Bečej - primer tolerancije i uvažavanja bogatstva različitosti

Piše: Tijana Janković

Iako imaju svoje nacionalne države, građani sebe definišu isključivo etničkim identitetom. Diskriminacija na nacionalnoj osnovi često je prisutna kako pri zapošljavanju, tako i pri sklapanju brakova, prijateljstava, ali i prilikom putovanja i boravka u drugim zemljama.

Bečej je kao i većina drugih opština Vojvodine multietnička sredina. Većinsko stanovništvo čine Mađari, sa oko 47 odsto i Srbi sa 42 odsto, dok pripadnici ostalih nacija ne učestvuju sa više od dva odsto u ukupnom broju stanovnika.

Osamdesetdvogodišnja Klara Jović iz Bečeja kaže da su stanovnici ove opštine oduvek cenili i voleli svoje komšije. - Moji roditelji su Mađari, a ja sam se udala za Srbina. Naša deca govore i sprski i mađarski jezik, kao i naši unuci. Oduvek smo svi živeli lepo i složno.

Sličnog je stava i bivši prvi čovek opštine Bečej Peter Knezi koji je funkciju predsednika obavljao četiri godine, pre toga je dve godine bio zamenik predsednika opštine, a dve i po godine je bio i predsednik Skupštine opštine.

- Bečej je "učio i naučio" toleranciju. Naravno, ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, doveli su neke nove ljude iz sredina koje nisu bile tako tipične kao Bečej. Međutim i oni su "shvatili " ovo naše malo podneblje i odlično se uklopili. Lično nisam čuo da se iko ovde žalio da je nacionalno diskriminisan.

Portparol Osnovnog suda u Bečeju Marko Božović smatra da je opština Bečej mirna sredina.

- Što se tiče krivičnih dela, nismo imali čak ni prijavu koja za povod ima nacionalni osnov. Jedna smo od retkih opština u Vojvodini, gde je što se toga tiče, potpuno mirna situacija. Nacionalnom strategijom je i predviđeno da se posebno vodi računa i da se postupci tih dela brzo procesuiraju i rešavaju, ali mi nismo ni imali takve slučajeve.

Istovetna situacija je i u bečejskom Prekršajnom sudu, a predsednica suda Snežana Bašić naglašava da još nisu imali remećenje javnog reda i mira gde je povod bio nacionalni. Treba dodati da se u Bečeju pre četiri godine dogodilo ubistvo, mladića romske nacionalnosti Ervina Bilickog, ali se uprkos raznim spekulicijama ispostavilo da zločin nije bio motivisan rasnom netrpeljivošću.

Knezi napominje da je opština Bečej jako tolerantna sredina, a da jedino, prema njegovom mišljenju, nedostaje još službenika koji znaju oba jezika.

- Tu ne mislim na lokalnu samoupravu nego na državne organe i ispostave nekih državnih organa, a pre svega na šalterske radnike i službenike koji su u neposrednom kontaktu sa građanima.

U lokalnoj zajednici gde je neki jezik priznat kao službeni, predstavnici te manjine mogu da ostvaruju sva prava na njemu - da se školuju, traže pravdu, da glasaju ili uzimaju uverenja na maternjem jeziku. Ali ako dođu pred republičke institucije, moraju da se obrate na srpskom jeziku, a ukoliko ga ne govore, angažuju se prevodioci.

- Ja sam lično položio ispit za sudskog prevodioca na srpski, odnosno mađarski jezik i često me pozivaju u sud, tužilaštvo, policiju, te je apsolutno mogućna komunikacija na mađarskom jeziku ako to neki želi - zaključuje Peter Knezi.

Takođe, u sredinama gde se manjinski jezik zvanično koristi, nalaze se dvojezične table sa nazivima naselja, ulica i institucija, javni natpisi, upozorenja, što upravo i jeste slučaj u opštini Bečej.

Ipak, iako je srpski jezik upisan kao službeni, ni Ustav, ni zakoni, ne obavezuju državljane Srbije da ga govore. Stoga možda i ne čudi da mnogi pripadnici manjina prožive ceo vek, a da ne prozbore ni reč na srpskom. Dušan J. iz Bečeja se priseća svog slučaja.

- Nedavno sam otišao u Sentu da završim neke administrativne poslove. Kako ne znam ni reč mađarskog, svi smo se našli u prilično neprijatnoj situaciji. Ne znam kome je bilo gore - meni koji sam uporno na srpskom jeziku ponavljao zbog čega sam došao i šta mi treba, ili radnicama koje su samo slegale ramenima. Na kraju smo se ipak nekako sporazumeli.

Bečej je dobar primer tolerancije i poštovanja, prihvatanja i uvažavanja bogatstva različitosti. Ali kako "naučiti" i ostale sredine u Srbiji toj harmoniji? Tolerancija nije samo moralna dužnost, to je takođe i politički i zakonski zahtev i treba da se primenjuje od strane pojedinaca, grupa i države.