Bacamo svoju plazmu, a uvozimo lekove iz krvne plazme za 25 miliona evra

Reč je o albuminima i imunoglobulinima, koje moraju da prime mnogi operisani i teško bolesni. Uvoze se i koncentrati faktora koagulacija za obolele od hemofilije.

Ova praksa će se, po svoj prilici, nastaviti, jer se nedavno usvojeni Zakon o transfuzionoj medicini tim problemom nije bavio. Transfuziološka struka godinama apeluje da se nađe rešenje, zbog najmanje tri razloga: da se više ne baca plazma naših davalaca krvi, već da se ona iskoristi za izradu lekova, da se smanji novac potreban za uvoz ovih derivata krvi i da pacijenti dobiju bolje lečenje.

Dr Branko Čalija, specijalista transfuziolog i predsednik Republičke komisije za transfuziologiju, podseća da Srbija nikada nije mogla  da reši ovaj problem bez uvoza, čak ni dok je Institut za transfuziologiju u Beogradu do pre 2000. proizvodio imunoglobuline i albumine. Sagovornik "Politike" tvrdi da se tom proizvodnjom pokrivalo maksimalno do 20 odsto potreba zdravstva Srbije.

Iako za ove lekove odvajamo i do 25 miliona evra godišnje, u njihovom korišćenju lekari i dalje moraju da budu štedljivi i selektivni u odabiru pacijenata kojima će ih dati. Ovi preparati su skupi, a potrebe pacijenata za njima veće od uvezenih količina.

Dr Čalija objašnjava da je albumin neizostavan kod lečenja trauma, posle operacija kod kojih je pacijent izgubio mnogo krvi, kod hematoloških i onkoloških bolesti. Imunoglobulini su specifični proteini važni za imunološku odbranu organizma, potrebni u lečenju bolesti i stanja, nastalih posle teških i višestrukih povreda, ali i infekcija.

"Prema stručnim standardima potrebe za imunoglobulinom kreću se između 25 i 40 kilograma imunoglobulina na milion stanovnika. Sada naša država može maksimalno da kupi šest kilograma na milion stanovnika. Deset grama imunoglobulina, na primer, košta 80.000 dinara, a u proseku odraslom pacijentu treba 30 grama. To je razlog što su naši kriterijumi kome dati imunoglobulin sve oštriji", objašnjava dr Čalija.

Ovaj transfuziolog navodi i da je Srbija u Evropi na dnu lestvice po količini koncentrata faktora koagulacija, koji obezbeđuje obolelima od hemofilije, pacijentima sa deficitom antitrombina i drugim teškim oboljenjima krvi.

"Pokrivamo četvrtinu realnih potreba naših pacijenata. Plazma se kod nas, nažalost, često daje umesto albumina, kao iznuđeno rešenje i to nije uvek dobro", kaže dr Čalija.

Predsednik Republičke komisije za transfuziologiju otkriva da će prvi sledeći korak posle nedavno usvojenog propisa o transfuzionoj medicini biti donošenje zakona o dobijanju lekova. On se nada da će predlog koji priprema pomenuta stručna komisija biti razmatran tokom ove godine. 

Iako je uveren da i naša zemlja može konačno da počne da upotrebljava svoju plazmu za pravljenje lekova, dr Čalija ističe da Srbija nema farmaceutsku kompaniju koja može da obezbedi proizvodnju lekova iz plazme. Rešenje je da primenimo model kakav postoji u mnogim zemljama EU. Krvna plazma, prikupljena od davalaca na svojoj teritoriji se testira, a zatim ustupa proverenim farmaceutskim kompanijama u Nemačkoj, Austriji i Italiji.

Prethodno je potrebno izgraditi pogone za pripremu plazme, što je investicija od skoro 30 miliona evra. Iako je u pitanju velik novac, na taj način bi se troškovi uvoza smanjili sa 25 na 10 do 15 miliona evra.

Trenutno, od godišnje prikupljenih 240.000 kesa krvi, iskoristi se više od 85 odsto. Dr Čalija zato kaže da u Srbiji "ne bacamo krv, već plazmu".