji uglavnom postoji samo na papiru. Žene sa kojima smo mi kroz monitoring razgovarale apsolutno ne znaju ništa o tom timu, što znači da to nije jasno navedeno i pristupačno. Ostali mehanizmi su spoljni - poverenik za zaštitu ravnopravnosti, poverenik za zaštitu građana, policija, ali oni nisu pristupačni jer postoje žene sa mentalnim invaliditetom u ustanovama koje ne mogu da pišu, pa ni to ne dolazi obzir. Kada žena u zajednici trpi nasilje, ima mogućnost da se obrati Centru za socijalni rad i koristi druge mehanizme zaštite - ženama iz ustanova to nije moguće, sve im je nepristupačno. One se ne osećaju bezbedno i sigurno da prijave nasilje u jednoj takvoj atmosferi, gde ima mnogo ljudi i kada nikada ne znaju ko ih prisluškuje. U ovo sam se uverila i tokom onlajn radionica sa njima tokom pandemije gde se vidi da su nesigurne jer nisu same u sobi i izvan te prostorije može biti neko ko to sluša, što može da se zloupotrebi", objašnjava Popović.
Naša sagovornica navodi preporuke za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom koje žive u ustanovama socijalne zaštite.
"Prva i osnovna jeste deinstitucionalizacija. I hitno donošenje strategije za koju je tokom proleća predstavljan Nacrt, gde je civilni sektor imao malo vremena za komentare, ali mi smo to učinili. Strategija ovako napisana ne ide u prilog i korist samih osoba koje žive u institucijama, već je naš utosak da je napisana za zaposlene. Mi smo dali komentare, ne znamo šta će se dalje dešavati, ali bez strategije i akcionih planova ne može da se govori o deinstitucionalizaciji. Poboljšanje položaja jeste da se osobe izmeste iz ustanova, žive u zajednici, ali ne tako banalno - zatvorimo ustanovu i to je to, već je to jedan paralelan proces gde i u zajednici moraju da se razvijaju usluge i da se podiže svest koliko je to značajno. Dok god ima ustanova gde se krše ljudska prava, ne može se govoriti o unaprađenju položaja osoba sa invaliditetom", napominje Popović.
Projekat "Živeti bez straha" finansijski je podržala Gradska uprava za kulturu. Stavovi izneti u sadržaju nužno ne odražavaju stav gradske uprave.
