Porodica i roditeljstvo: Napustili poslove i poveli decu na put po svetu

Kako izgleda podizati decu na putu? Dve porodice opisuju kako su promenile život deci pokazavši im svet, a jedna buduća mama objašnjava zašto planira da se odvaži na isti korak kad joj beba napuni šest meseci.

„Naš san je i naša stvarnost'

Nataša Biran i njen muž Jair dali su otkaze na zahtevnim radnim mestima 2014. godine kako bi proputovali Izrael sa šestomesečnim sinom.

„Kada se rodio Maoz, sinulo nam je - shvatili smo da život ne mora da izgleda ovako, da ne moramo da radimo od 9 do 5", kaže Nataša, koja je vodila jedan program za stažiranje.

„Počela sam da razmišljam o povratku na posao, počeli smo da biramo jaslice za sina, i oboje bili jako tužni zbog toga - nisam htela da ne viđam Maoza i da ga postavim u taj okvir."

„Zamislili smo se nad tim problemom. Ako nećemo to, šta bismo želeli? Da li hoćemo da radimo i da se viđamo samo uveče? Znam da bi tako ispalo; mi smo hteli da živimo drugačije. Hteli smo da se osećamo nadahnuto."

Nataša i Jair, koji je bio pravnik pri Ministarstvu pravde, spakovali su većinu stvari u skladište i počeli da putuju po zemlji, oslanjajući se isključivo na ono što mogu da zarade dok su u pokretu.

„Govorili su nam da smo ludi - pitali nas šta to radimo? Pa vi ste poludeli; zar ne možete da živite kao sav normalan svet?", kaže Nataša, koja potiče iz grada Vajtfilda iz mančesterske oblasti u Engleskoj.

„Ali, Maoz je bio najopuštenija beba na svetu, i, jednostavno, srećan. Svaka beba je drugačija, i sve mame su različite, te ne smatram da je ovo kako ja živim za svakoga, ali nama je to odgovaralo."

Neko vreme su boravili u šatorima, da bi se vremenom skrasili u jednoj alternativnoj zajednici, gde su ostali da žive tri godine i dobili ćerku, Gešem. Nedugo potom, imali su viziju: da ne rade od kuće, i da proputuju svet. A onda je Nataši umro otac.

„Zatekli smo se na aerodromu kada je Jairu sve kliknulo. Rekao je: 'Možda ovim počinje naše veliko putovanje'. Kad smo stigli u Englesku, u glavi nam se vrzmala ta misao, pa smo čekali da vidimo da li će nam univerzum reći da nastavimo."

Znak koji su čekali stigao je od jednog rođaka iz Bornmauta, koji ih je pozvao da odsednu kod njega.

Zatim su posetili Mančester, Vels i London, pre nego što su se zaputili u Nemačku, Švajcarsku, pa nazad u Izrael. Od tada, proveli su neko vreme na Tajlandu, Šri Lanki, severu Indije i na Maldivima.

„Neke porodice na točkovima često se sele dalje, neki ređe - mi smo od onih što vole da se gnezde", kaže Nataša, koja dokumentuje porodična putovanja na svojoj Instagram stranici, Trusting the Way.

„Na svakom mestu na kojem boravimo napravimo rutinu - budimo se u manje-više isto vreme, jedemo u istim terminima, posećujemo iste kafiće i restorane da bismo se usidrili. Postoji osećaj strukture svakodnevnog života, samo nije tako rigidno."

Oba roditelja rade preko Interneta, prevode, uređuju i pišu na engleskom i hebrejskom jeziku - Jair radi u uobičajeno radno vreme, dok Nataša na projektima uglavnom radi predveče.

„Morate da budete fleksibilni i kreativni, ali svako mesto može da vam postane privremena kancelarija", kaže Nataša.

„Na većini mesta postoji vaj-faj, a uvek možete da koristite 4G za hotspot. Nije nam bio problem da nađemo konekciju, čak i u Indiji, gde konstantno nestaje struje."

„Čak smo otišli na tri nedelje u jedno seoce na Himalajima do kojegg su nam bili potrebni sati i sati vožnje, a onda i polusatno uspinjanje pešice - tamo smo koristili hotspot."

Maldivi

"Ali šta je sa školom?" pitaju.Šta s školom?Geografiju uče tako što je prelaze, o stvorenjima koja žive u moru pogledom.Nove kulture probaju nepcima, religije tako što slušaju.Sa ovim stilom života dolazi i fleksibilnost - prosto ne može drugačije.Minimalizam, dokolica, jednostavnost - još lekcija sa puta.Život na putu za njih je dar.I provode vreme sa nama, mnogo vremena, gde se nadam da uče o ljubavi, poštovanju i kako da koegzistiraju sa drugima, čak i kad to nije lako.To je njihova škola. Život je njihova škola. Svet je njihova škola. Dosta dobar učitelj.

https://www.instagram.com/p/B2XMZtGD4pS/

Par školuje od kuće Maoza, kome je pet godina, i Gešem, koja ima dve.

„Dovoljno sam odgovorna kao roditelj da se postaram da se oni obrazuju, ali mi školu drugačije doživljavamo", kaže Nataša.

„Maoz konstantno upija znanje, i uči stvari koje deca njegovog uzrasta obično ne znaju."

„Za vreme festivala Divali zapitkivao bi me šta nešto znači, čemu služi ova ceremonija, čemu ova - to je otvorilo razgovore o hinduizmu i različitim religijama i verama. Ja sam pohađala privatnu školu i imam univerzitetsku diplomu, a Maoz već zna štošta što ja ne znam."

„Uči da čita na engleskom i hebrejskom jer to želi, i uči svojim tempom. Na plaži crta slova i brojeve po pesku; grančica je njegova olovka, pesak mu je papir. Može i tako da se uči."

Porodica Biran trenutno putuje po južnoj Indiji.

„Nekad mi je teško da poverujem da je ovo naš život - osećam kao da živimo u snu, a ne na javi", kaže Nataša.

„Nema to veze sa srećom - pustili smo da nas život nosi ali i uzeli ono što nam život pruža. Ako malo izađete iz ustaljenih okvira razmišljanja, vidite koliko je svet ogroman. To nam se promenilo - način gledanja."

„O uglovima su učili od jednog admirala'

Kaspar Krejven već je dvaput plovio oko sveta - njegova supruga dvaput je bila na brodu i oba puta joj je pripala muka. To ih nije sprečilo da 2014. godine povedu svoje troje dece na dvogodišnju plovidbu i posete 84 luka, 26 zemalja i pređu 56,000 kilometara, od Sautemptona do Grenade.

„Dali smo sebi pet godina da prikupimo novac i ostvarimo šta smo zamislili. Reakcije su bile očekivane: ljudi su smatrali da je to što radimo ludost i nabrajali bi nam razloge zašto ne treba da se otisnemo. I to dobre razloge - nismo sami školovali decu, nismo imali novac i šta ćemo ako bude hitan slučaj?", kaže 47-godišnji Kaspar.

„Popisali smo sve razloge i svaki prešli u sitne detalje. Onda smo se pet godina obučavali - morali smo da se naviknemo da živimo na brodu kao porodica, morali smo da se postaramo za bezbednost na brodu, da nosimo pojaseve za spasavanje. Prošli smo kurseve, oboje smo se obučili za brodske lekare. Bili smo rigorozni".

Na otvorenom moru Kaspar i Nikola, koja ima 48 godina, dele kormilo, u smenama po tri sata, dok Blubel, kojoj je devet godina, Kolumbo, kojem je sedam, i Vilou, kojoj je dve, imaju propisano vreme kad odlaze na spavanje, kad jedu, i kad imaju časove.

Jedna od najvrednijih lekcija koju su deca dobila od putovanja bio je da se prilagode svakoj situaciji, kaže Kaspar.

„Ostali smo bez napajanja usred Tihog okeana. Imali smo štampane mape, uređaj za lokaciju (GPS) je donekle pomogao, pa smo upravljali ručno, vodeći se položajem Sunca, Meseca i zvezda i izvukli se. Trebalo nam je četiri dana."

„U prvi mah, kad sve pođe po zlu, emocije vas preplave, ali se nekako priberete i rešite problem. Imali smo hrane i vode za dva meseca, znali smo da ćemo vremenom da se dokopamo nekog kopna. Deca, koja su se obrela u takvoj situaciji i morala da se nose s njom, sad imaju recept za prilagođavanje."

Tradicionalno obrazovanje na putu nije išlo lako, kaže Kaspar. Odlučili su da promene pristup.

„Sećam se, Kolumbu bih pričao o Tudorovima i Stjuartima, a njemu bi se na licu videlo da se dosađuje. Pa smo, prosto, našli stvari koje ih najviše zanimaju. Kolumbo je bio očaran svetom prirode, te smo mu dali puno knjiga o ribama, secirali smo ribe koje bismo upecali, pisali o njima da bismo vežbali pismenost, i merili ih da bismo savladali računanje".

Ipak, porodica je htela da se vrati kući pre nego što Blubel krene u gimnaziju.

Morala je naporno da radi da bi nadoknadila gradivo iz određenih grana matematike, ali je bila mnogo ispred vršnjaka sa prostim brojevima i uglovima, zahvaljujući slučajnom susretu sa bivšim admiralom u američkoj mornarici, kaže Kaspar.

„On je komandovao flotom na Tihom okeanu. Klince je naučio kako da koriste sekstant. Kad imate nekoga ko je među najboljima na svetu u onome čime se bavi, tako lako vam objasni da vam samo uđe u glavu. Deca su samo upijala."

Porodica trenutno vodi „normalan život" u Vejbridžu, u Sariju, iako Kaspar i dalje putuje zbog posla - drži inspirativne govore. Nikola se vratila u advokaturu, dok deca „cvetaju" u školi.

„Ne smatraju da je to [kako su živeli] neobično, ni ne razgovaraju često o tome - to im dođe samo još nešto [što su radili]."

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk