Ko su bili Vitezovi Templari?

Od njihovih skromnih početaka na Bliskom istoku do konačnog pada u Parizu nekoliko vekova kasnije, priča o njima inspirisala je mnoge filmove, knjige, pa i video igre. Postoji mnogo oprečnih mišljenja o njihovom nasleđu jer o njima ima vrlo malo pouzdanih podataka.

Nakon krvavog kraja Prvog krstaškog rata, hrišćani su preuzeli kontrolu nad Svetom Zemljom. Nakon što se vest pročula Evropom, na hiljade hodočasnika i putnika krenulo je ka Jerusalimu. Međutim, put iz unutrašnjosti prema lukama na obali bio je opasan i razbojnici su pljačkali i ubijali mnoge nedužne putnike.

Francuski vitez Ig de Pejen smatrao je da bi rešenje za taj veliki problem moglo biti stvaranje monaškog vojnog reda koji će štititi putnike na putu ka Svetoj Zemlji. Kralj Balduin II Jerusalimski je podržao tu ideju, a novi red dobio je naziv "Red siromašnih vitezova Hrista i Solomonova hrama".

U početku je u redu bilo samo devet vitezova koji su se oslanjali na donacije crkve i plemića. Na njihovom grbu bila su prikazana dva viteza na jednom konju koji se bore u ime Hrista.

"Vitezovi Templari", kako su se kasnije preimenovali, stalno su dobijali vojnu i finansijsku pomoć, pa čak i udeo u preduzećima, što im je obezbedilo stabilan rast prihoda. Tokom sledećih nekoliko godina red je toliko napredovao u finansijskom i brojčanom smislu, da su pojedini članovi odlučili da osnuju neke od prvih evropskih banaka. Uz veliko bogatstvo, bila je važna i podrška Crkve.

Godine 1139. tadašnji papa je proglasio instituciju Vitezova Templara moćnijom od zakona, pa su članovi mogli nesmetano da se kreću preko granica država i sprovode svoju volju. To je značilo i da postaju velika politička sila, što je bilo potpuno suprotno njihovoj prvobitnoj nameni.

Plemići koji su putovali u inostranstvo, često su na određeno vreme davali svoj celokupan posed u njihove ruke, pa je red, koji je trebalo da bude simbol skromnosti i siromaštva, postao neka vrsta multinacionalne kompanije.

Iako je njihova vojna moć na Bliskom istoku počela da slabi, rasla je njihova politička moć u Evropi, što je uznemirilo plemstvo. Većina članova visokog staleža imala je barem neki dug prema Templarima, a jedan od najvećih dužnika bio je francuski kralje Filip IV, poznat po nadimku "Lepi". Ratovi s Engleskom doveli su ga u velike dugove, kao i napori da svrgne tadašnjeg papu. Pošto nije imao način da vrati dug, okrenuo se protiv Reda i 1300. ih optužio za jeres i bogohuljenje i naložio smrtnu kaznu za ključne predstavnike.

Avinjonski papa Klement V naredio je hapšenje svih Templara u novembru 1307, ali crkveni koncil 1311. većinom glasova bio je protiv raspuštanja i uništenja Templarskog reda, tako da su oni u svim drugim evropskim zemljama (osim Francuske) oslobađani od optužbi i proglašavani nevinima. Ipak, Klement V je zbog pritiska Filipa IV, naredio raspuštanje reda 22. marta 1312, a templarsku imovinu po celoj Evropi dao Malteškim vitezovima i svetovnim vladarima. Templari koji su priznali jeres i tražili crkveni oprost, poslati su u penziju u samostane i kuće koje su nekada bile u vlasništvu Reda, a ostali su mučeni, ispitivani, zatvarani i ubijani.

Jedan od poslednjih kojima se sudilo pred posebnom komisijom koju je osnovao papa, bio je poslednji Veliki majstor reda – Žak de Mole. On je osuđen na doživotni zatvor, ali je nakon protesta i odbacivanja svog iznuđenog priznanja, spaljen na lomači za primer ostalima.

Međutim, neki smatraju da se stvari nisu odvijale baš tako i da je moć Vitezova Templara nakon ovih događaja bila čak i veća nego pre pada u Francuskoj.

Različiti pisani tragovi svedoče da je flota od 18 templarskih brodova usidrena u La Rošelu iskorišćena za bekstvo. Naravno, neke članove Francuzi nisu uspeli da uhvate i njihova sudbina je predmet raznih debata i istraživanja.

Žan de Šalon, jedan od članova reda, svedočio je da su pomenute galije prepune zlata, zaplovile u druge krajeve i da su neki od njih završili u Škotskoj.