Stručnjaci možda osuđuju „terapiju za preobražaj gej osoba", ali ona je i dalje dozvoljena u Velikoj Britaniji. Evo šta se dogodilo kada se Džejms Bar, gej domaćin podkasta, prijavio za simulirani „tretman".
Sedim u sobi u Severnoj Irskoj naspram čoveka koji kaže da nudi „terapiju razgovorom" ljudima koji ne žele da budu gej. I teško mi je da ne budem zabrinut - uprkos svim dokazima koje sam pročitao i koji upućuju na suprotno, mali deo mene veruje kako je on u stanju da me ubedi da je to što sam gej stvar mog izbora.
Čovek ispred mene je Majk Dejvidson, rođen je na Novom Zelandu i pozvao me je u dom, udaljen tridesetak kilometara od Belfasta. Nalazi se u tihom naselju, okružen kućercima, zaklonjen od sporednog puta, to je mesto u kom svi znaju sve o drugima. Znaju li njegovi susedi šta se ovde dešava?
Osetio sam blagu nelagodu. Podsetilo me je na moj rodni grad Istborn, na ćutanje o sopstvenoj seksualnosti, na skrivanje istine.
Majk me je dočekao ispred sporednih vrata na bočnoj strani kuće i uveo me u skučenu kancelariju, pa s ponosom objavio: „Ovde to radimo."
Kancelarija je mala, ali u njoj se nalazi prilično velika DVD kolekcija. On mi kaže da voli ratne filmove i pita me volim li ih ja. Odgovaram sa: „Da, valjda." Imamo nešto zajedničko.
Džejms Bar je jedan od voditelja podkasta Gej i ne-gej, koji vodi sa svojim (ne-gej) prijateljem Denom Hadsonom (desno). Taj par je otputovao u Severnu Irsku zbog trodelnog BBC serijala podkasta Od gejeva do negejeva, i u kom se sreću s ljudima koji su prošli kroz takozvanu „konverzivnu terapiju".
Majk i ja sedamo na svoja mesta i ostavljamo malo slobodnog prostora u sobi. On deluje relativno prijateljski nastrojen, sa naočarima i simpatičnim licem - tip čoveka koji bi vam pomogao da prenesete ceger do automobila ako bi primetio da se mučite. Deluje ljubazno.
On takođe vodi hrišćansku dobrotvornu organizaciju po imenu Trast za bazična uverenja, koja, po njegovim rečima, „uzima za ozbiljno ljude koji tvrde da žele da napuste homoseksualnu praksu i osećanja". Njegova tehnika, kaže on, sastoji se u tome da istraži njihova iskustva iz prošlosti i sazna više o njihovoj nepoželjnoj „sklonosti ka istom polu".
„Mi ovde zamenjujemo ta osećanja", kaže on.
Malo manje od polovine onih koji mu se obraćaju nisu hrišćani, kaže on, a radi samo s odraslim osobama.
Ali i pored svih univerzitetskih diploma okačenih na zidove kancelarije, Majk nije kvalifikovan za lekara, a nije ni registrovani terapeut.
Nacionalna zdravstvena služba i sve značajne profesionalne terapeutske organizacije tvrde da je to što on radi neetično i potencijalno štetno. Britanska vlada je izjavila da želi da zabrani takvu praksu. Međutim, Majku je i dalje dozvoljeno da radi, tako da, evo nas sad tu.
Prošlo je mnogo vremena otkad sam posledni put osetio „neželjenu privlačnost ka istom polu", kako to Majk naziva. Ja sam otvoreni gej, komičar sam, jedan sam od voditelja najvećeg LGBTQ+ podkasta u Vritaniji i redovno ćaskam o seksualnosti i jednakosti kako na televiziji, tako i na pozornici, a i sa našom internacionalnom publikom podkasta - međutim, sećam se trenutka u kom je trinaestogodišnji ja imao manje samopouzdanja.
Stalno slušamo teorije o tome zašto postoji LGBTQ+ populacija i kada sam imao trinaest godina i bio okružen strejt ljudima, naša pretežno heteroseksualna planeta usadila je u moj um seme sumnje i stida zbog toga što sam gej.
Čak je i u 2019. zapravo veoma lako videti zašto bi čovek poželeo da ga neko preobrati u heteroseksualca. Broj zločina usled homofobije je u Britaniji u porastu. Skorašnje istraživanje pokazalo je da se 58% gej muškaraca plaši da se u javnosti drži za ruku s partnerom. Lezbijski par je napadnut u londonskom autobusu i taj, pretpostavlja se, zločin iz mržnje zapanjio je celu naciju.
Zbog svega toga sam se zainteresovao za Majka. Pokreće li njega homofobija ili on zapravo misli da pomaže ljudima koji ne žele da budu gej? I ako je to drugo posredi, je li to ispravno?
Majk, dakle, sa mnom simulira jednu od svojih terapijskih sesija. Pita me da li sam u prošlosti doživeo neke traume.
Odgovorim mu da su me, dok sam bio mlađi, maltretirali zato što sam riđ, a kad sam porastao, maltretirali su me zbog toga što sam gej. Ispričam mu za slučaj kad me je neko išutirao na autobuskoj stanici.
Zatim ga pitam ima li on teoriju koja objašnjava zašto bih zbog toga postao gej.
On odgovara: „Ne smatram da čovek razvija sklonost ka istom polu zbog nečeg takvog... ali ako su to tvoja iskustva iz škole, posredi jeste maltretiranje. Ne čudi me to da si se možda udaljio od ostalih muškaraca."
Glas mu je mek, on pokazuje saosećanje i najvećim delom sve skupa deluje kao uobičajena terapijska sesija, ali ona to nije. Podsećam sebe da on nije pravi psihoterapeut. Iako znam da sam ovde u ulozi izveštača, osećam se ranjivo - sve je to veoma lično.
U julu 2018. britanska vlada je objavila LGBT akcioni plan u kom se kaže da vlada želi da zabrani „štetnu" konverzivnu terapiju za gej osobe širom Ujedinjenog kraljevstva. Prema jednom nacionalnom istraživanju dva posto britanskih gej osoba prošlo je kroz te tretmane, a oni su ponuđeni duplo većem procentu gej osoba.
Vlada tvrdi da više od polovine onih koji ih nude pripadaju religioznim grupama - ne samo hrišćanskim - te da se, iako Majk deluje u Severnoj Irskoj, to dešava širom Ujedinjenog kraljevstva.
Pre nego što sam posetio Majka sreo sam se sa mladićem po imenu Džoš Lajl, na obali Severne Irske. On je gej i hrišćanin je - njegova baka je bila propovednik i crkva tamo gde on živi zauzima značajno mesto u životu. On mi govori da u Severnoj Irskoj religija nije samo vera, ona je deo čovekovog identiteta.
Seća se kako je jednog dana u njegovoj crkvi prošao pored polica s pamfletima. „Na jednom od njih je pisalo 'Vratite vaše dete Bogu' i ta knjiga je, u suštini, savetovala roditelje kako da svoju gej decu ponovo načine strejt osobama."
Osetio je na svojoj koži mnoge posledice homofobije. Dok bi šetao gradom, ljudi bi mu redovno dobacivali uvrede, a nedavno ga je neko pljunuo. On, stoga, tvrdi da donekle zašto bi neko poželeo da ode na konverzivnu terapiju.
„Zaista ume da bude veoma teško odrastati kao gej dečak, i ako vam neko priđe kad se osećate najlošije, dok pokušavate da se izmirite sa sopstvenim bićem, i kaže vam: 'Imam čarobni štapić koji će učiniti da se osećaš bolje, želiš li da te dodirnem njime?', pašćete u veliko iskušenje da pristanete."
Međutim, posledice toga mogu biti izuzetno štetne. Bivša hrišćanska pevačica Viki Bičing je provela veći deo života pokušavajući da potisne privlačnost koju je osećala prema ženama i pokušala je s raznim vidovima konverzivne terapije za gej osobe, od molitvi i egzorcizma do razgovornih terapija.
Jednog dana je primetila neobične bele fleke na koži. Otišla je kod lekara i rečeno joj je da je dobila autoimunu bolest po imenu skleroderma.
„Lekari su mi rekli da je telo zaratilo sa samim sobom. Rekli su da veruju da su trauma i stres, a pogotovo moje dugotrajno potiskivanje seksualnosti i sav stid koji to prati... rekli su da veruju da je sve to dovelo do problema sa mojim imunim sistemom", kaže ona.
Viki je prodala milione albuma širom sveta, a među njima je i njen hit „Above All Else", za koji sada kaže da možda na savršen način opisuje njenu spremnost da potisne sopstvenu seksualnost zbog ljubavi prema Hristu. Ona je u međuvremenu napisala knjigu u kojoj objašnjava zašto veruje da čovek istovremeno može biti hrišćanin i gej osoba.
Dok sedim naspram Majka, uviđam da oponašamo govor tela onog drugog. Obojica sedimo prekrštenih nogu.
Zanima me da saznam više o tome kako je Majk počeo da se bavi ovim.
Kaže da je odrastao u crkvi, a kada su se javila homoseksualna osećanja, osetio je stid i poželeo je da udalji od sebe.
„Oduvek sam osećao nešto drugo - oduvek sam se osećao drugačije i isključeno. Nisam bio dobar u sportovima." Kaže da nije osećao emocionalnu povezanost sa svojim ocem - ratnim veteranom koji je sjajno igrao ragbi i kriket. „Rekao sam sebi: 'Pa, ako to znači biti muškarac', a pritom sam mislio na oca, 'Ne želim da imam ikakve veze s tim'."
On za većinu mladih muškaraca kaže: „Čini se kao da ih privlači misterioznost, nedokučivost žene. Što se mene tiče, muškarci su bili nedokučivi. Jer nisam osećao isto što i oni."
Kaže da je prošao kroz jedan vid konverzivne terapije i ona mu je pomogla da uvidi zašto je gajio takva osećanja.
To je trenutak u kom počinjem da se suprotstavljam Majku.
Uvereniji sam nego ikad pre da nisam gej zbog toga što su me maltretirali - kao ni zbog toga što sam odabrao da budem gej. Gej sam zato što sam se rodio kao gej i niko to ne mora dalje da objašnjava i pita se zašto. Ja volim onako kako vole svi drugi ljudi.
Nacionalna zdravstvena služba i sva značajna tereapeutska tela tvrde da pokušaji da se promeni nečija seksualna orijentacija kroz psihološke terapije nisu etični, te da mogu biti štetni. Da li svi oni greše? „Ako izvršite istraživanje samo iz jednog ugla i ako novac za to istraživanje možete da dobijete samo ako zauzmete jedan ugao, onda ćete i dobiti jednostrane rezultate", odgovara on.
Ali ljudi koji mu se obraćaju su ranjivi, kažem ja, a on ih obmanjuje tvrdeći da mogu da suzbiju svoja osećanja.
„Nikad nisam koristio reč 'suzbiti'", uzvraća on. „Ja verujem u preobražaj." Priznaje da ponekad za nekog muškarca pomisli da je zgodan. „Možda su posredi moje godine, ali ne osećam duboku čežnju za emocionalnom vezom sa muškarcem, kao ni za seksualnim odnosom."
Na to ga pitam: Šta ako nije tačno da se osećanja koja gaje gej osobe mogu naprosto zameniti drugima? Šta ako je on, zapravo, i dalje gej?
On se na tren zagleda u daljinu, i ja se pitam da li bi moje reči mogle da ga pokolebaju. Zatim me pogleda i kaže: „Čak i da je to tačno, imamo pravo i slobodu da se odredim i živim kako želim."
Čuvši to, počinjem da ga žalim.
Kažem Majku da mislim da on iskreno veruje da čini dobro. Nadam se da bi se, da je odrastao danas, u manje homofobnom okruženju, osećao komotnije u svojoj koži.
On mi nudi kafu, koju odbijam. Želim da odem što pre, ali deo mene ima potrebu da ga zagrli. Iskreno žalim što neko može biti toliko zaveden - ali ipak odlazim. Ne sećam se ni da li smo se makar rukovali. U kolima slušam Gloriju Gejnor.
Makre Gejm, pokretač jednog od najvećih programa za razgovornu terapiju u SAD, ranije u toku godine je izjavio da je gej i izvinio se zbog toga što je nanosio štetu mnogim generacijama.
Pošto se mučio da potisne sopstvenu seksualnost, Gejm je 1999. u Spartanburgu, u Južnoj Karolini, osnovao organizaciju Služba istine, koju je 2013. preimenovao u Nadu za celovitost. Ta organizacija je delovala u najmanje petnaest država.
„Bio sam religiozni zilot koji je povređivao ljude", izjavio je za novine Post end kurijer iz Čarlstona.
U sedamnaest američkih država zabranjena je konverzivna terapija za gej osobe - najskorije je zabranjena u Mejnu, gde su koraci preduzeti u maju ove godine.
Nedelja je i nalazim se sa Džošom i njegovom bakom, Mari Hodžen, ispred Srkve svih svetih u Belfastu. Džoš se zazirao od toga da otkrije svoju seksualnu orijentaciju pred bakom, bivšom propovednicom. Ali ona ga je svesrdno prihvatila. Ponovo je pročitala Bibliju i proučila ono što piše tamo.
„Kada mi je obznanio istinu, nisam mogla da kažem da to nije ispravno", kaže ona svom unuku. „Volim te, Džoše. I to je sve. Voleću te zauvek i bezuslovno."
Njihova priča me potresa.
Ovo je prvi put da idu zajedno u crkvu otkako je Džoš pre mnogo godina pročitao onaj pamflet o tome „kako da se ne bude gej".
Dok ulazimo u crkvu, i Džoš i ja smo napeti. Ali propovednik nam obojici želi dobrodošlicu. Ovo je inkluzivna crkva koja veruje u svaku vrstu ljubavi. Džoš i njegova baka plaču. Plačem i ja.
Sedimo i slušamo propovednikove reči prihvatanja. On nam kaže da je uzbuđen zbog službe tokom Prajda koja ga uskoro očekuje. Mari diže pogled i čita naglas citat iz Svetog pisma ispisan na idiličnom zidu crkve: „Pevajte Gospodu pesmu novu."
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar