Agrokor ojadio i buduće penzionere

Naravno, sada je veliko pitanje hoće li se išta od ulaganja vratiti privatnim penzionim fondovima. U pitanju je oko 46 miliona evra, a poslovni potez je sporan od početka. Preciznije bi bilo reći da je u pitanje muljanje.

Zaobilazno do obrtnog kapitala

Kako prezaduženi "Agrokor" nije mogao lako dobiti neophodan obrtni novac, poslužio se "Ledom", preduzećem u kome je bio najveći suvlasnik. Jednostavno, dobrog proizvođača sladoleda i smrznute hrane "Frikom", čiji je većinski vlasnik takođe bio, prodao je zagrebačkoj ćerka-firmi. Nije jasno da li je uprava "Leda" uopšte razmatrala celishodnost akvizicije, ali na računu nije bilo novca, pa su emitovane obveznice ciljno namenjene privatnim penzionim fondovima. Time su fondovi vlasnički udeo u "Ledu", posmatrano zbirno, sa 17 uvećali na 32 odsto.

Poenta je da je "Agrokor" ostao najveći vlasnik, te i dalje upravljao i ćerka-firmom. Praktično, emisijom svojih hartija, "Ledo" je obezbedio obrtni kapital "Agrokoru". Još više zbunjuje da je uspešni "Ledo", čiji su skoro trećinski suvlasnici postali i budući penzioneri, garantovao za čak 2,6 milijardi evra, pozajmica krovne firme.

Penzioneri spasavali tajkune

Postavlja se pitanje šta je motivisalo upravu, ali i članove nadzornog odbora zastupnike penzionih fondova da toliko optereti i svoje preduzeće u potpunosti podredi krovnoj kompaniji. Poslovno-pravno, njihova obaveza je da gledaju interes svog preduzeća, a interes majka-kompanije samo kroz refleks na ćerka-firmu.

Neodmereno, doduše zaobilazno, ulaganje u "Agrokor" nije i jedini pokušaj privatnih penzionih fondova da spasu tajkunsko carstvo. Pre sedam godina su bacili 25 miliona evra ulažući u već propalu "Nexe" grupu. Penzionerskih petnaestak miliona evra otišlo je u vazduh kroz investicioni fond "Quastus" koji je oformio i vodio nekadašnji hrvatski ministar za finansije Borislav Škegro. Dvostruko više novca je izgubljeno pri pokušaju da se spase građevinska kompanija "Ingra".

Kada banke obožavaju državu

Da u Hrvatskoj ima ozbiljnih problema sa privatnim penzijskim fondovima, vidi se i iz strukture ulaganja. Od 82 milijarde kune kojima upravljaju, preko 61 milijarde je uloženo u državne obveznica. Drugim rečima, banke, osnivači fondova, nisu ulagali u obveznice dobrih domaćih ili inostranih kompanija, kako bi se suma novca uvećavala ne samo novim štednim prilivima, već i prihodima od poslovanja.

Kada je na početku svetske krize došlo do snažnog pada vrednosti akcija na svetskim berzama, a dramatičnog pada cena nekretnina, fondovi su se skoro u potpunosti okrenuli državnim obveznicama. Pogledajmo šta ovakva ulaganja znače iz ugla budućeg penzionera?

Inicijalni osnov za rad privatnih fondova je dat 2002. godine, kada je, usled demografskih problema, postalo jasno da je pitanje vremena kada će broj penzionera dostići broj zaposlenih. Procenilo se da nije dobro samo oslanjati se na solidarnost budućih radnika, pa je odlučeno da se pet odsto ukupne zarade obavezno izdvaja i ulaže u privatne penzione fondove.

Bilo je to vreme solidnog ekonomskog rasta, pa su fondovi prvih godina relativno uspešno poslovali. Ipak, od starta je bilo prigovora da previše ulažu u državne hartije od vrednosti, a poslednjih desetak sezona u tome se baš preteralo.

Prosleđivanje novca kao ulaganje

Budući penzioner ulaganje u državne hartije vidi kao pozajmicu državi, pri čemu mu nije jasno zašto su se fondovi morali pojavljivati kao posrednici? Jedino da banke, vlasnice fondova, mogu uzimati provizuju za navodno osmišljena ulaganja, a zapravo običnom prosleđivanju novca državi.

Poenta je što će fondu novac i kamatu vratiti isti ti budući penzioneri, jer će, kao zaposleni građani decenijama puniti državni budžet. Pri tome, zbog prevelikog javnog duga i loše ekonomije, Hrvatska ima izuzetno nizak finansijski rejting i njene obveznice se već mesecima procenjuju kao "smeće". Drugim rečima, ulaganje se još pokazalo i kao previše rizično.

U svakom slučaju, budućim penzionerima u Hrvatskoj ne piše se dobro. Nije dobro kada građani previše vole državu i tajkune, ali kada ovakvu empatiju ispoljavaju upravljači poverenog privatnog novca, posledice mogu biti katastrofalne.