Kad je nacisti Adolfu Ajhmanu pre 60 godina otpočelo suđenje za ratne zločine, ono je pomoglo da se ujedini mlada država Izrael tako što je omogućilo Jevrejima da otvoreno govore o Holokaustu.
„Za Jevreje", rekao je izraelski istoričar Tom Segej, „oduvek su postojala dva Adolfa."
Adolf Hitler se ubio u ruševinama svog berlinskog bunkera, ali drugi Adolf, potpukovnik SS-a Adolf Ajhman, bio je ono što je Segej nazvao „licem Holokausta".
Pre šezdeset godina, malo pre devet sati izjutra, 11. aprila 1961. godine, „drugi Adolf" suočio se s pravdom u priručnoj izraelskoj sudnici u Jerusalimu.
Suđenje Ajhmanu pomoglo je da nastane savremeni Izrael i ima duboke implikacije po današnji svet.
„Kad stanem ovde pred vas", rekao je na sudu glavni tužilac Gideon Hausner, „ne stojim sam. Ovde u ovom trenutku sa mnom stoji šest miliona tužilaca."
Na sudu je rečeno da je Ajhman bio ključan za organizovanje logora smrti u kojima su stradali milioni.
Na osnovu dojave zapadnonemačkog tužioca Frica Bauera da Ajhman živi u Argentini, izraelska obaveštajna služba Mosad organizovala je 1960. godine njegovu otmicu u stilu Džejmsa Bonda.
Čovek koji je komandovao Mosadovim timom, Rafi Eitan, umro je 2019. godine.
Bio je sitan građom, ali vrlo okretan i vragolast.
Kad smo se sreli u Tel Avivu 2011. godine, ispričao mi je kako je organizovana otmica, a ja sam sugerisao da je on izraelski Džejms Bond.
Nasmejao se na to i rekao da je on samo „pola Džejmsa Bonda".
Ajhman je bio otpremljen iz Buenos Airesa i prebačen na tajnu lokaciju u Izraelu, gde je bio mesecima saslušavan.
Oni koji su ga u to vreme sreli, odnosili su se s nipodaštavanjem prema ovom navodnom primerku nacističke „više rase".
Eitan je opisao Ajhmana kao „potpuno prosečnog".
Izraelski policijski ispitivač Majkl Goldman Gilad, koji je danas zašao u devedesete, rekao je da je bio ništavan - jadnik, nikogović.
Ali iza kulisa, tadašnji izraelski premijer David Ben Gurion igrao je krupnu političku igru.
On je bio svestan da suđenje, ako bude pravilno izvedeno, može da postane događaj koji će ujediniti mladu izraelsku državu koju je gradio uz pomoć jevrejskih imigranata iz svih krajeva sveta.
Ti ljudi su govorili različitim jezicima i na momente izgledali kao da imaju vrlo malo toga zajedničkog.
Izrael 1961. godine nije imao svoje televizijske kanale, ali je čitava zemlja slušala radio prenos suđenja, a desetine miliona drugih ljudi širom sveta pratilo ga je preko televizije.
Dan za danom, preživeli su javno pričali svoje priče, često prvi put, o užasima koje su doživeli.
Istoričar Tom Segej je rekao:
„Do 1960. godine, Holokaust je uglavnom bio tabu tema, a roditelji nisu pričali deci o njemu.
Deca se nisu usuđivala da pitaju za njega. Suđenje Ajhmanu otvorilo je tu ranu."
Jedan od izraelskih policajaca koji su ispitivali Ajhmana, Majkl Goldman Gilad, preživeo je Aušvic, ali su njegovi roditelji i sestra bili ubijeni.
Kad je posle rata došao u Izrael, on, kao i mnogi drugi preživeli Holokausta, nije govorio o onome što je video čak ni porodici i prijateljima, zato što mu drugi Izraelci „nisu verovali".
On je rekao: „Bilo je nemoguće verovati, zato što je bilo toliko strašno. Ali suđenje Ajhmanu nam je ponovo otvorilo usta."
Suđenje Ajhmanu postalo je nacionalno iskustvo koje je ujedinilo zemlju.
Tom Segej je rekao da je Ben Gurion želeo da svi priznaju da „štagod da je svet dugovao žrtvama, sada to duguje Izraelu."
Ajhman je proglašen krivim 11. decembra 1961. godine.
Tridesetog maja 1962. godine, izvršeno je jedino civilno pogubljenje u istoriji Izraela.
Istražitelj Majkl Godlman Gilad bio je prisutan.
On se prisetio da je Ajhman u Aušvicu zahtevao da svaki Jevrejin bude ubijen zato ako neki preživi jednog dana bi mogao da traži osvetu.
„E, pa bio je u pravu", rekao mi je on sumorno.
Nakon pogubljenja, naloženo mu je da nadgleda kremiranje i prosipanje Ajhmanovog pepela u more, da se ne bi stvorili uslovi za nastanak neonacističkog spomenika.
Goldman Gilad je objasnio da je Ajhmanov pepeo bio dovoljan da napuni tek posudu od dva litra.
On je bio šokiran, zato što je u logorima za istrebljenje jedan od poslova koji je prisiljen da radi bilo prosipanje pepela iz krematorijuma po ledu i snegu, da se nacistički oficiri ne bi okliznuli.
Hrpe od mrtvih ljudi činile su „ogromnu planinu pepela", mnogo više od šačice nastale od Ajhmanovog tela.
Šezdeset godina kasnije, Ajhmanovo zlo i dalje ne može da se objasni. Ali njegovo nasleđe je očigledno.
Teatralna priroda njegovog suđenja pomogla je u nastanku savremene jevrejske države.
Od teme koja je suviše bolna da bi se uopšte pominjala, Holokaust je sada obavezan predmet u izraelskim školama, a čak osam od deset izraelskih srednjoškolaca sebe opisuje kao „preživele" Holokausta.
profesor Dejvid Sezarani
Adolf Ajhman je rođen 1906. godine u Solingenu, malom industrijskom gradu u Rajnskoj oblasti.
Njegov otac je bio računovođa u lokalnoj elektrani, ali je premešten na viši položaj u Lincu, u Austriji, 1913. godine.
Ajhman i njegovo petoro braće i sestara preselilo se zajedno s njim.
Njegova majka umrla je 1916. godine, a njegov otac se vrlo brzo ponovo oženio.
Stariji Ajhman bio je aktivni član evangelističke crkve, a njegov sin je ostao vernik sve do 1937. godine, dugo pošto je većina esesovaca već raskrstila sa religijom.
Ajhman je bio pod velikim očevim uticajem, a stariji muškarci od autoriteta nastaviće da oblikuju njegov život.
Ipak, on nije predano radio niti je imao uspeha u školi, a napustio ju je bez ikakvih kvalifikacija.
Njegov otac, koji u međuvremenu pokrenuo vlastitu kompaniju za izvlačenje nafte, našao mu je posao.
Ajhman je radio na površini i u podzemnim tunelima uljnih škriljaca pre nego što je prešao da radi kao pripravnik u elektrotehničkoj firmi.
Njegov otac je 1927. godine iskoristio porodične veze da mu nađe posao u još jednoj naftnoj kompaniji.
Malo je pažnje posvećivano Ajhmanovom radnom iskustvu, ali ono je imalo velik uticaj na njegovu karijeru u SS-u.
Ajhman je bio dobar u savladavanju praktičnih veština na poslu, pod pokroviteljstvom starijih ljudi koje je poštovao.
Dok je nastavio da živi kod kuće, proputovao je Gornju Austriju prodajući naftne derivate, pronalazeći lokacije za benzinske pumpe i otvarajući ih.
Ugovarao je i isporuke kerozina. Subotom je savesno završavao papirologiju i podnosio izveštaje nadređenima.
Ajhmanu je dobro išao posao i bio je prebačen u salcburški okrug. Ali 1933. godine se umorio od posla a i, u svakom slučaju, dobio je otkaz.
Naučio je, međutim, mnogo: kako da prepozna glavne lokacije na ukrštanjima puteva, kako da sastavlja vremenske rasporede i organizuje dostave, kako da proda proizvod i ubedi ljude da urade posao za njega.
Pošto je proglašen tehnološkim viškom, preselio se na sever u Nemačku, delom u potrazi za poslom, ali uglavnom da bi zadovoljio novu strast: politiku.
Tokom suđenja, pravio se da je apolitičan, ali Ajhman je poticao iz izrazite nemačke nacionalističke porodice.
Kao i mnogi Nemci, njegov otac je izgubio sve što je imao tokom posleratne ekonomske krize i prošao je kroz ogorčeno iskustvo počinjanja od nule.
Upisao je sina u omladinski pokret Vandervogel, koji je, iako naizgled apolitičan, bio protkan snažnim folkiš idejama o Hajmatu (domovini).
Ajhman se kasnije pridružio ogranku Hajmšuca iz Linca, desničarskog paravojnog udruženja vojnih veterana.
Razmišljao je da se učlani i u masonski klub koji mu je bio primamljiv zato što nije primao Jevreje.
Umesto toga, u aprilu 1932. godine, učlanio se u Nacističku partiju.
Na nagovor lokalnog gaulajtera, koji je poznavao njegovu porodicu, prisustvovao je nacističkom mitingu i tu mu se obratio SS-ovac po imenu Ernst Kaltenbruner, čiji je otac poslovno sarađivao sa starijim Ajhmanom.
Kaltenbruner je sigurno osetio da je Ajhman zreo za partiju zato što mu je rekao: „Ti si naš".
Ajhman je kombinovao trgovinu sa aktivizmom u austrijskom SS-u sve do 1933. godine, kad je partija zabranjena, a Kaltenbruner je sredio da se ovaj prebaci u Nemačku.
Proveo je neko vreme u SS-ovom centru za obuku sa proteranom austrijskom jedinicom SS-a, pre nego što je mu je dodeljen položaj u koncentracionom logori Dahau.
Odatle se prijavio za članstvo u SD-u, obaveštajnoj službi nacističke partije, i bio primljen na rad u jednom od njenih berlinskih ogranaka.
Ajhman je tvrdio da se SD-u pridružio greškom, ali ovaj je odgovarao njegovim talentima.
Radio je kao službenik u odeljenju koje je nadziralo Slobodne zidare, pre nego što je ga zapazio šef Jevrejskog odeljenja SD-a, Edler Fon Mildenštajn, koji je postao njegov sledeći „mentor".
Fon Mildenštajn se posebno zainteresovao za cionizam i jevrejsku emigraciju u Palestini kao rešenje za nemačko „Jevrejsko pitanje".
Podsticao je Ajhmana da proučava jevrejsko društvo i istoriju da bi bolje razumeo jevrejskog neprijatelja.
Ajhman je briljirao i stekao brojna unapređenja, ali SD je u to vreme bio tek mali deo SS mašinerije i njegovo jevrejsko odeljenje bilo je ćorsokak.
Druga odeljenja Trećeg rajha diktirala su aktivnosti po pitanju politike prema Jevrejima.
Ajhman se proslavio u ovoj oblasti samo zato što se od sredine tridesetih SD pod Rajnhartom Hajdrihom ciljano bavio jevrejskim pitanjem i izgradio je reputaciju centra za jasno, naučno razmišljanje o rasi.
I dok su političke galamdžije poput Jozefa Gebelsa dizale glas protiv Jevreja i pozivale na još strože, ali besciljne mere protiv njih, SD je tiho promovisao jevrejsku emigraciju.
U tu svrhu, Ajhman je ostvario kontakt sa cionističkim izaslanicima i čak posetio Palestinu 1937. godine.
Ovo putovanje, prekinuto posle samo jednog dana, otkrilo je prave razmere njegovih simpatija prema cionizmu: upozorio je SD da bi bilo besmisleno promovisati jaku jevrejsku državu.
Umesto toga, trebalo bi da se podstiče jevrejska emigracija u nazadne zemlje, gde bi oni živeli u siromaštvu.
Ubrzo pošto je obavio ovu misiju, Ajhman je prebačen u bečki SD.
U martu 1938. godine, Nemačka je okupirala Austriju i nad austrijskim Jevrejima je sprovedena vladavina terora.
Ajhman je dobio zadatak da ubrza jevrejsku emigraciju i oslobodi brojna uska grla kroz koja su oni koji žele da emigriraju morali da prođu.
Ajhman je iskoristio svoje poslovno iskustvo da zavede red.
Anketirao je nadležne agencije i naložio im da grupišu sve svoje kancelarije na jedno mesto.
Naložio je formiranje centralne jevrejske organizacije da bi imao lidere sa kojima može da pregovara i da bi omogućio cionističkoj organizaciji da funkcioniše.
Novac je uziman imućnim Jevrejima za finansiranje masovne emigracije siromašnih Jevreja.
Na kraju je uspostavio sistem „pokretne trake", gde bi Jevrejin mogao da uđe u Centralnu emigracionu kancelariju sa svojim papirima i kreće se od stola do stola sve dok ne stigne na kraj, sa pasošem i izlaznom vizom, ali usput ostavši bez imovine, gotovine i prava.
U roku od nekoliko meseci, kancelarija je sprovela emigraciju 150.000 Jevreja.
Posle ovog trijumfa, Ajhman je dobio nalog da osnuje sličnu kancelariju u okupiranom Pragu i u oktobru 1939. godine dodeljen je Odeljenju IV D 4 Gestapoa u Berlinu, koje se bavilo emigracijom iz Rajha.
Racionalna „Jevrejska politika" koju su zagovarali ljudi iz SD-a sada je držala primat, ali prilike za emigraciju bile su malobrojne.
A Nemačka je upravo stekla više od milion novih Jevreja u okupiranoj Poljskoj.
Ajhman je razmišljao o novoj opciji: deportovanju Jevreja na dogovorenu jevrejsku teritoriju.
Otputovao je u Poljsku da pronađe odgovarajuću lokaciju i potom naredio da se okupe hiljade čeških i bečkih Jevreja i pošalju na istok kako bi se postavio temelj za ovo „teritorijalno rešenje".
U roku od nekoliko meseci, međutim, odustalo se od ovoga plana.
Ajhmanova kancelarija nije imala resursa za nju, a drugi SS-ovi projekti imali su prioritet.
Istovremeno je brutalno proterivao stotine hiljada Poljaka i Jevreja kako bi napravio mesta za etničke Nemce prebačene iz Istočne Evrope u sveže pripojene oblasti Rajha.
Kao privremena mera, raseljeni Jevreji bili su gurani u geto, ali gde će biti smešteni za stalno?
Posle pada Francuske, Ajhman je usvojio plan koji je potekao iz nemačkog Ministarstva spoljnih poslova da se četiri miliona evropskih Jevreja pošalje na Madagaskar.
Uložio je veliku energiju i veštine istraživanja u ovaj plan, ali i on se izjalovio.
Kad je Nemačka napala Rusiju u junu 1941. godine, agencije odgovorne za jevrejska pitanja bila su puna očekivanja.
Nadale su se da bi Jevreji uskoro mogli biti transportovani na istok i ostavljeni tamo.
U međuvremenu, mobilni odredi smrti Ajnsacgrupen, raširili su se po Rusiji ubijajući Jevreje koji su bili proglašeni neprijateljima boljševika.
Ajhman nije imao mnogo veze s tim, ali na leto je od njegove kancelarije (sada nazvane IV B 4 i, što je značajno, koja se više nije bavila emigracijom) traženo da istraži načine kako se otarasiti „neželjenih" Jevreja.
Ali ovaj put su već donete odluke da se ubiju Jevreji u poljskom getu proglašeni nesposobnim za rad.
Ajhman je dobio zadatak da proveri kako to napreduje.
Za nekoliko meseci video je operacije ubijanja gasom u Helmu, masovna streljanja u Minsku i posetio je Aušvic.
Pripremio je teren za Vanzejsku konferenciju u januaru 1942. godine, na kojoj je Hajdrih obezbedio saradnju raznih ministarstava u državi, Nacističke partije i SS-a, za „Konačno rešenje jevrejskog pitanja".
Ajhman je kasnije tvrdio da je bio šokiran kad je čuo da „evakuacija na istok" znači smrt, ali ga je slaganje zvaničnika visokog ranga zaista oslobađalo odgovornosti i krivice.
Teško je, međutim, pomiriti to sa revnošću sa kojom je organizovao registraciju, eksproprijaciju, okupljanje i deportaciju Jevreja u logore smrti iz Nemačke, Austrije, Francuske, Holandije, Belgije, Slovačke, Grčke, Italije i, iznad svega, Mađarske.
Slao je asistente od poverenja da ugovaraju lokalne aranžmane, prekorevao ih ako nisu ostvarivali dovoljno brz napredak i kažnjavao zvaničnike koji su okolišali ili se protivili.
Izveo je brojne intervencije kako bi sprečio da i jedan jedini Jevrejin bude izuzet iz transporta.
U martu 1944. godine, pošto su nemačke trupe okupirale Mađarsku, otputovao je u Budimpeštu sa specijalnom radnom grupom i lično rukovodio pljačkanjem, getoizacijom i deportacijom više od 437.000 Jevreja u roku od osam nedelja, od kojih je većina ubijana odmah po dolasku u Aušvic-Birkenau.
Kad je, pod međunarodnim pritiskom, mađarski režim obustavio deportacije, on je zaobišao naređenja i poslao poslednji tovar voza u gasne komore.
Čak se oglušio i o naređenja vlastitog šefa, Himlera, koji je krajem 1944. godine konačno izdao naređenje da ubijanje prestane.
Dok se krio u Argentini sredinom pedesetih, Ajhman je snimio na trake svoja sećanja na te poslednje dane.
„Pozvao sam moje ljude u berlinsku kancelariju… i formalno ih oslobodio dužnosti. 'Ako budem morao', rekao sam im, 'rado ću uskočiti u sopstveni grob znajući da su pet miliona neprijatelja Rajha već umrli kao životinje'"
Ova izjava vam ukazuje na to kako je Ajhmanov um funkcionisao.
Jevreji su bili neprijatelji.
Nije imao ništa lično protiv njih, ali u ratu je neprijatelj morao da bude uništen.
Ajhman nije ubio nijednog Jevrejina golim rukama i često je bio ljubazan prema jevrejskim liderima koji su radili ono što je od njih tražio.
Ali je znao da bude i agresivan i nasilan: kako je njegova moć rasla a njegove buržoaske inhibicije slabile, postao je sve grublji.
Uprkos tome, Ajhman nije bio centralna, demonska figura nacističkog režima kao što je predstavljen na svom suđenju i kakav je postao u sećanju javnosti.
On nije doneo nijednu ključnu odluku u vezi sa jevrejskom politikom i ni u jednom trenutku pre sredine 1941. godine nije mogao da zna kuda sve to vodi.
Genocid su pokrenuli drugi i on je isprva vođen nezavisno od njegove kancelarije.
Nema nikakve sumnje da je on činio zverstva i pre toga i ne može se poreći činjenica da je postao saučesnik u sve širem krugu masovnih ubistava čije je održavanje svom silinom pomagao.
Ono što njegove zločine čini toliko jezivim jeste to da ih nisu uslovili nikakva očigledna patologija ili urođeni rasizam.
Ajhman je naučio da mrzi i mrzeo je kontrolisano i bezlično.
Primenjivao je vlastite poslovne metode na rukovanje ljudskim bićima koja su, jednom kad su bila dehumanizovana, mogla da se tretiraju kao pošiljke kerozina.
U njegovoj glavi postojala je vrlo mala razlika u organizovanju benzinskih pumpi i logora smrti.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg "Novi Sad rešava pitanje rugla u centru grada posle tri decenije")
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar