Kad se Sovjetski Savez 1991. godine urušio, bilo je mnogo glasina o sudbini zlatnih rezervi Komunističke partije. Neki istoričari i novinari veruju da su neki partijski funkcioneri prikupili ogromne novčane iznose pa ih tajno preneli na inostrane bankovne račune.
Komunistička partija Sovjetskog Saveza oduvek je bila više od političke stranke. Uživajući u monopolu moći do kraja osamdesetih godina, gornji slojevi Partije - Središnji odbor i Politbiro - postojali su kao zasebna država, a mnogi od tih funkcionera uživali su privilegije koje nisu bile uvek legalne.
Početkom devedesetih godina, ubrzo nakon propasti Sovjetskog Saveza, nekoliko izvora utvrdilo je da je oko 10 milijardi dolara partijske riznice nestalo bez traga, a većina Rusa bila je sigurna da je novac ukraden.
Viktor Mironenko, bivši šef Komsomola, organizacije mladih partijaca, spomenuo je u intervjuu da je nedugo pre pada Sovjetskog Saveza Partija imala milijarde dolara. Izvori za takvo bogatstvo bili su različiti, od mesečnih članarina redovnih članova Partije (1990. godine je bilo reči o oko 19,5 miliona članova), uključujući i Fond za zaštitu mira s oko 4,5 milijardi rubalja (2,6 milijardi dolara).
Teško je tačno reći da li je Mironenko bio u pravu u vezi s tim iznosom. Arhivi stranaka bili su odvojeni od državnog proračuna, a samo su visoki funkcioneri imali pristup podacima. Odgovarajući na pitanje: "Ko je ukrao taj novac?" Mironenko je slegnuo ramenima: "Nema pojma. Nisam ja."
Viktor Geraščenko, bivši direktor Državne banke SSSR-a, potvrdio je 2011. da je u prema izveštaju Središnjeg odbora bilo mnogo novca, ali je sve 1991. godine misteriozno nestalo.
Situacija je sigurno izgledala vrlo sumnjivo, posebno nakon niza misterioznih smrti. Krajem avgusta 1991, šest meseci pre kraja Sovjetskog Saveza, Nikolai Kruchina, finansijski sekretar Partije koji je bio blizak Mikhailu Gorbačovu, ispao je kroz prozor i umro.
Njegov prethodnik Georgi Pavlov, koji je 18 godina vodio poslovanje stranke, sledio je Kruchininu sudbinu mesec dana kasnije. Treći bankar, Dmitrij Lisovolik, koji je vodio američki sektor međunarodnog odeljenja Centralnog komiteta Komunističke partije i koji je bio usko povezan s gotovinskim tokovima, takođe je nekoliko dana kasnije pao kroz prozor.
Uprkos takvim čudnim okolnostima, vladini zvaničnici tvrdili su da "zlato Partije" nikada nije postojalo, i naravno da su takve tvrdnje naišle na skepsu u javnosti. Sumnjive smrti, međutim, još uvek nisu mogle da odgovore na glavno pitanje - gde je novac otišao?
Znatiželja i želja za pravdom nisu bili glavni faktori koji su motivisali ruske vođe da traže "zlato stranke". Nakon što je nova Rusija rođena na pepelu Sovjetskog Saveza, očajnički joj je trebao novac. Izgubljeni milioni mogli su puno da pomognu. Da bi pronašli novac, Yegor Gaidar, premijer u vladi predsednika Borisa Jeljcina 1992. godine, unajmio je i privatne detektive iz Krolla, svetski poznate američke istražne agencije.
Prema Gaidarovim memoarima, ruska vlada je prestala da traži jer Amerikanci "nisu pronašli značajne informacije". Na kraju, vlada nikada nije objavila izveštaje koje je dostavio Kroll.
Pa šta je moglo da se dogodi s novcem?
Prema jednoj verziji događaja, mogući lopovi mogli su da sakriju "zlato partije" na tajne bankovne račune u Hong Kongu koristeći svoje kineske veze.
Krajem 1980.-ih i tokom ranih 1990.-ih, banke u Hong Kongu su anonimno vodile mnoge račune i nisu sarađivale s međunarodnim istražiteljima kad su od njih tražili ključne podatke (za razliku od, na primer, švajcarskih banaka). Ostale zemlje u kojima bi novac mogao da nestane uključuju Kipar ili Liban.
Ako novac ipak nije otišao u inostranstvo onda je "zlato partije" odavno rasprodato, rascepkano u manje količine i poslato desetinama banaka širom sveta, a verovatno nikad neće biti pronađeno.
Još jedna teorija sugeriše da novac nikada nije napustio Rusiju. Visoki funkcioneri stranaka, zabrinuti zbog smrti socijalizma, oprali su novac u zadrugama i javno-privatnim zajedničkim poduhvatima koji su se pojavili krajem osamdesetih, a to je dovelo do stvaranja prvih velikih koncentracija privatnog kapitala u post-sovjetskom dobu.
Jedino što je sada jasno je da verovatno nikada nećemo saznati šta se tačno dogodilo s ogromnim količinama novca komunističke partije. Takođe, većina stručnjaka slaže se da nije bila organizovana zavera starih komunista koji su ukrali "zlato partije" u pažljivo orkestriranoj pljački. Dok je brod socijalizma tonuo, svaki čovek je igrao samo za svoj interes kako bi sebi osigurao početnu prednost u novom, kapitalističkom, svetu.
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar