Među onima koji su rođeni pre njegove smrti i onima koji su živeli u socijalističkoj Jugoslaviji vladaju podeljena mišljenja, ali šta o Titu misle oni koji su o SFRJ učili iz istorijskih udžbenika, nisu stigli da budu Titovi pioniri i nisu na sletu donosili pisma upakovana u štafetu?
Ili preciznije - šta za mlade levičare u Srbiji danas predstavlja Tito?
Na nečiji politički stav i razvoj je neupitno uticao, a pojedini kritikuju njegove državničke poteze i odnos prema bliskim ljudima.
Ima i onih koji mu ne daju previše na značaju i posmatraju ga kao istorijsku figuru nevažnu za političke i društvene uslove današnjice.
Za 22-godišnjeg Aleksandra Šljivića iz omladine Socijalističke partije Srbije (SPS), Josip Broz Tito predstavlja „najvažniju tradiciju socijalističke ideje u Srbiji".
Ne krije da je Tito uticao na njegovo političko opredeljenje i razvoj, te se u partiju učlanio već sa 18 godina jer smatra da su „programska načela SPS nasleđena iz vremena Tita i Jugoslavije".
Socijalistička partija Srbije je nastala 1990. godine ujedinjenjem Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda.
Prvi predsednik je bio Slobodan Milošević koji je na toj poziciji ostao do smrti 2006. godine. Od osnivanja do danas, SPS nije bio na vlasti jedino u periodu od 2000. do 2008. godine.
Sa likom i delom Josipa Broza Tita, Šljivić se upoznao još ranom detinjstvu, u rodnom Prokuplju.
„Prva neka moja sećanja na Tita bila su od roditelja koji su mi pričali o tom periodu blagostanja u Jugoslaviji gde je svako imao jednaku šansu, bez obzira na svoje poreklo, bez obzira na imovinu i slično", kaže za BBC na srpskom Šljivić, student istorije.
U njegovoj porodici se o Titu lepo govorilo jer je bio „personifikacija doba socijalističkog samoupravljanja".
Šljivić smatra da je Broz bio vešt i sposoban državnik i političar iako nije „završavao fakultete", već se obrazovao „u komunističkim centrima Sovjetskog saveza".
„Tito je vešto balansirao i nije dozvolio da se Staljin meša u stvari u Jugoslaviji, a istovremeno je kao lider jedne komunističke partije i zemlje ostvario značajne korake, diplomatske pre svega, sa zapadnim zemljama koje su bile izrazito antisocijalističke", naglašava Šljivić.
Najveće političke zasluge, posebno na međunarodnom planu, pripisuje mu za formiranje Pokreta nesvrstanih.
„Tu su bile različite države po uređenju, recimo monarhističke, koje ne bi mogle možda da sarađuju sa nekom socijalističkom zemljom.
„Tito je uspeo i sa njima da ostvari odličan kontakt, prijateljske veze, da se i dan danas u tim takozvanim zemljama trećeg sveta, članicama nesvrstanih, Tito i dalje poštuje - nekada bismo mogli da kažemo možda i više nego kod nas samih", dodaje Šljivić.
Pokret je okupljao zemlje koje nisu želele da se svrstaju ni na jednu stranu u Hladnom ratu, između istočnog i zapadnog bloka. Osnovan je 1. septembra 1961. godine u Beogradu.
Dušan Duduković, 21-godišnji član Socijaldemokratske unije (SDU), takođe smatra da je Brozov najveći politički podvig bio formiranje Pokreta nesvrstanih i „najviše ceni njegov doprinos u spoljnoj politici i takav odnos sa čitavim svetom".
Ipak, tvrdi da mladi levičari u Srbiji danas ne razmišljaju mnogo o Titu.
„Nije Tito ta ličnost na koju se neko ugleda pa zato postaje levičar.
„Nije strašno bitan za nove mlade generacije i odnos prema Titu ne utiče na to da li je neko levičar ili nije", kaže Duduković.
Kao primer ovakve tvrdnje, navodi SPS gde „poštuju i cene lik i delo Tita", dok njihova „praksa nije nešto levičarska" jer su, kaže, učestvovali u vlasti koja je sprovodila privatizaciju.
Smatra da postoje aktivisti koji učestvuju u štrajkovima, blokadama i prostestima, a ne misle „naročito dobro" o Titu, poput anarhista.
„Pitanje da li je neko levičar ili nije, ne zavisi od njegovog poštovanja prema nekom lideru iz istorije, pa i Josipu Brozu Titu, već od pogleda na situaciju u društvu, na ekonomske odnose, na poziciju u klasnom društvu i slično", naglaša Duduković.
Za razliku od Šljivića, Tito nije imao političkog uticaja na Dušana.
Kaže da su ga inspirisale druge istorijske ličnosti iz komunističkog pokreta, poput Če Gevare i Lenjina.
„Nije bilo nekog velikog teorijskog doprinosa u političkoj misli, filozofiji, na koje bi se mogao ugledati i dela koja bih čitao.
„U tom smislu nisam se mnogo zanimao za Tita i ne mogu reći da mi je uzor i neko na koga bih pomislio kada bi me pitali da navedem nekoliko velikih revolucionara", kaže Duduković.
Ipak, dodaje da su njegove zasluge bile pre svega praktične prirode jer je bio „veliki vojskovođa" i „izuzetan strateg", koji je vodio Narodnooslobodilačku borbu u Drugom svetskom ratu i napravio od jugoslovenskog partizanskog pokreta otpora „najveću gerilsku vojsku u Evropi".
Prvi sekretar Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), omladinskog ogranka Nove komunističke partije Jugoslavije (NKPJ), Aleksandar Đenić je sa svega pet godina znao ko je Tito jer je, kaže, „on tada, kao i sada bio uvek tema raznih sporova".
Za njega Tito predstavlja simbol jednog vremena - prvenstveno simbol borbe protiv fašizma i nove Jugoslavije.
„Bez obzira kakva je ta Jugoslavija bila, ona je iz bede i siromaštva izvukla ogromnu količinu stanovništva, opismenila je narod, svakom pojedincu dala da se školuje, omogućila je pravo na rad, svako je mogao da se leči, rešila je u mnogome stambena pitanja svojih građana i ostalo", govori Đenić.
O Titu se govorilo i u njegovoj porodici, a mišljenja su bila podeljena.
„Moj deda je bio godinu i dva meseca na Golom otoku jer se izjasnio za rezoluciju Informbiroa. On je sebe smatrao komunistom internacionalistom jer - kako to da su sve partije u krivu, jedino je naša u pravu.
„Ali bez obzira na to, uvek je govorio da je ,za ogromnu većinu čovečanstva bolji najgori socijalizam nego najbolji kapitalizam'", naglašava Đenić,, 29-godišnji doktorand Fakulteta za medije i komunikaciju..
On smatra da je ključna greška u Titovoj političkoj karijeri 1948. godina, kada je rekao „istorijsko ne" Josifu Visarionoviču Staljinu, vođi Sovjetskog saveza.
To je bio odgovor na Rezoluciju Informbiroa, donetu iste godine u Bukureštu, a u kojoj se nalazilo niz kritika na račun Komunističke partije Jugoslavije.
Nepristajanje da SSSR bude vrhovni komunistički autoritet, protivljenje diktatu i kontroli Moskve, težnja ka državnom suverenitetu i privredna nezavisnost bili su samo neki od razloga razilaženja Tita i Staljina.
Đenić ne gleda blagonaklono ni na Titovo osnivanje Pokreta nesvrstanih.
„Kako ja mogu da budem nesvrstan ako sam komunista, valjda sam i te kako svrstan, a ne mogu da budem nesvrstan kada se zemlje socijalističkog bloka i komunistički pokreti bore za oslobođenje od kolonijalne zavisnosti potpomognute od strane Sovjetskog saveza", kaže Đenić.
On kritikuje i pokretanje zatvorskog logora Goli otok u Hrvatskoj, formiranje Balkanskog pakta sa Grčkom i Turskom - za koji kaže da ga je NATO pakt smatrao svojim jugoistočnim krilom, ali i socijalističko samoupravljanje, kao „primenu i uvođenje kapitalističkih metoda i tržišne kapitalističke konkurencije u ekonomiji".
Duduković smatra da je Titova greška bila što je dopustio da se identitet Jugoslavije poistoveti sa njegovim identitetom, iako, kaže, to nije zavisilo direktno od njega.
„Postoje zapisi gde je on bio protiv toga i do njegove starosti sedamdesetih godina, njegov lik se nije pojavljivao ni u filmovima, nigde.
„On se trudio, kako je zapisivao, da ne dođe do toga da postane jedino što vezuje sve te narode. Međutim, mislim da je do toga došlo i da je možda moglo da se izbegne", naglašava Duduković.
Šljivić zamera Titu što je dozvolio sukobe unutar Saveza komunista što je uticalo na budućnost Jugoslavije.
Nnajveća greška je bila što je srpski narod bio „podeljen u više republika u Jugoslaviji", i što u tim republikama - Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, „nije imao autonomiju", kakva je postojala u Srbiji u dve autonomne pokrajine.
Takve odluke, su, kaže, kasnije bile ključne u sukobima devedesetih.
Aleksandar Ristić, komunista koji nije član ni jedne partije ili organizaciji, prepoznao je mane Josipa Broza Tita u odnosu sa bliskim ljudima.
„Ono što sam čitao o njemu meni daje utisak da nije bio loša osoba, ali je imao neke loše strane za koje mislim da su toksične - recimo osobe sa kojima je bio, sa ženama raznim, to mi ne deluju kao preterano zdravi lični odnosi.
„To je možda moje spoljno gledište koje nema veze sa realnošću, a možda je i zato što istoriografija nije ostavila dovoljno dobrih dokaza", kaže Ristić, 26-godišnji student Mašinskog fakulteta i IT akademije.
U njegovom okruženju su ljudi uglavnom neutralno gledalo na Tita, sa sporadičnim pozitivnim ili negativnim komentarima, a neretko je bio i glavni lik u vicevima.
Ristić ne prepoznaje Tita kao ličnost koja je uticala na njegov politički razvoj.
Kaže da mu je daleko veći uzor bila starija sestra koja ga je učila komunizmu, feminizmu i drugim ideološki bliskim politikama i teorijama.
Takođe, smatra da istorijskim ličnostima poput Tita treba dati humani karakter jer „svi jesmo ljudi".
Ipak, mišljenja je da je Tito bio „vrstan političar" koji se dobro snalazio u „geopolitičkoj situaciji" u kojoj se nalazio.
„Uspeo je da preživi razne nedaće koje su se dešavale u Jugoslaviji kad je bio mlad, da dođe na visoko mesto u KPJ kad si mogao da završiš u zatvoru ili mrtav.
„Preživeo je Drugi svetski rat, postao bitna figura u borbi protiv okupatora i posle u toku mirnog stanja je bio, ne savršena, ali figura koja je uspevala da pravi savezništva sa raznim ljudima iz raznih krajeva sveta", govori Ristić.
Titov međunarodni ugled još dugo neće imati neki političar tvrdi Šljivić.
„Možda je ključni primer njegova sahrana, kada pogledamo koji se broj ključnih ljudi iz celog sveta tu okupio, a koji se nekom drugom prilikom ne bi našao na jednom istom mestu. Carevi, kraljevi, predsednici republika...", kaže on.
Šljivić matra da je domaćoj i svetskoj politici potreban neko nalik Titu, ali, kako kaže, ne samo zbog ličnosti, već zbog političkog - socijalističkog, odnosno levičarskog, opredeljenja.
Ristić, komunista bez partije, smatra da nije nužno postojanje jednog ključnog političkog vođe poput Tita.
„Ne mislim da je poenta da dođe novi Tito, nego da se stvori novi pokret koji će da odradi posao, a ne sad jedna političar.
„Političari moraju biti deo toga, tako je, kako je, ali ne mislim da su oni, bilo ovde, bilo u inostranstvu, najbitniji faktor", zaključuje Ristić.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg "Novi Sad rešava pitanje rugla u centru grada posle tri decenije")
Komentari 9
Bojan
Бојан
Pera
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar