Ulice kojima ne prolazimo

Kakav tekst. Svaka čast.

I ja izbegavam da prodjem pored Železničke stanice. Prvi put kada sam prošla nakon pada nadstrešnice, od suza sam jedva nastavila da vozim auto. I onda prodje par meseci, kažem sebi da je suludo da idem okolo i krenem tuda, i opet me užasno stegne i rasplačem se od tuge i besa… I onda opet idem okolo…

Dobar tekst, lepo napisno. Jedino se ne slažem sa prvom rečenicom.

Nekada sam svaku priliku koristio da skoknem do NS, i uvek provodio barem dva puta više vremena nego što sam planirao. Jednostavno, grad-magnet me nije puštao. Sada idem kada baš moram, ili da ga prođem što brže. Jer, čitav Novi Sad su pretvorili u tu Dositejevu. Mogu misliti kako je tek pravim Novosađanima.

Iz estetskih razloga ne zalazim u neke delove grada,to su Detelinara,Klisa,Salajka,velik deo Podbare,Novo Naselje,Adice,Veternik,deo Bul.Oslobođenja od raskrsnice sa Futoškom do Stanice,Telep.
Uglavnom se krećem po Centru,Limanu 1 i 2,uz Kej.

U Novom Sadu sam bio samo jednom u detinjstvu, ali se još uvek sećam plavih tramvaja i katedrale.

Isto mislim i mnogi.
Skoro sam prolazila Modenom, uplašila sam se na pola puta, zašto nema nikog, podigla glavu da vidim šta je iznad mene, i ubrzanog hoda požurila da izađem. Zgradu do moje obilazim, jer često otpada fasada. Jevrejska ulica. A ima ih..

Jako istinito i još više bolno.

Ja sam iz Dositejeve. Tamo sam provela detinjstvo, išla peko u Gundulićevu školu i živela tamo do udaje. Dositejeve više nema, to nije ta ulica, i ne prolazim više ni Salajkom ni Podbarom. Ni ulica u kojoj sada živim više ne postoji. Još par kuća se ne da, uključujući i nas. Grad nam je postao plen pohlepe ali krivi smo i sami. Pristali smo!

Tako se oseca vecina Novosadjana.

Свака част аутору !!

Tuzno ,ali istinito.

Od prvog novembra nisam pogledala, ni podigla pogled ka z. stanici. Zaobilazim u sirokom luku, dal’ kao pesak ili vozac. Kad sam bila ispred na raskrsnici petog nov. sve vreme sam stajala okrenuta ledjima, nemam snage pogledati “tamo” i ne znam dali cu ikad imati…

Razumem i saosećam. Ja na selo idem sa međumesne autobuske stanice i dok prolazim pored Ž stanice želudac mi se pretvori u kamen. Gledam u ožiljak od nadstrešnice i borim se protiv mozga koji zamišlja kako je bilo ljudima pod onolikom količinom betona. Strašno zauvek.

Bravo za tekst, ko razume! Ima tako puno Dositejevih u ovom nekad lepom gradu, gadi mi se već živeti u njem. Neka nikada ne oprosti šta su mu uradili, ali nikada. Slobodan grad to zaslužuje. A vi deco pasoš i negde daleko, tamo gde ulice imaju hlad, gde miriše na čisto a ne na beton i fekalije. Jedan arapski filozof je rekao: Otadžbina nije mesto gde si rođen već mesto sa koga ne želiš da odeš! Koliko istine. A ovaj brod je bušan, posada satrapi grozni, nema više nade, gasite svetla, e da i crvena tarifa je niža!

Svaka čast autorki teksta. Mislim da je odlično opisala osećanja mnogih Novosađana.

Lepo...tuzno i boli...