FOTO: Priče Novosađana - kad je počelo bombardovanje

Sve bi to bilo gorko-slatko sećanje, da nam na godišnjicu bombardovanja, 27 godina kasnije, na vojvodjanskom javnom servisu, ne gostuje “analitičar” Centra za društvenu stabilnost” i ne priča lażi i manipulacije.

Živeli smo u Kumboru kod HN, preko puta tadašnje kasarne Orjenski Bataljon, danas čuveni PortoNovi. Imao sam nešto manje od 8godi iako sam realno bio glupi klinjo koji privodi kraju taj prvi osnovne znalo se da se nešto sprema, neka tenzija je postojala u danima pre 24.03. Kako i ne bi kad ti je ćale stariji vodnik u gorepomenutoj kasarni i danima već ne dolazi kući tik posle 15h kako obično biva, već dosta, dosta kasnije.
Tako je bilo i te večeri. Nešto jeste išlo na televizoru, pojma nemam šta i odakle, a onda su se tu negde oko osmice začule detonacije. Pomislih "je***i mater svoju, opet pecaju na dinamit, ali ovo im je neki jači dinamit Bokte". Vrlo brzo mi je objašnjeno da to nije baš bilo pecanje već da smo pod bombardovanjem i da su gađali položaje na poluostrvu Luštica, preko puta bukvalno. Iste večeri smo se brzinski prebacili u drugi kraj mesta, kamp naselje malo dalje od kasarne, iz bezbednosnih razloga. Otkud znaš kad će da roknu, pas im mater. Čitaće ovo sigurno neko ko je nekad služio vojsku dole ili letovao, znaće kolika je to kasarna bila i od kakvog značaja.
Elem, koliko se sećam, narednih možda nedelju dana nije bilo nastave, posle toga smo završili školsku godinu, prilično redovno. To svima bude fenomen kad pomenem ovde, kanda nisu toliko sipali po Crnoj Gori.
Ostalo je u sećanju i nekoliko situacija sa probijanjem zvučnog zida, posmatranja svega što prolazi nebom, ili noćno šaranje i cepanje istog..
Bilo, ne ponovilo se!

A ja se bio taman ozenio i preslio u babin stan,nismo ni znali da je bombardovanje. Tek sutra dan komsinica nas probudila,sva u strahu i unezverena,pobogu deco,rat,bombardovanje,brzo u skloniste. E koje sam ja srece,jos cu u vojsku morati, ali nista od toga nije bilo. Ostalo nam para za medeni mesec,gde ces,kud,nismo mrdnulo 1,5 mesec,sem za hranu i neku setnju i bas je bilo kvalitetno i udobno.

Studirala sam na Akademiji umetnosti, na Tvrđavi, već nam taj dan izjutra vojska nije dozvolila da idemo ka prostorijama, kod Lovotursa su nas vratili.
Predveče zove drugarica iz Atine, javlja da kreće bombardovanje, i bi tako.

Kada smo pogodili F117 iznad Budjanovaca, moj komsija taman otisao do baste da proseta i obavi malu nuzdu. Kad je raketa pogodila “nevidljivi” grunulo kao deset gromova odjednom, osvetlelo pola Srema, a komsija trcao iz baste i pridrzava pantalone…

Imao sam 21 godinu, ziveo u manjem mestu u baskoj, bio kod caleta (razvedeni roditelji), on gleda hrvate i madjare i kaze mi da bolje da ja odem pravo kuci, a ja em nisam verovao da ce bombardovati (tolika kolicina dezinformacija je bila tih godina da posle nekog vremena nikom ne verujes), em bio mlad i buntovan i umesto kuci odem do druga. Usput sretnem drugog druga koji je isto krenuo kod onog prvog, on na bajsu i poneo pusku na kukuruz iz zajebancije. Stignemo do onog prvog druga, slusamo radio, popijemo po koju rakiju, i kad smo shvatili da nije sala, krenemo kuci. Uz put cujemo nekoliko detonacija iz daljine. Kad sam stigao kuci, cela zgrada u panici, odem do stana, a tamo cale, koji u to vreme nije komunicirao sa kevom, deru se na mene gde sam bio, da li sam normalan... Posle nekoliko dana smo se navikli, secam se da su na tv politici isli odlicni filmovi. Jednu noc gledam Kuma, detonacija na kasarni udaljenoj par km vazdusnom linijom, zgrada se klati, keva ulece u panici, ne zna sta da radi, da li da idemo u podrum... Kazem joj da ja gledam Kuma, ona ako hoce moze u podrum. Sve u svemu, izlazili smo 4 dana u nedelji, jer su bile restrikcije, nije bilo struje, a na povratku kuci gledali PVO (protivvazdusnu odbranu) kako sara po nebu i novosadsku rafineriju kako gori na horizontu, slusali pokoju detonaciju i pitali se dokle, da li cemo ikad imati neki normalan zivot, da li ce nas svet ikad videti drugacije a ne kao neke balkanske krvozedne zlotvore...

Gledanje televizora i pad bombe na Majevicu... Kuća gde živim je par metara odatle.. Sećam se, sestra, majka, ćale i ja, svi i smo ispod kuhinjskog stola, beton se talasao kao povšina vode. Majku im... Nikad im neću oprostiti.

Dosao sa odbojke, sredio se i zalego da preklopim koji minut.
Na limanu IV se prvo cula eksplozija pa tek onda sirene.
Nisu partizani pojma imali sta ih/nas je snaslo sve dok prve bombe nisu zveknule na Majevicu.
Spustio roletne, otvorio prozor i socno opsovao mater tadasnjem predsedniku, jer nisam imao ni trunku sumnje da su gamad na nebu samo puki sled stvari za "minuli rad" njegovih klovnova koje je par meseci ranije poslao u Rambuje-da se tamo inate, glumataju drzavu i da se nista ne dogovore.
Nijednom nisam silazio u skloniste niti iko od moje porodice, a i dan danas mi se beskrajno gade svi oni koji su tada "poceli da citaju" i "da se "poznaju i druze sa komsijama".
Kao da im je bombardovanje bilo potrebno da bi se razlikovali od simpanzi.

Sećam da su puštali kosovski boj na nekom kanalu 23.03 i da su moji roditelji rekli u fazonu, to je to kreće rat. 24.03 nam je keva dala pare, sestri i meni, ona 15 a ja 13 godina, da idemo u centar i pojedemo parče pizze u 5+ na bulevaru kod futoške, uz rečenicu "Idite pojedite parče pizze ko zna kad ćete je sledeći put pojesti" mi pojeli pizzu, malo prošetali centrom i nazad na 4rku do ž. stanice. I tu na rasrsnici je udarilo na klisi i jer tamo nema zgrada do klise se vrlo jasno mogla videti vatrena pečurka na horizontu. Sestra se odsekla od panike nije mogla da hoda, ja je odvukao do zgrade u stan gde su nas čekali moji. Ali bilo je i na jesen 1998 da ce biti bombardovanje. sećam se u svlačionici 6. razred osnovne, se šalimo kako kreće sad bombardovanje. deca... Nismo išli u sklonište jer nisu puštali pse a mama je rekla da Švrću, jazavičara, neće ostaviti samog u stanu i rekla " Ako padne bomba nek nas sve ubije odmah" :)

sam je svojim očima kad je letela iz pravca severa ,preko Klise i posle 10-15 sekundi, čula se detonacija ! trčao sam do kuće , kao Bolt, dvoje male dece kući sa zenom ! Kasnije smo čuli da je pogodjen prazan parking prostor, koji su koristili specijalci,ali su povukli i sklonili svoja vozila ne bezbedno mesto....po meni najtezi momenti bili su svakodnevno bombardovanje rafinerije, i veče kad je potpisan Kumanovski sporazum,gorelo je sve od rafinerije,Sangaja do Klise, tad je naleteo krvnik SAD bombarder....ne daj bože nikome, ali ovo više nije normalan svet !sve vrednosti društva, i za koje se hrišćanstvo borilo , dolazi u prvi plan ! za normalne , jako teška vremena , sve najbolje

Ja sam bio u zatvoru na klisi na odsluzenju kazne. Kada je grunulo kod policije svi prozori su pukli u sekundi popadali smo sa kreveta komandiri u blokadi. E tada je nastala frka i onda su otkljucali sve u zatvorenom delu dok je poluotvoren vec bio izasao u dvoriste. Bilo je jezivo prvih dana m ogi su i pusteni pre vremena prekrsajci i oni koji su bili odlezali trecinu kazne. E da vas nasmejem u svom tom haosu i strahu glavna kapija zatvora od detonacije se pokvarila i malo ulubila. Upravnik i komandiri ne znaju sta ce te se jefan od njih seti pa kog majstora da zovemo pola nam zatvora lopovi i obijaci te skupe oni jednu emipu i zaista nakon pola sata otvore nekako do pola. Tek sutra dan je dosla zluzba za odrzavanje i jedva je u toj brzini popravili jer svi su se plasili da negadjaju i zatvor te svako je izbegavao taj deo klise.

Vozio sam skejt na stepeništu SNPa.

Mi bili kod drugara u Sadovima na Petrovaradinu, kad su se začule detonacije kaže drugar da to ćale zatvara vrata od garaže, krenuli kući preko pruge, neki dim se nadvio, ali i dalje ne shvatamo ništa, tek kad smo došli do bloka 8 smo saznali šta se dešava...

Hvala redakciji, što nam svake godine prenese iskustva sugrađana. 27 godina kasnije bombe, srećom, ne padaju po nama, ali padaju negde drugde. A mi rasejani po gradu, Srbiji i svetu, a mnogi i u glavi, još uvek nismo našli naš put.

Taman krenuo nešto pre 19h do škole da vidim jesu li okačili obaveštenje u vezi nastave sutra ujutru. Pošto se pričalo da je možda neće biti. Sreća pa ipak nisam otišao.

Iskustvo utkano u DNK i moja najdublja sećanja za večna vremena. Ko je sve to preživeo bez problema, to iskustvo je i te kako značajno pa i korisno za život i njegovo sagledavanje u opšte.

Имао сам тада 15 година. Сестра и ја сами код куће, она има 11, мајка скокнула до комшилука, ћале на послу. Сестра нестрпљиво чека да почне Есмералда, а ја узео даљински и вртим канале. Имали смо кабловску још од ’94, па сам стално шалтао и ове стране. У једном моменту окренем на EuroNews и заледим се: на екрану мапа СРЈ, а изнад највећих градова иконице ватре. У ћошку мали прозор, пише „Live Aviano“, и виде се авиони како полећу. Спикер говори како креће интервенција против Југославије. Знао сам енглески довољно добро да разумем сваку реч. Слушам и не верујем шта се дешава.

Сестра већ креће да плаче и хистерише, хоће своју серију по сваку цену. Кажем јој: „Ма каква бре серија, видиш ли да ће да нас бомбардују!“, а она онако дечије одбруси: „Нека нас бомбардују, баш ме брига, хоћу да гледам серију!“ Баш у том тренутку, напољу се зачу онај тежак звук мотора. Ја, више из неког одбрамбеног механизма и клиначког зезања, добацим: „Ето, иду авиони, сад ће да нас гађају.“

Док смо се отимали око даљинског, одједном се проломи звук ракета, а одмах затим пет-шест језиво јаких експлозија. Прозори су се затресли тако да сам мислио да ће се распршити. Сестра се потпуно одсекла, вришти, плаче и зове маму. Тотални хаос, ја и даље клинац, не знам куд ћу пре. Улетели смо код комшија, они исто унезверени. Нико не зна ни где да бежи, ни шта да ради. Старијима из улаза су још увек у глави биле слике тепих бомбардовања из Другог светског рата, па су се они, још више успаничили од нас.

Били смо у центру, лепо време, баште пуне и од једном разоран звук. Бежање један преко другог и што је најгоре, не знаш где ћеш. Тада сам се баш уплашио и навукао на бенседине, као и већина јер сам веома тешко то бомбардовање поднео. Годинама ми је требало да се скинем са бенседина, сада по некада их користим али траума је остала, доживотно.

Uveliko se pričalo o bombardovanju ali vecina nije verovala da ce se desiti. Mene je zateklo kod bulevara M Pupina neka grmljavina i jako sevanje poput munje u pravcu Klise. Tada smo svatili da je pocelo sa bombardovanjem i nastala je opsta bezanija panika vriska … tek kada sam dosao kuci nastao je strah. Nakon 10 15 dana privikli smo se kao i vecina i ziveli normalno sem tih sirena koje su imale jezivi zvuk koji i danas odzvanja u nekoj podsvesti sve ostalo je funkcionisalo i drustveni zivot je bio kvalitetniji jer kafici restorani diskoteke su radili preko dana nocu je bilo zurki i druzenje uz mastanja kako i gde ce mo kada se ovo zavrsi i sl.dok su neki izigravali budale po naredjenju igrajuci i pevajuci po trgovima mostovima … mada je bilo dosta i onih kojima je prijala ta kolektivna terapija. U svakom slucaju ne bih ponovio to iskustvo i ostaje jedna ruzna proslost iz koje opet nista nismo naucili jer oni zbog kojih su nas bobardovali i danas su na vlasti sto govori da zaista nismo normalan narod.

Uveliko se pričalo o bombardovanju ali vecina nije verovala da ce se desiti. Mene je zateklo kod bulevara M Pupina neka grmljavina i jako sevanje poput munje u pravcu Klise. Tada smo svatili da je pocelo sa bombardovanjem i nastala je opsta bezanija panika vriska … tek kada sam dosao kuci nastao je strah. Nakon 10 15 dana privikli smo se kao i vecina i ziveli normalno sem tih sirena koje su imale jezivi zvuk koji i danas odzvanja u nekoj podsvesti sve ostalo je funkcionisalo i drustveni zivot je bio kvalitetniji jer kafici restorani diskoteke su radili preko dana nocu je bilo zurki i druzenje uz mastanja kako i gde ce mo kada se ovo zavrsi i sl.dok su neki izigravali budale po naredjenju igrajuci i pevajuci po trgovima mostovima … mada je bilo dosta i onih kojima je prijala ta kolektivna terapija. U svakom slucaju ne bih ponovio to iskustvo i ostaje jedna ruzna proslost iz koje opet nista nismo naucili jer oni zbog kojih su nas bobardovali i danas su na vlasti sto govori da zaista nismo normalan narod.

Pošao da gledam Lock stock and two smoking barrels, kada se čula detonacija. Odustao sam od bioskopa