Kanadski naučnici uzgojili uvo na jabuci

Da sve bude još nalik nekom naučnofantastičnom romanu - te ćelije pripadaju čuvenoj "besmrtnoj" Hela liniji i predstavljaju potomak cervikalnog kancera Henrijete Laks, koja je preminula davne 1951. godine.

Zaslužan za postojanje ovog uva jeste Endru Peling, koji vodi laboratoriju za biofizičku manipulaciju Peling na Univerzitetu u Otavi. Njegova sfera interesovanja jeste način na koji se ponašaju ćelije kada se njihovo fizičko okruženje promeni.

Uvo od jabuke je više njegova naučno-umetnička izjava, odgovor na odgajanje ljudskog uva na leđima miša, a i hela ćelije su korišćene kao dodatna provokacija, piše Atlantik. Ipak, iza svega se krije i ideja da bi spoj biljke i životinje mogli da budu obećavajući za regenerativnu medicinu u kojoj bi se delovi ljudskih tela koji su iz raznih razloga neupotrebljivi, mogli zameniti proizvedenim alternativama.

"Dosad, biljno carstvo je bilo uglavnom zanemareno, ali ono nudi mnogo različitih konstrukcija, od kojih mnoge mogu da zadovolje potrebe ljudske fiziologije. Takođe, ono nam nudi beg od skupih biomaterijala, nalik pristupu otvorenog koda kod softvera", navodi Atlantik.

Ključni izazov je razvoj materijala koji mogu da udome nove ljudske ćelije, da održe oblik i organizaciju.

Kod sintetičkog pristupa se prave kalupi od polimera, koji se zatim razgrađuju dok ćelije zauzimaju prostor, ili se sa pravih organa "spiraju" ćelije originalnih vlasnika, dobija se struktura od kolagena, koja se zatim naseljava pacijentovim ćelijama. Oba slučaja su skupa, a industrija u kojoj se smenjuju koža, hrskavica i kost svake godine vredi milijarde dolara.

Ovaj pristup je nov i mnogo jeftiniji. Obična crvena jabuka iz prodavnice, oprana sapunom, sterilisana u ključaloj vodi, dovoljna je za celulozni kalup za ćelije. "Usađen ispod kože, kalup se puni ćelijama okolnog tkiva, uskoro dođu i krvni sudovi. Nakon osam nedelja i dalje je kompatibilno sa telom, čiji imuni sistem ne reaguje. Biljni deo oživljava kao deo životinje", navodi se.

Iako Pelingov pristup podrazumeva neku vrstu genetske manipulacije, on se ipak više osvrće na fizičku manipulaciju - ispituje njihove granice, koristi igle, lasere ili posebne posude kako bi izučio način na koji se prilagođavaju. Veruje se da ovaj pristup može da pomogne u rešavanju nekih od najvećih problema medicine, kao što je paraplegija.

Kapilari obične špargle izgledaju kao da su prave veličine za popravke kičmenog stuba, a Peling i njegov tim su već dokazali da kroz te sićušne kanale ćelije miševa vrlo dobro rastu. Dok implantati za kičmenu moždinu lako pucaju, biljna celuloza ostaje cela.

Inače, Pelingova laboratorija je u Kanadi, gde uživa u relaksiranim zakonskim regulativama, jer bi njegov rad na genetskom inženjeringu teško prošao u SAD ili EU.

Naravno, njegovi eksperimenti su i dalje daleko od primene - ako želimo da koristimo uvo od jabuke, i ono i ceo proces moraju da prođu kroz niz mukotrpnih testova, a kako na kraju tog lanca nema velikog profita i finansiranje ovakvih eksperimenata je problematično.

Peling i za to ima drugačiji pristup, pa poziva čitavu javnost da se uključi i daje savete entuzijastima i naučnicima iz celog sveta kako da kod kuće ili u skromnijim uslovima rade slične eksperimente i tako pomognu čitavoj stvari.

"Mesta kao što je njegova laboratorija, kao i stvari koje razvija za širu upotrebu, gde bi obični ljudi mogli da se bave bio-hakingom, obećavaju da će ćelijska manipulacija 'izaći na ulice', sa svim dobrim i lošim što nosi", zaključuje "Atlantik".