FOTO: Priče Novosađana - kad je počelo bombardovanje

Ja sam bio u zatvoru na klisi na odsluzenju kazne. Kada je grunulo kod policije svi prozori su pukli u sekundi popadali smo sa kreveta komandiri u blokadi. E tada je nastala frka i onda su otkljucali sve u zatvorenom delu dok je poluotvoren vec bio izasao u dvoriste. Bilo je jezivo prvih dana m ogi su i pusteni pre vremena prekrsajci i oni koji su bili odlezali trecinu kazne. E da vas nasmejem u svom tom haosu i strahu glavna kapija zatvora od detonacije se pokvarila i malo ulubila. Upravnik i komandiri ne znaju sta ce te se jefan od njih seti pa kog majstora da zovemo pola nam zatvora lopovi i obijaci te skupe oni jednu emipu i zaista nakon pola sata otvore nekako do pola. Tek sutra dan je dosla zluzba za odrzavanje i jedva je u toj brzini popravili jer svi su se plasili da negadjaju i zatvor te svako je izbegavao taj deo klise.

Vozio sam skejt na stepeništu SNPa.

Mi bili kod drugara u Sadovima na Petrovaradinu, kad su se začule detonacije kaže drugar da to ćale zatvara vrata od garaže, krenuli kući preko pruge, neki dim se nadvio, ali i dalje ne shvatamo ništa, tek kad smo došli do bloka 8 smo saznali šta se dešava...

Hvala redakciji, što nam svake godine prenese iskustva sugrađana. 27 godina kasnije bombe, srećom, ne padaju po nama, ali padaju negde drugde. A mi rasejani po gradu, Srbiji i svetu, a mnogi i u glavi, još uvek nismo našli naš put.

Taman krenuo nešto pre 19h do škole da vidim jesu li okačili obaveštenje u vezi nastave sutra ujutru. Pošto se pričalo da je možda neće biti. Sreća pa ipak nisam otišao.

Iskustvo utkano u DNK i moja najdublja sećanja za večna vremena. Ko je sve to preživeo bez problema, to iskustvo je i te kako značajno pa i korisno za život i njegovo sagledavanje u opšte.

Имао сам тада 15 година. Сестра и ја сами код куће, она има 11, мајка скокнула до комшилука, ћале на послу. Сестра нестрпљиво чека да почне Есмералда, а ја узео даљински и вртим канале. Имали смо кабловску још од ’94, па сам стално шалтао и ове стране. У једном моменту окренем на EuroNews и заледим се: на екрану мапа СРЈ, а изнад највећих градова иконице ватре. У ћошку мали прозор, пише „Live Aviano“, и виде се авиони како полећу. Спикер говори како креће интервенција против Југославије. Знао сам енглески довољно добро да разумем сваку реч. Слушам и не верујем шта се дешава.

Сестра већ креће да плаче и хистерише, хоће своју серију по сваку цену. Кажем јој: „Ма каква бре серија, видиш ли да ће да нас бомбардују!“, а она онако дечије одбруси: „Нека нас бомбардују, баш ме брига, хоћу да гледам серију!“ Баш у том тренутку, напољу се зачу онај тежак звук мотора. Ја, више из неког одбрамбеног механизма и клиначког зезања, добацим: „Ето, иду авиони, сад ће да нас гађају.“

Док смо се отимали око даљинског, одједном се проломи звук ракета, а одмах затим пет-шест језиво јаких експлозија. Прозори су се затресли тако да сам мислио да ће се распршити. Сестра се потпуно одсекла, вришти, плаче и зове маму. Тотални хаос, ја и даље клинац, не знам куд ћу пре. Улетели смо код комшија, они исто унезверени. Нико не зна ни где да бежи, ни шта да ради. Старијима из улаза су још увек у глави биле слике тепих бомбардовања из Другог светског рата, па су се они, још више успаничили од нас.

Били смо у центру, лепо време, баште пуне и од једном разоран звук. Бежање један преко другог и што је најгоре, не знаш где ћеш. Тада сам се баш уплашио и навукао на бенседине, као и већина јер сам веома тешко то бомбардовање поднео. Годинама ми је требало да се скинем са бенседина, сада по некада их користим али траума је остала, доживотно.

Uveliko se pričalo o bombardovanju ali vecina nije verovala da ce se desiti. Mene je zateklo kod bulevara M Pupina neka grmljavina i jako sevanje poput munje u pravcu Klise. Tada smo svatili da je pocelo sa bombardovanjem i nastala je opsta bezanija panika vriska … tek kada sam dosao kuci nastao je strah. Nakon 10 15 dana privikli smo se kao i vecina i ziveli normalno sem tih sirena koje su imale jezivi zvuk koji i danas odzvanja u nekoj podsvesti sve ostalo je funkcionisalo i drustveni zivot je bio kvalitetniji jer kafici restorani diskoteke su radili preko dana nocu je bilo zurki i druzenje uz mastanja kako i gde ce mo kada se ovo zavrsi i sl.dok su neki izigravali budale po naredjenju igrajuci i pevajuci po trgovima mostovima … mada je bilo dosta i onih kojima je prijala ta kolektivna terapija. U svakom slucaju ne bih ponovio to iskustvo i ostaje jedna ruzna proslost iz koje opet nista nismo naucili jer oni zbog kojih su nas bobardovali i danas su na vlasti sto govori da zaista nismo normalan narod.

Uveliko se pričalo o bombardovanju ali vecina nije verovala da ce se desiti. Mene je zateklo kod bulevara M Pupina neka grmljavina i jako sevanje poput munje u pravcu Klise. Tada smo svatili da je pocelo sa bombardovanjem i nastala je opsta bezanija panika vriska … tek kada sam dosao kuci nastao je strah. Nakon 10 15 dana privikli smo se kao i vecina i ziveli normalno sem tih sirena koje su imale jezivi zvuk koji i danas odzvanja u nekoj podsvesti sve ostalo je funkcionisalo i drustveni zivot je bio kvalitetniji jer kafici restorani diskoteke su radili preko dana nocu je bilo zurki i druzenje uz mastanja kako i gde ce mo kada se ovo zavrsi i sl.dok su neki izigravali budale po naredjenju igrajuci i pevajuci po trgovima mostovima … mada je bilo dosta i onih kojima je prijala ta kolektivna terapija. U svakom slucaju ne bih ponovio to iskustvo i ostaje jedna ruzna proslost iz koje opet nista nismo naucili jer oni zbog kojih su nas bobardovali i danas su na vlasti sto govori da zaista nismo normalan narod.

Pošao da gledam Lock stock and two smoking barrels, kada se čula detonacija. Odustao sam od bioskopa