Porodica i Srbija: „Prerano odrasteš, ali nekako prebrodiš taj gubitak", priče ljudi koji su kao mladi ostali bez roditelja

Kao covek koji je osta bez oba roditelja u svojoj 15 godine mogu napisati da je veoma tesko i nikada zaboravljen taj gubitak dok ste zivi! Suocavate se sa raznim zivotnim stvarima i mentalnim lomovima iz kojih izlazite jaki ili pucate i odlazite u svet alkohola droge kriminala i veoma cesto sa smrtnim ishodima! Imao sam srece da sam izasao u ono prvo ali ni to nije dobro jer kada stvoris porodicu nemas zivaca da gledas decu kako se prenemazu i iziskuju negodovaci za razne stvri! Jednostavno ste u konstantnom grcu i nekom odbrambenom stavu koji ste izgradili kao adolescent i toga se nikada nemozete resiti bez obzira na porodicu i razgovorom raznih psihologa pa i terapija! Mozda je i dobro daste takvi u ova suluda vremena nastrjeni zastitnicki prema svojim najmilijima ali od mladosti nemate nista sem borbe za sve!!! E kada udjete u cetvrtu petu deceniju sve to izlazi...rasplacete se bez ikakvog povoda na bilo sta jer sve sto ste gutali i trpeli tokom zivota mora izaci inace pucate ili postajete Socijopata jer osecate da je zivot cesto nepravedan i los....u ostalom sta znam lupetam na ujutru...zivite i uzivajte jer zivot je jedan i nema reprizu i cuvajte cestitost jer posle dece samo vam to ostaje bakon smrti!!!