Koja je razlika između psihologa, psihijatra i psihoterapeuta?

"Psihoterapijom mogu da se bave svi koji završe obuku i koji imaju interesovanja, ali to ne znači da su oni loši. Jedan naš stari profesor je govorio da su amateri nekada mnogo bolji psihoterapeuti od profesionalaca, jer idu široko i imaju sluha i vremena da saslušaju pacijenta. A nama je najveći problem vreme, jer za kratko vreme treba postaviti dijagnozu", napominje profesor dr Vladimir Diligenski."

Da. Možete da postanete psihoterapeut za jedan vikend bez završene srednje škole, ako imate 1500 eura. A psihijatar će vam postaviti dijagnozu i ispisati lek posle 3 minuta od ulaska u ordinaciju. A vi kao psiholog ne bi trebalo da se mešate jer zaista možete da napravite grešku. Razumem. Nemam više pitanja.

proveriti na guglu da li je psihoterapeut na spisku sertifikovanih. Ima spisak i za EMDR, Rebt i ostale psihoterapije. Ako jeste na spisku, isto izguglati po imenu gde ce najmanje pisati da li je psiholog, psihijatar ili nesto trece po obrazovanju. Mislim da je to dovoljno za pocetak odabira lecenja.

Nikakva! Kada zivci popuste bitno je pogoditi pravu terapiju a za pricu ima dovoljno! Za teze slucajeve hospitalizacija! Medicina je zaista napredovala u svemu samo jos sa mozgom je ostala gde je i bila!

Kao psihijatar sa ogromnom ambulantom, mogu reci da ima otprilike 1 od 30 kvalitetnih psihoterapeuta koji umeju da prepoznaju kad im je lecenje izvan dometa i kad je uz njihovo lecenje potreban i lek. Uglavnom ih zvacete mesecima, neke i godinama, pre nego sto izmrcvareni nekako sami stignu do nas i dobiju lek. Sram vas sve bilo osim stvarno retkih izuzetaka, sram na neznanju i egu. Savetujem sve i ovako javno, uvek prvo kod psihijatra, a od njih cete dobiti preporuku za psihoterapiju, i uz ime kvalitetne osobe koja ima i znanje i etiku.

Puno hvala na teksu, zaista ima previse tzv. psihoterapeuta koji su zavrsili neke kurseve ili nazovi fakultete u iznajmljenim stanovima. Najmanje sto zakon moze da uradi je da ih natera da obavezno istaknu svoje ime i obrazovanje koje su stekli (ako se to uopste moze nazvati obrazovanjem). Sto je najgore, ti ljudi zaista misle da se mogu izjednaciti sa nekim ko je godine posvetio ozbiljnom izucavanju ljudske psihe i strasno se uvrede kada im neko podvuce da su oni, realno, mozda malo bolji od komsinice koja ce te rado saslusati.

Nadamo se da će uskoro biti usvojen novi zakon o psihoterapiji koji će definisati ko može da se bavi psihoTERAPIJOM.
To je ozbiljna odgovornost i ne sme se ostaviti neregulisana.

Neko ko je psihoterapeut bi mogao da neki članak razume i sa stanovišta koje nije lično njegovo.

Članak teži da destigmatizuje odlazak kod psihijatra. Ovo je nadasve pozitvno.

Ne vidim da se tvrdi da svako (∀) ko ne primeti napredak nakon dve-tri seanse treba da odustane, već da postoje (∃) zaista ozbiljni slučajevi kad je i vreme vrlo bitan faktor, pored vrste pomoći.

Činjenica je da i danas postoji više načina na koji neko stiče diplomu psihoterapeuta, a u članku se poziva javnost da obrati pažnju na te kvalifikacije jer nije isto npr. kurs i fakultet sa supspecijalizacijom i višegodišnji rad pod mentorstvom. (Isto, neko može biti odličan psihoterapeut ali ne za sve. Za nešto je potreban psihijatar ili klinički psiholog.)

Ne može svako sebi ili svom najmilijem priuštiti 6-24 meseca nedeljno po 2-5 hiljada dinara po seansi, to kao poslednje.

Mene više interesuje koja je razlika između Vučića, Vulina i Brnabićke.

Razočaravajuć tekst pisan iz ugla psihijatra, očigledno. Ne može niko osetiti bitnu promenu posle 2 ili 3 seanse, to kao prvo. Potrebni su meseci a nekad i godine rada da na terapiji dođe do promene. Govoreći ljudima da praktično odustanu posle par seansi se kreira nerealno očekivanje da je terapeut neki mag koji će za svega par sati napraviti bitnu promenu u životu osobe.
Drugo, terapeuti su itekako obučeni i imaju znanja da prepoznaju mentalne bolesti pa i da sa njima rade. Naravno da umemo da procenimo kada treba klijenta uputiti i kod psihijatra na procenu i farmakoterapiju, i u tom slučaju radimo timski sa tim psihijatrom. Nekada za tim nema potrebe, a opšte je poznato da svako ko kroči kod psihijatra će dobiti neku vrstu farmakoterapije.
Krajnje bi bilo vreme da i psihijatri dobiju edukaciju iz psihoterapije i nauče da ljude ne gledaju kroz medicinski model i kroz dijagnoze bolesti, nego da uvide da je svaki čovek unikatan i svakome treba jedinstveno pristupiti kroz simptome a ne kroz etiketiranje i lupanje dijagnoza.
Tekstu fali mnogo informacija o ovim zanimanjima, ali srećom više se na tu temu može naći na guglu.