Obnovljivi izvori podbacili: Termoelektrane ponovo u pogonu, CO₂ u porastu

Umesto nekadašnjh termalki i energana na gas, unazad dvadesetak godina širom Starog kontinenta izrastaju eolske i solarne elektrane, dok je transformaciju dodatno ubrzao progon uglja i gasa iz ove delatnosti. 

Baltički vetrovi i sunce Mediterana pokazali su se kao dragocen resurs. Međutim, tokom prve polovine godine dogodio se neočekivan preokret.

Zabeležen je pad proizvodnje iz obnovljivih izvora energije, pa su u Uniji morali regovati ne samo intezivnijom upotrebom gasnih elektrana, već i potpaljivanjem davno napuštenih termalki.

Pre tri godine zabeležen je godišnji rast struje iz obnovljivih izvora od 47 odsto, da bi naredne porast ekološki poželjne struje bio uvećan za 52. Ali, prošlogodišnji prirast od samo 3,3 odsto ukazivao je na stagnaciju, dok je u prvoj polovini tekuće godine ekološki poželjne struje bilo za devet odsto manje nego lane. 

Nije bilo drugog rešenja, pa su intezivnije uključivane energane na gas. Ni to nije bilo dovoljno, pa je dva odsto struje došlo iz termalki prethodnih godina ugašenih ali sačuvanih "za svaki slučaj". Opreznost se pokazala opravdanom, ali uz cenu da je emitovano 297 miliona tona ugljendioksida, skoro 50 miliona više nego što se ranije kalkulisalo. 

Zakazala je proizvodnja eolskih elektrana, koje inače već duže vreme daju oko 20 odsto ukupnog evrounijskog konzuma. Tokom prve polovine godine, pak zabeležile su pad od 9,5 odsto spram lanjske proizvodnje i isporučile skromnih 225 Twh. Osnovni razlog je izrazit manjak vetra na Baltiku gde su (pre)načičkane brojne eolke.

Neočekivanom umanjenju struje iz obnovljivih izvora posebno je doprinela zima gotovo bez snežnih padavina, dok su tokom proleća izostale uobičajene kiše. Hidrolektrane su radile jedva sa pola kapaciteta, pa su proizvele tek 162 Twh, 28 manje nego godinu dana ranije.

U takvoj situaciji solarke, uprkos nešto manjem broj sunčanih dana od uobičajenog, radile su prilično solidno. Uspele su da uvećanom proizvodnjom nadomeste nešto više od polovine manjka iz rada eolskih i hidroelektrana. Međutim, ono što zabrinjava stratege je pad proizvodnje za komunalne potrebe, te sledstveni pad kolektivnih ugovora sa korisnicima stambenog prostora. 

Već drugu godinu vidljiv je zastoj u razvoju potrošnje struje kod sitnih proizvođača, tačnije za potrebe porodica koje žive u stanovima. Izgradnja i rad solarki za veće ili manje privredne pogone, odnosno za veće javne potrebe funkcioniše relativno zadovoljavajuće, ali je pad od 41 odsto, kod sitnih korisnika. Ujedno je izostalo i očekivano povećanje prozjumera, onih koji samostalno proizvode struju, ali je istovremeno i koriste i prodaju.

Pročitaj još

Srbija povećava kapacitete vetroelektrana - cilj jedan GW do kraja godine

Veliko interesovanje za gradnju zelenih solarnih elektrana: Vetroparkovi popularni u južnom Banatu

Ono što naročito brine stratege energetskog razvoja EU je nedovoljna proizvodnja novih kapaciteta za proizvodnju energije na osnovu sunčeve svetlosti. Tako je snaga lane puštenih solarki 64,2, dok je prethodne godine iznosila 65,1 Gw, pa je kapacitet svih solarki u EU dostigao 410 Gw, što je u granicama ranijih očekivanja. 

Međutim, po dugogodišnjem planu EU bi do 2030. godine trebalo da ima solarnih proizvođača ukupne snage 770 Gw, odnosno potrebno je da u svakoj od narednih pet godina (uključujući i tekuću) godišnje pušta u rad novih solarki snage 74 Gw. Prošlogodišnji minus od osam nije prevelik, ali nije ni lako nadoknadiv.

Problem je u poboljšanju fleksiblnosti solarnih energana, a što se postiže pre svega povezivanjem sa energetskim skladištima, kao i sa razvojem transportne i distributivne električne mreže prilagođene proizvođačima obnovljive energije. Tu ima teže savladivih prepreka i na stratezima Unije je da nađu što bolje rešenje. 

Među energetskim stručjacima je sva raširenije uverenje da totalno isključenje fosilnih goriva iz proizvodnje energije za posledicu ima znatno povećanje energetske nesigurnosti, baš kao i toliki rast troškova da je veliko pitanje nije li možda uputnije ostaviti nekoliko najracionalnijih kapaciteta na fosilni pogon i tako maksimalno povećati sigurnost isporuke struje.