Jedno slovo ih deli, a toliko su drugačiji.
Prvo je General 2019. stigao u u hrvatska kina, da bi Đeneral početkom 2026. imao premijeru u bioskopima u Srbiji.
Jedan se bavi životom hrvatskog generala Ante Gotovine, pre svega kroz rat u Hrvatskoj prilikom krvavog raspada socijalističke Jugoslavije.
Drugi daje prikaz jedne ratne godine četničkog komandanta Dragoljuba Draže Mihailovića iz Drugog svetskog rata.
Ali kakvi su to suštinski filmovi?
Pogledao sam oba i zapravo, kad razmislim, nisu baš toliko različiti.
Idemo redom.
Upozorenje: Tekst sadrži spojlere iz filmova General i Đeneral
Prvo nežna, nadahnjujuća i gotovo topla muzika, nešto poput one iz Montevideo, bog te video, zatim veliki natpis najjačeg aduta - Goran Višnjić.
Nije mala stvar da holivudski glumac, kog je čitav svet gledao u seriji ER i Mirotvorcu, sada u filmu Antuna Vrdoljaka igra glavnu ulogu - generala Ante Gotovinu.
„Nadahnuto romanom Nenada Ivankovića Ratnik: Pustolovi generala, te stvarnim zbivanjima iz Domovinskog rata“, piše na početku.
I priča počinje polako da se razvija.
Od dokumentarnih snimaka televizijskih vesti koje saopštavaju da je Gotovina uhapšen na Kanarskim ostrvima Tenerife, preko kadrova njega pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), gde mu se sudilo.
„Časni sude, nisam kriv“, kaže Gotovina (pravi, ne Višnjić).
Oko 200.000 Srba je 1995. u dugim kolonama traktora i automobila, napustilo hrvatska područja Banije, Like, Korduna i severne Dalmacije - samoproglašenu Republiku Srpsku Krajinu (RSK), tokom operacije Oluja, završne etape rata u Hrvatskoj, čija vojska je tada stekla kontrolu nad čitavom zemljom.
Iz RSK samozvane države - koju nije priznao ni zvanični Beograd - prethodno je tokom rata, prema procenama Ujedinjenih nacija, raseljeno oko 190.000 Hrvata.
Gotovina je pred MKSJ prvostepeno osuđen na 24 godine zatvora zbog zločina protiv čovečnosti, da bi kasnije ta presuda bila preinačena i u potpunosti je oslobođen.
Na tu presudu „danas gledaju kao na međunarodni sertifikat o čistoći 'Oluje'“, rekao mi je ranije Ivica Đikić, autor knjige Gotovina - stvarnost i mit.
„Iako presuda ne kaže da nije bilo zločina - naprotiv, oni se konstatuju“, dodao je.
Sada ga pitam kako mu se čini film?
„Vrlo površan i jednodimenzionalan prikaz ličnosti, sa ciljem da se svidi što većem broju publike“, odgovara.
To, dodaje, ne bi bio toliki problem da je finansiran privatnim novcem, a ne kao „neka vrsta državnog projekta“, uz podršku Hrvatskog audiovizuelnog centra i Hrvatske radio-televizije (HRT).
Ali trčimo pred rudu.
Kako to u praksi izgleda?
Počinje sećanjima Gotovine na njegovu majku, kako kraj kućnog ognjišta mesi hleb, ali potom i gine, pa on kao dečak krivi sebe za njenu smrt.
Potom ga kao tinejdžera „vuče more“ i odlazi iz Hrvatske.
Završava u Legiji stranaca, ratuje u Sahari, ali posle ranjavanja završava u Južnoj Americi kao instruktor specijalaca.
I tu već vidimo važan deo filma - žene.
Ili barem odnos Gotovine prema njima, pošto je BBC još 2011. o njemu pisao kao čoveku kog prati „reputacija opasnog vojnika sa sklonošću ka lepim ženama".
Šarmantni, elegantni i naočiti Višnjić zavodi lepu Kolumbijku, koja mu postaje supruga i dobijaju ćerku, ali porodicu ostavlja da bi se početkom ratnih 1990-ih vratio u Hrvatsku, uprkos njihovim brigama.
„Razumemo, moramo“, kažu mu.
„Vojnik ne ide u rat da pogine, nego da pobedi.“
Prethodno u Argentini sreće trojicu simpatičnih staraca, hrvatskih emigranata, koji uz setni ton u pozadini, pričaju o čežnji za domovinom koju decenijama nisu videli.
„Ali sve je sada u redu, imamo Hrvatsku“, kažu.
Veliki broj simpatizera i čelnika kvinsliške Nezavisne državne Hrvatske (NDH) - u kojoj su Jevreji, Romi i Srbi proganjani i ubijani u logorima, poput zloglasnog Jasenovca - posle Drugog svetskog rata završio je u Južnoj Americi.
Film ne objašnjava zbog čega su simpatični starci u Argentini.
I eto Gotovine u Hrvatskoj, stavlja se na raspolaganje vojsci.
Odmah se pominje ratni zločin - ubistvo 12 hrvatskih policajaca - u Borovom selu kod Vukovara, pograničnog grada koji je u višemesečnoj opsadi Jugoslovenske narodne armije (JNA) i paravojnih jedinica prvo razoren, zatim zauzet.
Usledio je masakr na Ovčari, kada je ubijeno više od 260 ljudi, za šta je pred Haškim tribunalom i domaćim sudovima osuđeno više oficira JNA i pripadnika paravojski.
Film u te detalje ne zalazi, ali prikazuje dokumentarne snimke izbeglica, dece i starih, koje su proterale „četničke bande i jugoslovenska armija“.
Slede mahom slični prizori.
Gotovina prvo obučava vojnike, zatim ih kao strog, ali pravičan komandant, predvodi u diverzantskim akcijama i borbama, zarobljava neprijateljske vojnike i tenkove.
Kad ne osmišljava vojne strategije, uvek je na čelu kolone.
„Nema više zapovedi na juriš, samo za mnom“, kaže u nekom trenutku.
U pauzama od ratovanja, malo očijuka sa lepom novinarkom, čak i devojkom iz vojske koja mu saopštava da je postao general, ili ima emotivne susrete sa bratom i sestrom, sa kojom, uz nežnu muziku u pozadini, priča kako „majku nije zaboravio“.
„Hteli su da od njega naprave nacionalnog heroja bez mane i mrlje“, kaže Đikić.
„O životu Gotovine zaista mogu da se snime razne serije i filmovi, nije to bezvredan materijal, ali pod uslovom da se ne ide sa tezom da je on bezgrešni svetac.“
Neprijateljski vojnici su ili nesposobni - „napili se, pa dremuckaju“ - pa sležu ramenima na to kako su ih Gotovina i njegovi ljudi nadmudrili, ili četnici koji kolju i „rade samo noževima“ ili su kao „čopor gladnih vukova“, pa ih „treba iskoreniti“.
„Kako ide ona vaša pesma, Tamo daleko? E sada tamo daleko za njima (ubijenim vojnicima) neko plače i tuguje“, kaže Gotovina zarobljenom oficiru JNA.
„Ova deca se tamo daleko više nikada neće vratiti“.
Sve je to na isti način jednodimenzionalno i crno-belo, smatra Đikić.
„Ovi su dobri, a ovi loši, ovaj je heroj i svetac, a ovi zločinci i glupani“.
Sa zarobljenicima Gotovina postupa uvek časno i poštuje njihova prava, toliko da odbija da im sruši šator i ostavi ih nezaštićene na hladnom vremenu.
„Kad bi me neko nekad zarobio voleo bih da to budete vi“, kaže mu njegov vojnik.
Često se pominje i Jugoslavija, uvek u negativnom kontekstu.
„Ja sam bio partizan, prvoborac. Je l' znaš ti šta to znači?“, ljuti se zarobljeni oficir.
„Znam, partizani su ubili mog dedu“, odgovara hrvatski vojnik.
Ta poruka se uklapa u aktuelni odnos Hrvatske prema Drugom svetskom ratu, kaže Đikić.
„Relativizuju se partizanske borbe i pobeda antifašista, kao i zlo NDH i ustaškog pokreta, a kako bi se prikazalo da partizani nisu bili tako dobri, a ustaše tako loše.“
Sve to, naglašava, traje dugo i na svim nivoima - političkom, kulturnom, društvenom.
Pogledajte video: Operacija 'Oluja' i povratak u Knin - Ognjenova priča
Na kraju filma Hrvatska vojska osvaja Knin, glavni grad RSK-a.
„Kad razbiješ osinje gnezdo, odoše i ose“, kaže Gotovina.
Akciju Oluja planira tako da se spreči osveta nad srpskim stanovništvom, jer „ne idemo u osvetu, nego u slobodu“, ističe.
Međutim, dok srpski civili i RSK borci u izbegličkoj koloni napuštaju Hrvatsku, psujući usput zvanični Beograd i Srbijance, Gotovina je veoma ljut na „varvare i vandale“ koji su pljačkom i ubistvima ukaljali „urednu vojnu akciju".
Tri decenije kasnije, za zločine nad srpskim stanovništvom tokom operacije Oluja gotovo da niko nije odgovarao.
„Generala čak ni desni kritičari nisu nešto posebno hvalili, svima je bilo jasno da je to neka vrsta propagandnog filma, za šta, pritom, Gotovina ne snosi nikakvu odgovornost", kaže Đikić.
„Mislim da je i njemu bilo neugodno da gleda film, iako je u njemu neprikosnoveni heroj“.
Već na osnovu prvih kadrova je jasno da je Đeneral u produkcijskom smislu nekoliko puta slabiji od Generala.
Uz grad Kragujevac, film je finansijski pomoglo nekoliko četničkih udruženja iz Velike Britanije, Australije, SAD, Kanade, Srpska narodna odbrana iz Čikaga i niz pojedinaca, a posebnu zahvalnicu, između ostalog, dobila je i Vojska Srbije.
I produkciju i scenario i režiju potpisuje Miloslav Samardžić.
Priča prati četničke jedinice Dragoljuba Draže Mihailovića tokom 1943. godine i njihove operacije protiv „Vražje divizije Nemaca i ustaša“.
„Na osnovu istinitih događaja“, naglašava se i ovde.
Mihailović je bio oficir jugoslovenske vojske, vođa Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) tokom Drugog svetskog rata, kasnije i ministar jugoslovenske vlade.
I četnici pod Mihailovićevim vođstvom i partizani, kojima je rukovodio Josip Broz Tito, pružali su otpor nemačkim snagama, da bi političke razlike dovele do sukoba između dva pokreta, piše Enciklopedija Britanika.
Iako je Mihailović na početku bio simbol otpora, posle uzdržane strategije i izveštaja o četničkoj saradnji sa okupatorima, usmerenoj protiv partizana - koji su zastupali agresivniji pristup borbi - saveznici podršku preusmeravaju na Tita, dodaju.
Zločine su činili nemački vojnici, kao i četnici i partizani, pisao je ranije Stiven Hart, predavač na odseku za ratne studije britanske Kraljevske vojne akademije.
Četnici nikada nisu bili ideološki homogeni, brojne manje grupe su samo deklarativno uvažavale Mihailovića kao vođu, ali im je zajednička bila „odanost kraljevoj vlasti i želja da se sačuvaju Srbi kao narod“, ukazuje.
„Da bi ostvarili ovaj cilj, četnici su nastojali da nasilnim 'čišćenjem' područja od Hrvata i muslimana izgrade etnički čistu Veliku Srbiju", piše britanski profesor.
Toga u Đeneralu nema.
Četnici su prikazani kao hrabri i časni vojnici koji se samo bore za slobodu.
Ni traga od, na primer, onih klanja i noževa koji se pominju u Generalu.
„Drugi svetski rat na platnu jugoslovenske i srpske kinematografije generalno prenosi onu podelu na partizane i četnike koja postoji do danas", kaže Rade Ristanović, istraživač Instituta za savremenu istoriju, za BBC na srpskom.
„U većini su to ostrašćeni filmovi sa političke i ideološke strane - ranije je to bio partizanski narativ, da bi oni od 1990-ih postali zli ljudi iz šume koji su došli da pale i ubijaju, dok se druga strana prikazuju u afirmativnom tonu."
Odmah na početku filma vidimo četničke diverzante kako ruše most, zatim se slikaju gazeći zastavu na kojoj je nacistički kukasti krst.
„Bajina Bašta je oslobođena od Nemaca“, kažu Mihailoviću, kog igra Nikola Rakočević, zatim pevaju „nasred gore Romanije četnički se barjak vije“.
„Leteće perje uskoro Švabama i ustašama“, ističe jedan od četnika ponosno.
Slični razgovori u kojima se pominje kako su „četnici savladali Hrvate“ - ovog puta su oni mahom prikazani kao smotani i nesposobni - ponavljaju se više puta.
„Koliko si Srba pobio?“, viče jedan četnik na zarobljenog vojnika NDH.
„Nisam!“
„Koga god da pitam niko nije! A ko je onda pobio milion Srba?!“
Ne možemo govoriti o milion ubijenih Srba, kaže Ristanović.
Tačan broj, naglašava, nije poznat, ali se u izvorima komunističkih vlasti posle Drugog svetskog rata pominje više od milion ukupno stradalih na prostoru Jugoslavije.
Među njima jeste najveći broj Srba, dodaje Ristanović.
U međuvremenu dolazi do zapleta.
Saveznici preko britanskog generala Čarlsa Armstronga traže od Draže da četnici unište prugu i most ka Višegradu i prekinu vezu između Beograda i Sarajeva.
„Imamo li snage za tako nešto“, odgovara general Mihailović, često zamišljenog pogleda i sa cigaretom među prstima, ali četnici to uspevaju.
Međutim, kada četnička komanda u društvu Armstronga pusti BBC radio da čuje vest o uspešnoj akciji, tamo kažu da su za sve zaslužni - partizani.
Britanski general je zabezeknut i hitno odlazi da traži objašnjenje.
Komunisti za to vreme kuju planove.
Izvesni drug Čort ubeđuje jednog od komandanata muslimanskih vojnika da pređu na stranu partizana, govoreći mu da su „Srbe već ubedili“, kao i da „prevlast Srba u Jugoslaviji nije dobra“.
Efendija ga odbija, što ga je koštalo glave, pošto ga ubijaju njegovi i prelaze u komuniste.
„Nema više 'Hajl Hitler', nego 'Živeo drug Staljin'“, kaže njegov zamenik vojnicima.
„Izbacuje se ovaj pozdrav i pozdravlja se ovako“, dodaje, menjajući nacističku visoko podignutu desnicu za partizansku pesnicu na slepoočnici.
Prelazak iz jedne u drugu jedinicu različitih pripadnika nacija i nacionalnih manjina je bio sasvim normalan i dešavao se od prve do poslednje godine Drugog svetskog rata, objašnjava Ristanović.
„To se dešavalo ne samo kod partizana, nego u svim jedinicama, pa i u Ravnogorskom pokretu, a neki su i više puta menjali stranu", kaže.
Pripadnici Narodnooslobodilačke borbe (NOB) se u međuvremenu više puta kritikuju - „četnici su mnogo borbeniji protiv švaba nego komunisti, uprkos našoj propagandi“, kaže jedan Britanac - i čak ih optužuju za saradnju sa ustašama.
Postojali su kontakti vlasti NDH i komandanata NOB-a, ali za tezu o saradnji ustaša i partizana nema dovoljno izvora, naglašava Ristanović.
Partizanima je, navodi se u filmu, cilj „samo da dođu na vlast i ubijaju“.
„Joj, znaš šta ćemo raditi kad dođemo u Beograd“, zloslutno govori drug Čort.
„Ruke će nam biti krvave ne do lakata, nego do ramena“.
Unutar boljševičke komunističke logike, teror i represija nad klasnim neprijateljem su očekivani, a ubistava je po završetku rata bilo ne samo u Beogradu, nego u mnogim gradovima Jugoslavije, kaže Ristanović.
To je trajalo tri meseca, da bi posle toga represija bila „institucionalizovana“, a tačan broj ubijenih u Beogradu nije poznat, dodaje.
Saveznici, u međuvremenu, pred Mihailovića stalno iznose nove i sve teže zahteve.
Jedan od njih je i da četnici sruše most kod Aleksinca, na pruzi između Beograda i Soluna, kako bi sprečili snabdevanje nemačkih snaga u Grčkoj, kao i žestoko branjeni most na Ibru, kod Polumira.
Međutim, Mihailović se brine o nemačkoj odmazdi nad srpskim stanovništvom.
Britanski izaslanik se zato savezničkoj komandi žali zbog „podmukle politike prema četnicima“ i „metoda kojima se služe da slome Mihailovića“.
„To nije vojnička odluka, nego politička - na vojnicima je da izvrše zadatak sa što manje žrtava“, navodi Mihailović, ukazujući na potencijalne srpske žrtve.
„Vi ste dobar Srbin, ali loš saveznik“, kaže mu Armstrong.
„Loš saveznik ili sluga“, odgovara Mihailović.
Iako kaže da pristaje na ultimatum, na kraju ipak odlučuje da ne sruši most.
To su, zaključio je, saveznici od njega tražili, bez obzira na situaciju na frontovima, samo kako bi pomogli komunistima.
„Dobro je da su okrenuli ćurak“, zaključuje Mihailović, dodajući da „1943. nije bila presudna", ali da „1944. sigurno hoće".
Po završetku Drugog svetskog rata, značajan deo simpatizera, četničkih vojvoda i čelnika Ravnogorskog pokreta pobegao je iz Jugoslavije u Severnu i Južnu Ameriku.
Mihailović je zarobljen i streljan 1946. zbog saradnje sa okupatorom.
Rehabilitovan je 2015. pred beogradskim sudom i pravno se smatra neosuđivanim.
Obrazlažući odluku o ukidanju presude, Sud je odlučivao isključivo o tome da li je Mihailović imao fer i pravično suđenje, a ne o činjenici da li je bio ratni zločinac.
U Đeneralu je prikazan bez ijedne mrlje.
Hm, kao da sam to već negde video.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.
Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.
Komentari 3
Nikola
Маца
Где је завршио школе,
Где ратовао,од кога учио,
Кога је учио?
Како одликован?
Где и како је живео?
Када су се сви повукли,да ли се он повукао?
Где је живе српски народ и које територије су ослобођене у балканским и Великом рату?
Апропо стварању "велике Србије"
Али ми смо страни плаћеници. Своју историју не знамо и ппредимо бабе и жабе.
Узми брате књиге у шаке и мани се британаца. Ти су уништили цео свет и желе свакога да увуку у сопствени муљ.
Узгред,текст ти је срамотан.
Кратак је живот брате. Освести се. А где ћеш у вечности са таквим ставом... Има вечности. Ниси паметнији од Тесле и Његоша
Milan NS
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar