Menu 021

Severna Koreja i špijunaža: Kako je Pjongjang kidnapovao Japance da bi ih koristio za tajni rat

Japanska vlada tvrdi da su od 1977. do najmanje 1983. godine, severnokorejski agenti oteli 17 japanskih državljana. Sumnja se da ih je bilo više od 100.
BBC 07.04.2021. | 15:47 > 16:00
A composite image showing a picture of a Japanese 13-year-old, Megumi Yokota, superimposed over North Korean soldiers marching
BBC/AFP/Getty Images

15. novembar 1977, Nigata, Japan:

Sunce je već zalazilo te prohladne novembarske večeri kad je Megumi Jokota odlazila sa poslednjeg časa badmintona.

Ledeni vetrovi ohladili su ribarsku luku u Nigati, a sivo more hučalo je na njenim obodima.

Svetla njenog doma bila su udaljena sedam minuta hoda.

Megumi (13), sa torbom za knjige i reketom za badminton, oprostila se od dve prijateljice na dvestotinak metara od ulaznih vrata roditeljskog doma.

Ali nikad nije stigla do njih.

Prošlo je šest sati, pa sedam, i kako se njena ćerka uporno nije pojavljivala u tihoj ulici, Saki Jokota je počela da paniči.

Požurila je do fiskulturne sale u srednjoj školi Jori, očekujući da će je sresti usput.

„Otišle su odavno", rekao je noćni čuvar škole.

Policija, psi tragači, baterijske lampe čiji snopovi šaraju kroz noć.

Pročešljali su obližnju borovu šumu dozivajući Megumi.

Saki je požurila niz put do plaže, mahnito proveravajući svaka kola parkirana u blizini.

Imalo je smisla potražiti je na obali.

Ali možda je nešto jače i neopipljivije nagonilo majku do ivice vode te noći.

Na pučini Japanskog mora, izvan Sakinog vidokruga, gliser kojim su upravljali severnokorejski agenti išao je velikom brzinom ka Korejskom poluostrvu sa prestravljenom školarkom zaključanom u potpalublju.

Za sobom nisu ostavili nikakvog traga, niti jednog svedoka.

Zločin je bio toliko drzak i bizaran da je malo ljudi uopšte moglo da ga zamisli, a kamoli reši.

Ali tokom godina, postalo je očigledno da Megumi nije bila jedina žrtva.

Japanska vlada tvrdi da su od 1977. do najmanje 1983. godine, severnokorejski agenti oteli 17 japanskih državljana.

Neki analitičari smatraju da bi ta brojka mogla da bude i više od 100.

Short presentational grey line
BBC

U godini nakon Meguminog nestanka, policija je organizovala 3.000 policijskih smena u potragu za njom.

Jedinica za otmice uselila se u kuću Jokotinih.

Morem su krstarili patrolni čamci.

Istraga, izluđujuće, nije proizvela nikakav rezultat.

Megumin otac Šigeru šetao je po peščanoj plaži svakog jutra.

Noću je plakao u kupatilu.

Saki je plakala kad je bila sama, nadajući se da je Megumina braća, devetogodišnji blizanci, neće čuti.

Mračni peščani sat okrenuo se za porodicu Jokota.

Oni su godinama samo pokušavali naprosto da istrpe rupu koja je nastala.

Ali nestala Megumi bila je živa.


Pogledajte video: Čuvar u zatvoru u Severnoj Koreji pomogao zatvorenici da pobegne


Severnokorejski špijun koji je prebegao u Južnu Koreju 1993. godine pričao je u detalje vlastima u Seulu o otetoj Japanki koja je odgovarala njenom opisu.

„Sećam je se vrlo živo", rekao je An Mjon-Džin.

„Bio sam mlad, a ona je bila prelepa."

Rekao je da mu je jedan od njenih otmičara - viši šef špijuna - ispričao njenu priču 1988. godine:

Otmica je bila neplanirana brljotina, rekao je on.

Niko nije nameravao da otme dete.

Dva agenta koja su završila misiju i Nigati čekali su na plaži da ih pokupi gliser, kad su shvatili da su primećeni sa druma.

Plašeći se da će biti otkriveni, ščepali su figuru u tami.

Megumi je bila visoka za svoje godine, a u mraku nisu mogli da vide da se radi o detetu.

Two photographs, one showing Megumi Yokota as a young teenager with thick bobbed hair, and the other showing a young woman in a floral blouse. North Korea claims the second picture is of Megumi at the age of 20
Getty Images
Megumi sa 13 godina (desno) i na kasnijoj slici koju je priložila Severna Koreja, koja tvrdi da na slici ima 20 godina

U Severnu Koreju stigla je pošto je provela 40 sati zaključana u mrklom mraku skladišne prostorije u potpalublju.

An je rekao da su joj nokti bili polomljeni i krvavi od pokušaja da se probije napolje.

Agenti koji su je oteli bili su prekoreni zbog loše procene.

Bila je premlada; kakvu su korist imali od devojčice?

Megumi je plakala za majkom i odbijala da jede, izluđujući državne staratelje.

Da bi je utešili, obećali su da će joj, ako bude predano radila i naučila tečno korejski, dopustiti da ide kući.

Bila je to laž da bi se obmanulo očajno dete.

Njeni tamničari nisu imali takvu nameru.

Umesto toga, Severna Koreja će naterati Megumi da radi kao instruktorka za špijune, učeći ih japanskom jeziku i ponašanju u elitnoj špijunskoj školi.

Short presentational grey line
BBC

Da se to desilo samo jednom, bilo bi to izuzetno.

Ali zabrljana otmica deteta postavila je neku vrstu presedana u Severnoj Koreji.

Budući lider zemlje Kim Džong Il, tada šef obaveštajne službe, želeo je da proširi špijunski program.

Oteti stranci nisu bili korisni samo kao predavači.

Mogli su i sami da budu špijuni ili bi Pjongjang mogao da preuzme njihove identitete za lažne pasoše.

Mogli bi da se venčaju za druge strance (što je u Severnoj Koreji zabranjeno), pa da onda i njihova deca služe režimu.

Japanske plaže bile su prepune običnih ljudi, savršenih za otimanje, koji nisu imali nikakve šanse protiv izuzetno obučenih agenata.

Short presentational grey line
BBC

„Ljudi misle da se ne sećam ničega u vezi sa svojom sestrom… ali ja je se jasno sećam, iako sam tada bio samo treći ili četvrti razred osnovne."

Kad su Megumin mlađi brat Takuja Jokota i njegov brat blizanac Tetsuja imali devet godina, policija koja je tražila Megumi pustila im je video snimke borilačkih veština, savetujući ih: „Ne dajte da vas pretuku - budite jaki."

Svakog dana naredne 43 godine, on se trudio da sledi taj savet.

Danas sa 52 godine, sedi u poslovnom odelu i drži razglednicu koju je njegova sestra poslala pre otmice.

Na kraju je napisala: „Uskoro stižem kući!! Molim vas, čekajte me."

Takuya Yokota, in a black suit, holds up a copy of a postcard featuring a colourful animal
BBC
Takuja Jokota, jedan od Megumine mlađe braće, drži razglednicu koju mu je ona poslala kao dete

„Bila je veoma komunikativna, veoma živahna i bistra", kaže on.

„Bila je kao suncokret u našoj porodici."

„Bez nje za trpezarijskim stolom, razgovori su postali svedeni. Atmosfera je bila veoma mračna."

„Strašno sam se brinuo, ali bih nekako odlazio u krevet i ustajao ujutro - svakog dana, samo da bih otkrio da nje i dalje nema.

„Ustao bih, ali i dalje ne bih mogao da je nađem."

Prve dve decenije od Meguminog nestanka, porodica Jokota nije imala u rukama ništa sem slučaja koji je zastarevao i vlastitu očajničku potrebu da shvate šta se desilo.

Pokušali su da pretpostave na koji način je ostarila.

Bila je visoka sa 13 godina; je li i dalje bila?

Da li je zadržala dečje rupice na obrazima?

Senka se nadvijala nad svako slično pitanje.

Nisu imali predstavu da li je preživela to poslednje novembarsko veče.

Short presentational grey line
BBC

U obalskim gradovima s kraja sedamdesetih glasine su kružile poput morskih galebova.

Meštani su govorili o neobičnim radio signalima i svetlu sa nepoznatih brodova ili korejskim paklicama cigareta bačenim na obali.

U avgustu 1978. godine, par koji se našao na plaži u prefekturi Tojama ščepala su četiri čoveka koja su govorila neobično formalnim japanskim s akcentom, vezali ih lisicama i zapušili im usta.

Užurbano su ih ostavili kad je naišao čovek koji je šetao psa i pas je zalajao, preplašivši napadače.

Drugi nisu bili te sreće.

Sedmog januara 1980. godine, japanski list Sankei Šimbun objavio je vest na naslovnoj strani: „Tri para u izlasku misteriozno iščezla na obalama Fukija, Nigate i Kagošime - je li upletena strana obaveštajna služba?".

Ali trebalo je da se pojavi osuđivana teroristkinja da bi potvrdila vezu sa Severnom Korejom.

Kim Hjun Hui ubila je 115 ljudi pomogavši da se prokrijumčari bomba u južnokorejski putnički avion 1987. godine.

Iščekujući smrtnu kaznu u Seulu, svedočila je da je bila severnokorejski agentkinja koja je postupala po naređenju države.

Rekla je da je naučila japanski jezik i ponašanje kako bi mogla da radi na tajnom zadatku.

Njena učiteljica, ispričala je, bila je oteta Japanka sa kojom je živela skoro dve godine.

Kim Hyun-hui holds a handkerchief to her nose as she is led from a courtroom in Seoul by a woman investigator, on 25 April 1989
AFP via Getty Images
Kim Hjun Hui napušta sud u Seulu, u Južnoj Koreji, u aprilu 1989. godine, nakon što je osuđena na smrt zbog dizanja putničkog aviona u vazduh

Svedočanstvo je bilo ubedljivo. Ali japanska vlada nije želela zvanično da potvrdi da Severna Koreja otima ljude.

Dve zemlje imale su dug istorijat neprijateljstava i nepostojeće diplomatske odnose.

Bilo je lakše ignorisati dokaze.

Kad su japanski pregovarači pokušali da pokrenu ovu temu privatno, Severna Koreja je besno negirala da postoje bilo kakvi oteti ljudi i prekinula pregovore.

Bila je 1997. - tačno 20 godina od Meguming nestanka - kad je Pjongjang konačno pristao na istragu.

21. januar 1997.

„Imamo informaciju da je vaša ćerka živa u Severnoj Koreji."

Šigeru je bio zapanjen.

Japanski zvaničnik po imenu Tatsukiči Hjomoto, lični sekretar skupštinskog poslanika, iznebuha je kontaktirao porodicu Jokota.

Istraživao je otmice koje je sprovodio Pjongjang poslednjih deset godina i želeo je da se sretne s njima što je pre moguće.

Pored ozbiljnog šoka, u srca porodice vratila se ludačka nada.

Vlada je verovala da je Megumi živa.

I zato je pitanje koje se odmah postavljalo bilo: kako da je vratimo?

Porodica Jokota izašla je u javnost sa pričom o otmici.

Plašili su se da bi Severna Koreja mogla da ubije Megumi da prikrije sve što se desilo, ali njen otac je tvrdio da će se slučaj tretirati kao rekla-kazala ukoliko se ne objavi i njeno ime. Morali su da rašire vest po Japanu i preklinju državu da pomogne.

Porodica se pojavila u udarnom terminu na televiziji.

U parlamentu su se postavljala pitanja.

U maju je vlada javno potvrdila da Megumi nije izolovani slučaj: bilo je još ljudi kao što su porodica Jokota, koji pate za otetim ćerkama, sinovima, sestrama, braćom i majkama.

Sedam ovih porodica formiralo je grupu za podršku da bi zahtevale oslobađanje najmilijih: Udruženje porodica žrtava koje je otela Severna Koreja.

Razgovarali su nadugačko, sakupljajući na jednom mestu ono malo što su znali.

Otmice su delovale oportunistički, ali uskoro su se pojavili obrasci.

Većina žrtava bili su ljubavnici u dvadesetim.

Plaže širom Japana sada su postale mesta zločina.

Dvanaestog avgusta 1978. godine, devet meseci nakon što je nestala Megumi, 24-godišnji službenica Rumiko Masumoto išla je da gleda zalazak sunca sa dečkom Šiuičijem Išikavom (23) na plaži u prefekturi Kagošima.

Samo dan ranije, stidljivo je za večerom saopštila porodici za njihovu vezu.

Njihova kola pronađena su zaključana na licu mesta, sa Rumikoinim novčanikom i sunčanim naočarima na suvozačevom sedištu.

I njen foto-aparat bio je tamo - pun fotografija koje je par napravio tog dana kad su nestali.

Policija je pronašla jednu od Šuičijevih sandala nedaleko od ivice mora.

Rumiko Masumoto's driver's licence, in a cover with kittens on it, which was found in her car when she was kidnapped
BBC
Kad je Rumiko Masumoto nestala, policija je pronašla njen auto zaključan blizu plaže. Njen novčanik i vozačka dozvola i dalje su bili u kolima

Svaka otmica bila je posebna lična tragedija.

Neko bližnji ko je nestao sa planete neprimećeno.

Neki od ožalošćenih dovedeni su na ivicu ludila tim gubitkom.

Štampa i javnost nisu uvek bili saosećajni.

Novinski izveštaji su otmice nazivali „navodnim".

Nekoliko japanskih političara smatralo je da su te tvrdnje južnokorejske dezinformacije koje su se širile da bi se diskreditovala Severna Koreja.

Ali kako su porodice pokretale peticije, često boravile u etru i lobirale kod vlade, istina je počela da dobija na težini poput zakotrljane grudve.

Pet godina kasnije, u Severnoj Koreji, ona će se zaustaviti pred stopalima samog Kim Džong Ila.

Short presentational grey line
BBC

17. septembar 2002.

„Kao domaćin, izražavam žaljenje što smo naterali premijera Japana da dođe u Pjongjang tako rano ujutro", rekao je severnokorejski lider.

Ali bes njegovog sagovornika nije imao nikakve veze sa vremenom.

Premijer Juničiro Koizumi doleteo je da bi razgovarao o normalizaciji odnosa Japana i Severne Koreje, u nadi da će ovaj korak popraviti pad njegove podrške u javnosti.

Umesto toga, ušetao je pravo u diplomatsku zamku.

Japanese Prime Minister Junichiro Koizumi walks with North Korean leader Kim Jong-Il before their talks in Pyongyang on 17 September 2002.
AFP via Getty Images
Juničiro Koizumi (desno) sa tadašnjim liderom Severne Koreje Kim Džong Ilom, bio je prvi japanski lider koji je posetio Severnu Koreju posle Drugog svetskog rata

Posle brutalne epidemije gladi iz devedesetih za koju se smatra da je ubila dva miliona stanovnika Severne Koreje, Kim Džong Il želeo je ispomoć u hrani i investicijama, kao i izvinjenje Japana za 35 godina kolonizacije Koreje.

Japan je želeo - i odbio da nastavi dalje razgovore bez toga - detalje o svakom građaninu kog su oteli špijuni Pjongjanga.

Pola sata pre istorijskog sastanka, pojavio se spisak sa imenima: Severna Koreja je priznala da je otela 13 državljana Japana.

Ali tvrdilo se da je samo petoro njih živo.

Uzroci smrti navedeni za preostalih osam bili su davljenje, gušenje od izduvnih gasova pokvarene peći na ugalj, srčani udar žene stare 27 godina i dve saobraćajne nesreće u zemlji u kojoj su privatni građani retko posedovali automobile.

Pjongjang je tvrdio da ne može da obezbedi njihove posmrtne ostatke, jer su skoro sve njihove grobove odnele poplave.

Koizumi je bio zaprepašćen.

„Krajnje sam uznemiren informacijama koje sam dobio", rekao je on Kim Džong Ilu, „i kao premijer, koji je, kad se sve sabere i oduzme, odgovoran za interese i bezbednost japanskog naroda, moram da uložim energičan protest.

„Ne mogu da zamislim kako će preostali članovi porodica da podnesu ove vesti?".

Kim je ćutke slušao, hvatajući beleške u rokovnik, a potom upitao: „Možemo li sada da napravimo pauzu?".

Dok su u predsoblju raspravljali o škripcu u kom su se našli, zamenik portparola kabineta Šinzo Abe - koji će postati japanski premijer sa najdužim mandatom u istoriji - zatražio je od Koizumija da ne potpisuje deklaraciju kojom se obavezuje na normalizaciju pregovora ukoliko se Pjongjang formalno ne izvini za otmice.

Kad su se delegati ponovo sastali, Kim je uzeo rokovnik i krenuo da čita: „Temeljno smo istražili ovo pitanje, uključujući preispitivanje uloge naše vlade u svemu.

„Decenije neprijateljskih odnosa između naše dve nacije dovele su do okolnosti u kojima je moglo da dođe do ovakvog incidenta. Bio je to, uprkos tome, nečuven incident."

„Objasnili su mi da su do ovog incidenta dovele organizacije za specijalne misije iz sedamdesetih i osamdesetih, slepo motivisane patriotizmom i zabludelim heroizmom."

„Čim mi je skrenuta pažnja na njihove planove i dela, odgovorni su kažnjeni.

„Ovako nešto se više nikad neće ponoviti."

Diktator iz Pjongjanga rekao je da je namera otmica bila da špijunima obezbedi rođene Japance kao nastavnike i lažne identitete za misije u Južnoj Koreji.

Neke žrtve su otete sa plaža, da - ali su druge namamljivane sa studija ili putovanja po Evropi.

Govorio je o Megumi, najmlađoj imenovanoj otetoj osobi u mnogo godina, rekavši da se njenim otmičarima sudilo i da su proglašeni krivima 1998. godine.

Jedan je pogubljen, dok je drugi umro tokom služenja 15-godišnje kazne, rekao je on.

„Želeo bih da iskoristim ovu priliku da se izravno izvinim za neprihvatljivo ponašanje ovih ljudi. Neću dozvoliti da se to ponovi."

Koizumi je potpisao Deklaraciju iz Pjongjanga.

Petoro živih, osmoro proglašeno mrtvima.

U Japanu, u jednom tokijskom pansionu u vlasništvu Ministarstva spoljnih poslova, porodice otetih nestrpljivo su čekale novosti.

Megumini roditelji seli su sa zamenikom ministra spoljnih poslova Šigeom Uetakeom.

On je uzeo vazduh.

„Sa žaljenjem moram da vas obavestim…".

Short presentational grey line
BBC

Severna Koreja tvrdila je da se Megumi Jokota obesila u borovoj šumi 13. aprila 1994. godine, u krugu mentalne bolnice iz Pjongjanga u kojoj se lečila od depresije.

To je njen drugi datum smrti.

Severna Koreja je isprva tvrdila da je umrla 13. marta 1993. godine, pre nego što je ispravila tu grešku.

Kao dokaz, Pjongjang je priložio nešto za šta je tvrdio da je bolnička „smrtovnica".

Bio je to obrazac sa rečima „Registar pacijentovog ulaska i izlaska iz bolnice" koje su se nalazile odštampane pozadi.

Ali reči „ulazak i izlazak iz bolnice" bile su prekrižene nekoliko puta, a reč „smrt" bila je ispisana preko njih.

Japan je rekao Severnoj Koreji da joj je taj dokument izuzetno sumnjiv.

Još jedna oteta Japanka, Fuke Čimura, kasnije je rekla da se Megumi uselila u stan do njenog i stana njenog muža u Severnoj Koreji u junu 1994. godine, dva meseca posle Megumine navodne smrti, i da je živela tamo nekoliko meseci.

Porodica Jokota ne veruje da se Megumi ubila.

Ipak, Saki detalje zvanične priče Pjongjanga smatra jezivim.

„U Nigati smo imali borove šume", rekla je ona Vašington postu 2002. godine.

„Sigurna sam da su joj nedostajale. Sigurna sam da je bila veoma usamljena. Za trenutak sam poverovala da je možda toliko žudela za nama a nije mogla da se vrati, da je u trenutku oduzela sebi život."

„Zaplakala sam. Ali već sledećeg trenutka sam rekla sebi, ne, to nije moglo da se desi. Ne želim da se tako nešto desilo. Ne želim da je morala da prođe kroz tako nešto."

Megumi stands for a picture in a red dress, white jumper and long knee socks
Yokota family

Dve godine popošto je proglasio Megumi mrtvom, Pjongjang je predao ono za šta je tvrdio da je njen pepeo.

Stigao je na 27. godišnjicu njene otmice.

Njeni roditelji su sačuvali pupčanu vrpcu sa njenog rođenja - japanski običaj - i izvršena je analiza DNK.

Uzorci se nisu poklapali.

Naučnik koji je testirao pepeo kasnije će reći da je mogao da bude kontaminiran, zbog čega su rezultati nepotpuni.

Ali Severna Koreja je već imala istorijat slanja sumnjivih ostataka.

Već je poslala kosti za koje je tvrdila da pripadaju otetom Kaoruu Matsukiju, čoveku za koga je tvrdila da je umro u 42. godini.

Među njima je bio i fragment vilične kosti za koji je zubarski ekspert rekao da pripada ženi u šezdesetim.

Short presentational grey line
BBC

15. oktobra 2002. godine, petoro otetih za koje je Severna Koreja tvrdila da su živi sleteli su na tokijski aerodrom Haneda.

Izašli su iz aviona i bili dočekani japanskim zastavama i priručnim transparentima sa natpisom: „Dobro došli kući".

Plakali su na pisti u rukama svoje porodice.

Pjongjang je dozvolio da njih pet poseti Japan na nedelju do 10 dana.

Oni više nikada neće kročiti u Severnu Koreju.

Five Japanese nationals, abducted to North Korea in the 1970s and 80s, arrive at Tokyo's Haneda Airport on October 15, 2002
Getty Images
Bilo je to prvi put da se petoro otetih našlo na japanskom tlu za skoro 25 godina
Short presentational grey line
BBC

Kako da spasite nekog za kog njegovi tamničari tvrde da je mrtav? Naravno, porodica Jokota nije bila jedina koja se suočavala s ovim košmarnim pitanjem.

Rumiko Masumoto, mlada službenica koja je nestala sa novim dečkom, takođe se nalazila na spisku preminulih.

Severna Koreja je tvrdila da je Rumiko umrla od srčanog udara u dvadesetim. Njena porodica to nije prihvatila.

„Ne postoji niko u mojoj porodici sa srčanim tegobama", kaže prosto njen brat.

Teruaki Masumoto imao je 22 godine i studirao je ribarstvo u Hokaidu u vreme otmice njegove sestre 1978. godine.

On sada ima 65 godina i penzionisao se na radnom mestu ocenjivanja tunjevine na glavnoj tokijskoj ribljoj pijaci.

On i Megumi Jokota dele rođendan - 5. oktobar - iako ih deli devet godina.

Megumi bi sada imala 56 godina, a njegova sestra Rumiko 66.

Rumiko je bila posebno posvećena bratu, najmlađem od četvoro braće i sestara Masumoto

„Bila je uvek jako dobra prema meni", kaže on.

„Budući da naša porodica nije bila dobrostojeća, šestoro nas živelo je u jednoj prostoriji. Rumiko i ja smo spavali na istom futonu otprilike do moje 12 godine.

„Jako me je volela. Kad god bi me prekorio otac, plakala je i branila me."

A picture showing Teruaki Masumoto as a young man, with an arm round his sister. Both of them are laughing
Teruaki Masumoto
Teruaki Masumoto kaže da je Rumiko bila brižna starija sestra

Teruaki je pratio četiri decenije izgubljenog vremena na dragocenom poklonu od Rumiko: satu koji je dobio od nje kad je upisao fakultet.

Poslednjih godina, rat izgubljenih sekundi počeo je da ga pritiska više nego ikad.

Rumikoin i Teruakijev otac Šoiči umro je od raka pluća 2002. godine.

Njihova majka Nobuko umrla je 2017. u 90. godini.

Četiri decenije čekala je da joj se ćerka vrati kući.

Ali u njenim poznijim godinama, priznala je da će je možda smrt preteći.

Potraga za otetim detetom, mrtvim ili skrivenim u prokazanoj državi, strašno je nasleđe da vam ostane u amanet.

Ali to je pitanje sa kojim su mnoge porodice otetih morale da se suoče.

Sa generacijom roditelja koji više nisu među živima ili su u godinama, da li da kažu sadašnjoj, živoj deci da se dalje bore svom silinom? Da li je to uopšte izbor?

Nije postojala zvanična primopredaja, ali Teruaki je sada taj koji čuva mračni peščani časovnik.

„Moj otac, dok je još bio živ tamo negde 2000. godine, nije više mogao da dolazi u Tokio", kaže on.

„U ono vreme mi je rekao - 'Izvini zbog ovoga.' Bio sam zbunjen i bilo mi je neprijatno, zato što to nisam radio zbog oca, već zbog nestale sestre."

„Moja majka bi mi ponekad govorila da se pitala da li bi Rumiko uopšte želela da se vrati u Japan.

„I zato mislim da je napola sumnjala da će je ikad više videti živu.

„Ali oni nisu govorili stvari kao što su: 'Sad je došlo tvoje vreme' ili 'Želim da nastaviš da vodiš ovu spasilačku misiju.' Ne, nikada mi nisu rekli tako nešto."

Nisu morali.

„Tačno tako."

Teruaki Masumoto, in a short-sleeved shirt, holds up his wrist to show a gold watch given to him by his sister before her abduction
BBC
Teruaki Masumoto i dalje nosi sat koji mu je njegova sestra poklonila pre više od četiri decenije

Megumin brat, Takuja Jokota, još uvek je bio u tridesetim kad je osetio da se ovaj teret prebacuje na njegova pleća.

„Kad sam putovao u Sjedinjene Države 2006. godine da se vidim sa predsednikom Bušeom, ustanovio sam da moji ostareli roditelji imaju problema da provedu mnogo vremena u avionu", kaže on.

„A i u Japanu takođe, ako bismo išli negde daleko od Tokija, isto bi imali problema da putuju.

„U to vreme sam shvatio da moji roditelji više neće moći da putuju nigde daleko."

Samo dvoje od roditelja žrtava i dalje je živo. Saki, najmlađa, napuniće 85 godina u februaru.

Megumin otac Šigeru, uglađen ali stamen, umro je 5. juna 2020. godine. Ušao je u bolnicu u aprilu 2018. godine i borio se svakog sledećeg sana da ostane živ još malo duže, sa slikom voljene ćerke kraj kreveta.

Shigeru Yokota and wife Sakie (L), parents of daughter Megumi who was abducted in 1977 by North Korea, outside their home in Tokyo on February 09, 2011
Getty Images
Šigeru Jokota, sa suprugom Saki, borio se više od 40 godina za bezbedni povratak ćerke
Short presentational grey line
BBC

U Japanu, gde svi znaju za „Problematiku otmica", nije moguće predugo zaštititi dete sa ličnom vezom.

I Teruaki Masumoto i Takuja Jokota su očevi: Teruaki mlade ćerke, a Takuja sina u dvadesetim.

Takuja misli da mu je sin bio predškolskog uzrasta kad su mu rekli šta se desilo sa tetkom Megumi.

„Verovatno kad je imao šest-sedam godina.

„Siguran sam da sam već pričao s njim o tome u njegovoj devetoj godini, godini u kojoj sam bio ja kad mi je oteta sestra."

Teruakijeva ćerka bila je još mlađa.

„Moja ćerka zna za Rumiko", kaže on.

„Moja žena joj je ispričala pre nego što je krenula da ide u vrtić. U Japanu postoji letnji festival, u julu, kad mislimo da se par kog je razdvojio Mlečni put sastaje jednom godišnje na nebu.

„Mi napišemo našu želju na parčetu papira i zakačimo ga za drvo. Na tom papiru, moja četvorogodišnja ćerka je napisala: 'Želim da vidim tetku.'

Nema svaka porodica otete osobe luksuz da zaštiti decu od tereta gubitka i obaveze, kao što to Teruaki dobro zna.

Od 2004. godine, on je učestvovao u kampanji zajedno sa Koičurom Izukom.

Osoba koja je oteta Koičiru bila je njegova majka.

On je u to vreme imao 16 meseci.

Koichiro Iizuka pictured as a baby
Koichiro Iizuka
Koičiro Izuka bio je jedva mališan kad mu je nestala biološka majka
Short presentational grey line
BBC

Sa 22 godine, Jaeko Taguči bila je hostesa noćnog kluba, i samohrana majka bebe i trogodišnje ćerke.

Kad je nestala bez objašnjenja u junu 1978, njena deca ostala su u tokijskim jaslicama.

Jaekoinu bebu usvojio je njen brat Šigeo Izuka i odgojio je kao njegovo četvrto dete. Njenu ćerku odgojila je tetka.

Sada sa 43 godine, Koičiro Izuka se ne seća ničega u vezi sa biološkom majkom.

On je upadljivo formalan nazivajući je: „Jaeko-san" - „gospođa Jaeko".

„Mama" i „tata" su Šigeo i njegova žena Eiko.

I sve do 22. godine nije imao pojma da je život složeniji nego što misli.

A 2020 picture of Koichiro Iizuka sitting in a conference room in Tokyo
BBC
Koičiro Izuka odrastao je ne znajući da su ga usvojili ujak i ujna

„Kad sam dobio posao, ukazala mi se prilika da otputujem u inostranstvo na obuku i morao sam da podnesem prijavu za pasoš", objašnjava on.

„Da bih to uradio, morao sam da nabavim papir o porodičnoj registraciji.

„I izvadio sam ga, pogledao ga i otkrio da me je usvojio gospodin Izuka."

„Prvo nisam mogao da zamislim zbog čega su čuvali tu tajnu toliko dugo; prosto nisam mogao da zamislim i zato mi je trebalo malo vremena da se saberem.

„Trebalo mi je nedelju dana da se obratim vlastitim roditeljima."

„Kad sam došao kući, moja majka nije bila tu, ali moj otac jeste. I zato sam mu rekao da sam pogledao papir o porodičnoj registraciji i saznao da sam usvojen.

„I pitao sam ga - šta mi se to desilo?".

Šigeo ga je odveo na ručak i ispričao mu istinu.

„Rekao mi je, kao što piše na papiru, ti nisi moje biološko dete.

„A ja imam mlađu sestru - po imenu Jaeko - i ti si njeno dete."

Najmračniju tajnu sačuvao je kad su stigli kući.

„Rekao mi je da postoji osoba po imenu Kim Hjun Hui - severnokorejska agentkinja, bombašica aviona KAL-a iz 1987. godine, a ona kaže da ju je podučavala jedna japanska učiteljica.

Japanska policija je Kim Hjun Hui dvaput pokazala nekoliko slika - i ona je izdvojila Jaeko-san, rekavši: 'Ovo je moja učiteljica.'

„Iz toga je postalo očigledno da je ona jedna od otetih osoba u Severnoj Koreji."

Ovu tvrdnju potvrdila je Fuke Čimura, jedna od povratnica u Japan, koja je rekla da je živela u smeštaju sa Jaeko.

A picture of abduction victim Yaeko Taguchi lies next to a text prepared by her brother Shigeo, for the UN Human Rights Council in 2014
Reuters
Smatra se da je Jaeko Taguči bila prisiljavana da uči japanskom jeziku severnokorejske špijune, baš kao i Megumi Jokota

Dve godine pošto se pet Japanaca vratilo kući iz Severne Koreje, Koičiro je 2004. godine odlučio da javno obelodani da je sin Jaeko Taguči.

Nezadovoljan diplomatskim zastojem u spasavanju preostalih, bio je spreman da uradi sve što je u njegovoj moći da izvrši pritisak po ovom pitanju.

„Ta Jaeko-san nije stvarna u mom sećanju - ona je kao neko iz nekakve priče", kaže on.

„Ali ta žena iz priče me je rodila, tako da mi je bilo šokantno što nisam mogao da je vidim."

„Mom ocu je zvaničnik ministarstva spoljnih poslova očitao lekciju kad je rekao da ne postoje dokazi koji bi potkrepili tvrdnju Severne Koreje da je ona mrtva.

„A moj otac je rekao da on naprosto ne može u to da poveruje - ne može da shvati ozbiljno reč Severne Koreje."

„I zato smo pomislili - ja sam pomislio - da želim da je spasem, da joj pomognem."

Bombašica aviona Kim Hjun Hui osuđena je na smrt za svoje zločine, ali ju je na kraju pomilovao tadašnji predsednik Južne Koreje.

Koičiro i Šigeo Izuka su 2009. godine otputovali u Busan, u Južnoj Koreji, da se sastanu sa njom, i da saznaju sve što mogu o vremenu koje je provela sa Jaeko.

„Ona je rekla, Jaeko-san smatram sestrom i veoma sam srećna što mogu da vidim sina svoje sestre danas", priseća se Koičiro.

„I nadam se da ćemo nas četvoro moći da se sretnemo zajedno jednog dana."

Shigeo Iizuka looks on as Koichiro Iizuka, son of the abductee Yaeko Taguchi, hugs former North Korean spy Kim Hyun-hui before a press conference on March 11, 2009 in Busan, South Korea.
Korea pool/Getty Images
Šigeo Izuka (levo) i Koičiro Izuka tokom susreta iz 2009. godine sa bivšom špijunkom Severne Koreje Kim Hjun Hui

Zvanično, Severna Koreja tvrdi da je Jaeko Taguči stradala u saobraćajnoj nesreći 1986. godine.

Ali Kim poriče to, rekavši da je pričala sa vozačem koji joj je rekao da ju je video živu naredne godine. Ona bi danas imala 65 godina.

Koičiro zna da će na kraju možda ostati da traga za majkom, nestalom neznankom, bez podrške onih koji su je poznavali i voleli.

„Naravno, osećam da je vreme veoma važan faktor. Naročito zato što Jaeko-san ima dvoje braća i sestara koji već nisu među živima.

„Moj otac je star. Strašno bih voleo da je ponovo vidi. Ne samo moja porodica, već i porodice drugih otetih…

„Jasno vidim kako stare. Ljudi koji su nekad bili veoma aktivni - nekih od njih više nema, drugi su veoma slabašni."

Severna Koreja nikad nije priznala da je stajala iza bombe na letu 858 Korejskog avio prevoznika i uporno tvrdi da ne postoji osoba koja se zove Kim Hjun Hui.

Porodica Jaeko Taguči strahuje da, nakon što je podučavala Kim i provela dane okružena špijunima, Jaeko možda zna previše da bi bila oslobođena.

Short presentational grey line
BBC

Svi upleteni u ovu borbu dele zajednički strah: da će prolazak vremena sve da obesmisli, ostavivši ih bez nade za preživljavanje otetih.

Da li su već umrli od starosti u Severnoj Koreji? U vreme pisanja ovog članka - ne. Ali ovo pitanje će zadesiti aktuelnu generaciju.

„Vreme prolazi podjednako za obe strane", kaže Tajuka Jokota.

„Da, i oni stare. I mislim da provođenje godinu dana ili 20 godina u Japanu, Engleskoj ili SAD ima drugačiju težinu nego kad istu količinu vremena provedete u Severnoj Koreji.

„U Severnoj Koreji je veoma teško ne samo ostati živ do sutradan, već ostati živ danas."

Za Teruaki Masumoto, čak ni smrt najbližih ne bi smelo da bude opravdanje za odustajanje.

„Ako njihove smrti budu dokazane, onda želimo da nam se vrate njihove kosti. To je japanski mentalitet.

„I dalje ćemo smatrati japansku vladu odgovornom zato što nije uspela da spase otete.

„Iako postoji 17 otetih koje je 'potvrdila' vlada, mislim da ih u Severnoj Koreji ima mnogo, mnogo više - više od sto.

„Ako ima drugih otetih, moramo da utvrdimo šta im se desilo. I zato nećemo prekinuti ovaj posao u skorije vreme."

Severna Koreja je 2014. godine pristala da otvori istragu o sudbinama osmoro potvrđenih otetih koje nije vratila, uprkos tome što ih ja proglasila mrtvima.

To se otezalo sve do 2016. godine, a potom je otkazano u sporu oko sankcija zbog testiranja nuklearnog oružja.

Short presentational grey line
BBC

Megumin otac je sanjao da ju je vodio kroz svetla i živost Ropongija, tokijskog kvarta za zabavu.

Ali u molitvama njene majke, oni odlaze zajedno u polje gde mogu da legnu i gledaju nebo, bez ikoga u okolini, i sami provode tu vreme u miru i tišini.

Saki piše otvorena pisma ćerki, u nadi da će te reči nekako stići do nje.

A picture showing a young Sakie Yokota and her three children when they were little, smiling as they walk down a street
Yokota family

Deo jednog, objavljenog na JAPAN forvard prošle godine pre smrti njenog muža, glasi ovako:

Draga Megumi,

„Znam da bi moglo da izgleda pomalo neobično što ti se obraćam tek tako. Jesi li dobro?"

„[...] Trudila sam se najbolje što mogu da živim ispunjenim životom, ali osećam kako mi telo slabi, i svaki dan mi je malo teže.

Kad vidim tvog oca kako u bolnici očajnički radi vežbe za rehabilitaciju, ophrva me želja da pronađem način da te vidi."

„To je realnost starenja. Nisu to samo tvoj otac i ja.

„Mi možda moramo da se nosimo sa starenjem, bolešću i umorom, ali porodice svih žrtava u Severnoj Koreji i dalje žude za tim da vide najmilije ponovo na rodnoj zemlji i da ih drže u zagrljaju

„Nije nam ostalo previše vremena. Borili smo se dugo i predano svim srcem i dušom, ali nećemo moći da izdržimo još dugo."

„[...] Želim da proslavim sledeći rođendan sa tobom. Samo zemlja Japan - vlada - može to da mi omogući.

„Ali ponekad me ophrva osećaj nelagode i brinem se da su naši pokušaji uzaludni kad vidim šta se dešava u našoj vladi.

„Sumnjam da imaju volju da reše ovaj problem i pronađu način da dovedu sve žrtve kući."

„Nekako sam uspela da preživim ovu snažnu oluju. Zahvalna sam što si i ti preživela, uz pomoć više sile.

Nismo sami. I zato se ponovo molim, danas, dok mislim na sve vas."

„Uložiću veći napor nego ikad da dovedem sve žrtve nazad u Japan.

„Naravno, Japan mora da se izbori za sebe, ali trebaju nam hrabrost, ljubav i pravda iz čitavog sveta.

(Svi vi koji čitate ovo pismo, molim vas, izdvojite vreme u svom srcu za otete koji su još uvek zatočeni u Severnoj Koreji. Molim vas, založite se za njih.)"

„Najdraža Megumi, nastaviću borbu da te dovedem kući do sebe, tvog oca, tvoje braće Takuje i Tatsuje.

„Moja rešenost je nepokolebljiva, čak i u 84. godini.

„I zato te molim da se čuvaš i da nikad ne gubiš nadu."

Porodica Jokota

Svi intervjui uživo vođeni su pre izbijanja pandemije korona virusa


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Autor: BBC News na srpskom
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.

    Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
O nama Oglašavanje Kontakt Impresum Uslovi i pravila korišćenja Pošalji vest