Najcenjenije diplomate, političari, naučnici, narodni heroji, gradonačelnik glavnog grada - odlazak na mesto ambasadora u Vašingtonu za mnoge je bila kruna karijere.
Za skoro 140 godina diplomatskih odnosa Srbije i Sjedinjenih Država (SAD), mesto jugoslovenskog ili srpskog predstavnika u Vašingtonu bilo je među nekoliko najvažnijih.
„To je posao koji zahvata celog čoveka, 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji.
Naša ambasada je mala, a Vašington je veliki - ne samo po tome što je centar supersile, već su tu i brojne institucije sa kojima sarađujete, poput Kongresa, Bele kuće, ministarstva SAD, brojni tink-tenkovi, diplomatska zajednica, dijaspora", kaže za BBC na srpskom Ivan Vujačić koji je u Vašingtonu službovao sedam godina.
Igrom slučaja, on je za to vreme predstavljao tri države, što zbog promena imena, što zbog promena granica - Saveznu Republiku Jugoslaviju, Srbiju i Crnu Goru i Srbiju.
Aktuelnom ambasadoru Srbije u SAD Đerđu Matkoviću istekao je mandat koji je počeo 2014. godine.
Matković je karijerni diplomata koji je skoro četrdeset godina u srpskoj diplomatiji, ali mu je vašingtonski mandat prvi u karijeri.
Prethodno je bio treći sekretar ambasade u Kanadi, prvi sekretar u Zimbabveu, zamenik šefa misije u Mađarskoj i prvi savetnik u ambasadi u SAD.
U Beogradu je radio kao šef protokola Ministarstva spoljnih poslova, ali i kao savetnik Aleksandra Vučića za spoljnu politiku dok je aktuelni predsednik bio prvi potpredsednik i predsednik Vlade Srbije.
Medijske spekulacije kao njegovog naslednika najčešće pominju sadašnjeg direktora Kancelarije za saradnju sa Kosovom i Metohijom Marka Đurića, ali zvanične potvrde ove informacije nema.
Budimir Lončar jedan je od najpoznatijih diplomata koji su služili u Vašingtonu.
Njegovih pet godina u američkoj prestonici od 1979. do 1984. godine došle su pomalo i uprkos njegovim željama.
„Ja nisam želeo da idem u Vašington, želeo sam da idem u Italiju.
Ipak, to je bilo najvažnije mesto u predvečerje svetskih promena i Tito je odlučio gde ću ići - pojavile su se indicije da se menjaju stvari u Sovjetskom savezu i očekivala se reakcija Zapada, pa je to bilo vreme neizvesnosti, iščekivanja i najave novog, mada nedefinisanog početka", priseća se danas 96-godišnji Lončar u razgovoru za BBC na srpskom.
Pre odlaska u Ameriku, Lončar je „pekao zanat" u na ambasadorskim pozicijama u Indoneziji i Nemačkoj, važnim centrima za tadašnju Jugoslaviju.
„Bio sam drugi čovek Ministarstva spoljnih poslova, sa dugom karijerom iza sebe koja je počela u Njujorku kao konzul, a radio sam i u Misiji pri Ujedinjenim nacijama - tih šest godina su prelomna tačka u mom diplomatskom radu.
Kao načelnik analize i planiranja i najbliži savetnik Koče Popovića za strategiju bavio sam se Amerikom kao jednim od centara moći u polarizovanom svetu."
Daleko lošije iskustvo sa mandatom u Vašingtonu imao je Živorad Kovačević, američki student i gradonačelnik Beograda od 1974. godine.
Kovačević je u Sjedinjene Države otišao da predstavlja Jugoslaviju 1987. godine, ali je samo dve godine kasnije povučen.
„Često je pominjao mandat u Americi jer je to umnogome obeležilo nastavak njegove karijere, uživao je u diplomatskom poslu.
Bio je vraćen pre kraja mandata zbog neslaganja sa politikom Slobodana Miloševića i to je obeležilo njegov profesionalni rad do kraja života - postojala je gorčina, ali nikakvo žaljenje", kaže Maja Bobić koja je sa Kovačevićem blisko sarađivala u Evropskom pokretu u Srbiji.
Jednog od najistaknutijih antiratnih aktivista njegova saradnica opisuje kao čoveka koji je umeo da razgovara sa ljudima.
„Bio je veoma dobar komunikator, dobro se izražavao, iznosio je mišljenje i u okruženju sa kojim se ne slaže - razumeo je vrednost dijaloga i to je ključno za tu poziciju.
Imao je visoke standarde, ali je bio i dosta skroman, bez lažne pretencioznosti."
Poslednji jugoslovenski ambasador u Americi, pa makar i „skraćene" Jugoslavije, kaže da je ličnost ambasadora veoma važna.
„Najvažniji je kredibilitet - da ima svoju specifičnu težinu koju je ranije izgradio ili u međunarodnim odnosima, ili u zemlji iz koje dolazi.
Treba verno da prenosi ono što mu se govori, kao i da ima puno poverenje onih koji ga šalju", kaže Ivan Vujačić.
Budimir Lončar u SAD je predstavljao zemlju sa dvadeset miliona stanovnika, predvodnicu Pokreta nesvrstanih, na granici evropskog Istoka i Zapada.
„Mogao sam da dođem veoma visoko u administraciji, daleko više nego što je to bila veličina zemlje.
Bili smo afirmisani kao predvodnici nesvrstane politike, imali smo sopstveni put kojim se krećemo, bili smo i barometar za razumevanje kuda se kreće Sovjetski savez, imali smo produbljene odnose sa Nemačkom."
Posle raspada SFRJ, menja se i snaga beogradskog predstavnika u Vašingtonu, posebno što su od 1992. godine diplomatski odnosi takvi da dve zemlje nisu ni razmenile ambasadore već su komunicirale preko otpravnika poslova.
Ipak, u svom ambasadorskom mandatu Ivan Vujačić nailazio je na otvorena vrata domaćina.
„Predsednika vidite prilikom preuzimanja akreditacije, a u Belu kuću uglavnom odlazite kod zamenika savetnika za nacionalnu bezbednost, zamenika državnog sekretara u Stejt departmentu.
U odnosu na neke druge zemlje, Amerikanci su mnogo otvoreniji i dostupan nam je daleko viši nivo."
Neformalna diplomatija u tom slučaju dodatno dolazi do izražaja, posebno u Americi.
„Moja supruga mi je mnogo pomogla jer se od partnera očekuje da budu deo vašingtonskih klubova i udruženja.
Ona je bar pola radnog vremena radila na tome i to mi je omogućilo susrete sa članovima Vrhovnog suda, direktorom FBI-ja, senatorima", kaže Vujačić.
On pojašnjava da je ambasadorsku misiju prihvatio sa svim njenim ograničenjima.
„Ambasador može da razjasni američkoj strani naše poglede na izvesne probleme, da blagovremeno i tačno izveštava o tome šta mu sagovornici govore, o klimi koja se stvara i daje sugestije u vezi sa vođenjem naše politike.
Posao ambasadora nije da stvara, već da sprovodi politiku i na nju eventualno utiče svojim sugestijama", kaže Vujačić.
Jedan od prvih posleratnih ambasadora komunističke Jugoslavije Vladimir Popović posle Vašingtona poslat je u Kinu, kao prvi jugoslovenski predstavnik u ovoj zemlji.
Veljko Mićunović bio je pedesetih godina prošlog veka najpre ambasador SFRJ u Sovjetskom Savezu, potom je odslužio jedan mandat u Sjedinjenim Državama, da bi onda bio upućen na još jednu službu u Moskvu.
Bilo je i ambasadora koji su se po povratku u zemlju bavili politikom - Marko Nikezić je sedamdesetih godina prošlog veka postao vođa srpskih komunista smenjen zbog optužbi za suviše liberalan pristup komunizmu.
Posle ambasadorske službe u Vašingtonu, Budimir Lončar bio je ministar spoljnih poslova Jugoslavije, specijalni predstavnik Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija za Pokret nesvrstanih, pa i deo hrvatske diplomatije kao savetnik predsednika Stjepana Mesića i Ive Josipovića.
Bivša hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović odslužila je ambasadorski mandat u Vašingtonu od 2008. do 2011. godine, a na to mesto došla je sa pozicije ministarke inostranih poslova.
Živorad Kovačević je posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem napustio jugoslovensku diplomatiju i posvetio se razvoju civilnog društva i dijaloga u regionu.
„Poznavanje aktera, američke politike pomogli su mu u nastavku karijere - nije mnogo koristio kontakte, ali je njegovo ime otvaralo vrata na transatlantskom nivou.
Napisao je i knjigu o Americi i njenoj ulozi u ratovima u Jugoslaviji, bio je kritičan i prema ulozi Vašingtona, ali i prema lokalnim političarima", kaže Maja Bobić koja danas radi u Međunarodnom evropskom pokretu.
Ambasador Vujačić po povratku u Srbiju posvetio se akademskoj karijeri i radu na Ekonomskom fakultetu.
„To mesto nije škola za politiku, ambasador u Vašingtonu treba da poznaje politiku sopstvene zemlje i da ima dobre veze u međunarodnim odnosima, da ima iskustvo i znanje o zemlji u koju dolazi", zaključuje on.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar