Zašto su generacije odrasle 70-ih i 80-ih otpornije i snalažljivije?

Неспособни нам уништили младост!

Ovo je prevod teksta koji se odnosi na moju generacijukoja je živela na zapadu, gde nije došlo do ratova i raspada društva, siromaštva i raspada sistema vrednosti.
Od mojih drugova iz detinjstva "snašli" su se od devedesetih na ovamo samo retki skloni kriminalu, deca direktora i devojke koje su bile lepe pa su se udale za bogate. Svi ostali su već 35 godina siromašni, mnogi žive i dalje sa roditeljima ili su podstanari, nemaju karijeru niti posao, a mnogi su i preminuli. Svet u kome smo stasavali nas je pripremao za život u normalnom društvu, a celo punoletstvo provodimo u potpuno nenormalnom društvu. Od mojih drugova iz komšiluka rođenih na početku sedamdesetih, samo još nas trojica smo živi, a pritom ovi kojih više nema nisu umrli od droge niti alkohola, već od beznađa življenja u ovom svirepom eksperimentu zvanom demonkradija u Srbiji.

Doba digitalne nevinosti.

I za i protiv.
Tacno je da nas je dosada oblikovala, ali je isto tako tacno da smo rasli u stabilnoj drzavi, u vreme najbolje muzike kako ovih prostora tako i u svetskim razmerama. Polarizovan svet je donosio neku ravnotezu, a nama je to bas godilo.
Nazalost, svet je otisao dalje, dok smo mi ostali u 20.veku.
Danas je mladima mnogo teze!

Nije istina ! Poznajem gomilu njih koji u petoj deceniji žive kod roditelja ima dosta narkomana i alkoholičara mnogi su i preminuli. Ovo su naj nesretnije generacije bar u Srbiji koje vuku traume i mnogi se nemogu nositi istim dok je samo vreme mnoge pregazilo i preskočilo.

Sve istina, tako je bilo i srećan sam zbog toga

I sami išli u školu i autobusom i podgrevali ručak, kuvali mleko "ali da ne iskipi", slali nas po 3x dnevno u samoposlugu i po piva i cigare...
Meni je bar to bilo svakodnevno od 7-e godine, ključ oko vrata i "pokazna" za bus pa gde već treba sa jednog kraja grada na drugi.
Avionom su me poslali bez pratnje kad mi je bilo 6 godina, u nemačku i ne sećam se da sam se ikada izgubila, uplašila ili da nisam znala kako.
Da, moguće je da mi je to pomoglo kasnije da se snađem u belom svetu jer ni na jednom nepoznatom mestu nisam imala taj osećaj "izgubljenosti"
Svoje dete sam pratila svuda dok nije napunio 12 godina, zbog okruženja jer se nije moglo drugačije

Мож'мо да се лажемо. Било је "јесе сме мами касти нећу" и кад ти понуде колач гледаш маму да видиш је л смеш да узмеш. Од тате ни трага. Па ко се како снашао. Неки се још увек (с)налазимо.

Bilo je jednostavnije osamdesetih. Za momka dovoljno farke i bela majica, za devojke nešto što je po tvojoj zamisli sašila tetka. Zajednička letovanja i skijanja preko škole skoro za dž. Nije postojao pritisak krindža, ni transfer blama, ni opasnost da neželjeno postaneš viralan. Teže je mladima danas.