Fudbal, Amerika i Iran: Utakmica koja je zatvorila nebo iznad Amerike

Iran se nalazio pod sankcijama još od 1979, kada je 52 diplomata bili držani kao taoci u ambasadi SAD u Teheranu, iste godine u kojoj je tokom Islamske revolucije srušen pro-američki monarh - šah.
A female Iranian fan watches her team take on the USA, in the 2000 friendly match played in Pasadena
Getty Images
Gostovanje Irana u Sjednijenim državama se dogodilo dve godine posle njihovog susreta u grupnoj fazi na Svetskom prvenstvu u fudbalu u Francuskoj, 1998. godine

Pariz, 11. jul 1998. U večeri kada je održano finale Svetskog prvenstva u fudbalu, u sobi na prvom spratu jedne zgrade na Jelisejskim poljima, začeta je ideja zbog koje će doći do pretnji smrću, jednog neobičnog trika FBI-ja i zatvaranja američkog vazdušnog prostora.

Te noći, američki fudbalski savez je ugostio predstavnike medija u cilju promocije Svetskog prvenstva za žene, zakazanog za 1999.

I dok su gošće međusobno ćaskale, dva stara poznanika su se srela licem u lice.

Merdad Masudi, Iranac koji je završavao svoj mandate u FS Kanade, gde je radio kao direktor komunikacija, je bio sa jedne strane, a Henk Stajnbreher, generalni sekretar FS Amerike sa druge.

U fudbalskim federacijama i konfederacijama se inače malo toga dešava bez znanja i odobrenja generalnih sekretara.

Tri nedelje pre toga, njih dvojica su bili u Lionu gde su gledali utakmicu u kojoj je Iran pobedio Sjedninjene Američke Države sa 2:1.

Ovaj meč, odigran u okviru grupne faze Mundijala, bio je jedan od politički najnapetijih susreta u istoriji Svetskih prvenstava, baš zbog međusobnog neprijateljstva dve zemlje.

Iran se nalazio pod sankcijama još od 1979, kada je 52 diplomata bili držani kao taoci u ambasadi SAD u Teheranu, iste godine u kojoj je tokom Islamske revolucije srušen pro-američki monarh - šah.

Ali na dan utakmice, u predsedničkom obraćanju, Bil Klinton je izjavio kako se nada da će to biti korak napred ka „okončanju neprijateljstava između dve nacije".

U međuvremenu, pre početka utakmice, američki igrači su bili zasuti poklonima svojih protivnika.

Bez obzira na rezultat, meč je predstavljao diplomatski trijumf i ta slika je bila prisutna i u svestima Masudija i Stajnbrehera kada su se sreli, iako iz različitih razloga.

„Rekao sam - Henk, šta misliš o tome da ponovimo ovo?" kaže Masudi koji je imao dobre veze u iranskom fudbalu i koji je želeo da ugovori još jednu utakmicu između dve nacije.

„Kod kuće i u gostima - Iran da dođe u Ameriku sledeće godine, na godišnjicu ovog meča, a vi da odete u Iran godinu dana kasnije".

Stajnbreheru se ideja dopala. A u svemu je video i dodatnu mogućnost.

„Meč na Svetskom prvenstvu je predstavljao najteži poraz tokom mog mandata", kaže on.

„Tri puta smo pogodili stativu - nismo igrali loše, ali smo bili sebični tokom celog turnira, pa sam želeo da ispravim tu stvar".

„Razbili su nas, ajde sad mi njih da razbijemo".

Postojala je i optimistička nada da će se Iran i Amerika nekako zbližiti kroz sport-

Popularna ping-pong diplomatija već uspela da približi Ameriku i Kinu tokom 70-ih godina.

Rukovanje Masudija i Stajnbrehera je označilo početak ovog pokušaja.

Sad je samo trebalo da poraze političke sile koje su se udružile protiv njih i da nekako pokrenu celu stvar.

Short presentational grey line
BBC

„Sudbina je htela da ova dva tima igraju u Francuskoj 1998. godine", kaže Masudi.

„Ovog puta, jedna strana je htela da pozove drugu, koja je to morala da prihvati, a zatim su obe strane morale da se bave svojim vladama".

Prvi uslov, onaj o kojem nije moglo ni da se pregovara, a koji su postavili Iranci, bio je zahtev kojim bi njihova delegacija bila izuzeta od uzimanja otisaka prstiju i fotografisanja po dolasku na teritoriju SAD.

„Video sam 80-godišnje bake kako prolaze kroz taj tretman, video sam sopstvenu majku kako prolazi kroz sve to", kaže Masudi.

„Za nekoga ko nije navikao na takve stvari, to izgleda kao da vas neko tretira kao kriminalca".

„Rekao sam Henku da mora da razgovara sa ministarstvom inostranih poslova i carinom i da naprave izuzetak".

Za Stajnbrehera je to bio trenutak u kojem je shvatio da će ideja začeta na koktel partiju u Parizu morati da prođe kroz seriju teških pregovora oko različitih problema, pre nego što dođe do ostvarenja u Kaliforniji.

„Izgledalo je kao da se nova kriza otvara svakog sata", priseća se on.

„To je išlo od uzimanja otisaka igračima, pa sve do toga da su mule imale problem sa igranjem mečeva na stadionu na kojem se vide reklame za alkoholna pića".

„Bilo je mnogo, mnogo prepreka koje smo morali da savladamo, a mi smo, na svu sreću, bili dovoljno naivni da mislimo da sve ovo radimo za dobrobit čovečanstva".

USA and Iran players pose for a joint team photo at France 98
Getty Images
Igrači Irana i SAD na timskom fotografisanju i razmeni poklona pred međusobni susret

Prema originalnoj zamisli, prvi meč je trebalo da bude odigran u leto 1999. godine u Vašingtonu.

Ali simbolizam koji je predstavljao gostovanje u gradu u kojem se nalazi i Bela kuća je imao preveliki značaj za iransku vladu koja nije dozvolila da njihov tim otputuje u Sjednijene države.

Umesto toga, napravljen je novi plan po kojem je utakmica pomerena za januar 2000. godine na Rouz Boul stadion u Los Anđelesu, domu više od pola miliona Iranaca koji su ga zvali Teheranđeles.

To je trebalo da bude finalni meč u okviru prijateljskog turnira na kojem su učestvovali još i Ekvador i Meksiko.

Ali dva meseca kasnije, u novembru 1999, problem sa uzimanjem otisaka prstiju je postao nepremostiv.

Tom Meredit, koji je bio tehnički direktor američkog Fudbalskog saveza, je nazvao Masudija i obavestio ga da nisu uspeli da izdejstvuju izuzimanje od uzimanja otisaka.

Umesto toga, predloženo je da se uzimanje otisaka i fotografisanje igrača obavi u izolovanoj prostoriji na aerodromu u Čikagu.

„Rekao sam Tomu da to ne dolazi u obzir", priseća se Masudi.

„Ako ja to kažem Irancima oni će momentalno otkazati utakmice. Ugovor sa tim uslovom je potpisan i ja, kao Iranac, ne želim čak ni da im predlažem nešto tako".

„To bi ljudima koji nisu ni želeli da se ovo dogodi dalo izgovor da spreče tim da otputuje".

Rešenje je moralo da donese Ministarstvo inostranih poslova.

Oni su bili tvrdoglavi, sve dok nije došlo do misteriozne intervencije posle koje je iranski tim bio izuzet od utvrđene procedure i to na samo par nedelja od igranja utakmice.

„Ne znam kako je tada izgledao komandni lanac, ali mislim da je odluka doneta na samom vrhu američke administracije", kaže Stajnbreher kojeg su apartčici već izvesno vreme držali u stanju frustracije.

„Završili smo sve, i mi i oni, ali nisu sve to gledali istim očima kao naša federacija".

„U državnoj administraciji nije bilo puno ljudi koji su bili u stanju da međunarodnu diplomatiju sprovode kroz sport".

U svakom slučaju, ako su Stajnbreher i njegove kolege mislili da su prolazili kroz najgore moguće muke, verovatno su zaboravili na kompleksnu mašineriju iranske vlade, u kojoj predsednik nije najjača komponenta.

Kako se novi milenijum približavao, samo nekoliko dana pre nego što je reprezentacija Irana trebalo da poleti, nova politička kriza se rodila u Teheranu.

Hamid Estili (now Iran's Under-23 coach) poses outside his Tehran home after returning from the 1998 World Cup. He scored the opening goal in Iran's 2-1 win over USA
Getty Images
Hamid Estili (sada trener iranske mlade reprezentacije) na slici ispred doma po povratku sa Svetskog prvenstva u fudbalu 1998.

Pod teretom pritisaka od političkih gospodara da ne podrži gostovanje, iranski reformistički predsednik Mohamed Katami je rekao predsedniku saveza Mosenu Safaiju Farahaniju da otkaže celu stvar.

„Ali Safai je bio potpisnik ugovora čije je sve odredbe američki fudbalski savez ispunio, tako da je Iran imao ugovornu obavezu da doputuje", kaže Masudi.

„Trebalo je odigrati utakmice protiv kvalitetnih protivnika, a trebalo je i da zarade više od 200.000 dolara za odigravanje tri utakmice".

„Iran nikada nije zaradio toliki novac od igranja prijateljskih utakmica".

Safai Farahani je bio nepokolebljiv. Donesena je odluka da se ode na turnir.

U tom trenutku, Tom Meredit je postao ključni igrač.

„Ja nisam bio taj koji je kontaktirao druge zemlje i ugovarao prijateljske utakmice", kaže Meredit.

„Ja sam bio tip kojem su rekli - Hej, igramo sa Irancima, sredi tu stvar".

Meredit je otputovao u Frankfurt da se nađe sa iranskim timom koji je bio u tranzitu, na putu ka SAD-u.

I baš tamo, u tranzitnom salonu, on se susreo sa svojom sopstvenom krizom.

„Tamo je bio jedan iranski igrač koji se sa svojim timom susreo u Nemačkoj, gde je tada igrao", seća se Meredit.

„On je, posle turneje, trebalo da ode iz svog kluba - pokazao mi je ključeve od svog stana i rekao kako mora da vrati ključeve kako bi dobio natrag novac od depozita za stan".

,,Nisam znao šta da radim. Na parčetu papira sam šefu delegacije napisao da 'Fudbalski savez SAD-a i Tomas P. Meredit ne snose nikakvu odgovornost ukoliko taj igrač propusti let'".

„On je to potpisao, baš kao i ja, a to je značilo da ako se igrač ne bude vratio na ovo mesto na kojem sad stojimo, to neće biti Tomova greška".

Igrač je uspeo da stigne na vreme, ali je onda, pred samo ukrcavanje na let za Čikago, Mereditu rečeno da polovina delegacije ima karte koje nisu bile plaćene.

„U tom trenutku je u Čikagu bilo tri ujutru. Koga sad da zovem? I šta taj neko i može da uradi po ovom pitanju", kazao je Meredit.

„Obesiće me štagod da se desi".

Postojao je samo jedan izlaz iz situacije.

Morao je iz sopstvenog džepa da plati sumu od 13.000 dolara i da račun sačuva na nekom sigurnom mestu.

„Moja kompanijska kreditna kartica je imala limit od 5.000 dolara, a lična na 30.000 dolara".

„Stajao sam na aerodromu i bacao imaginarni novčić govoreći sebi kako moram to da uradim, ali nisam znao da li ću moći da povratim sopstveni novac".

Uradio je sve to, čak je doplatio karte za biznis klasu; bila je to nagrada i olakšanje za kompletno osoblje.

Uskoro je iranski tim poleteo, daleko od destruktivnih telefonskih poziva, na put ka Americi.

Ali kada su sleteli na aerodrom u Čikagu, desilo se ono čega su se svi plašili.

„Na carini je postojao odvojeni prolaz, jer su znali da se radi o specijalnom dogovoru", kaže Meredit.

„Carinski službenik je prišao prvom u redu, doneli su jastuče sa mastilom i rekli da svima moraju da uzmu otiske prstiju i da ih fotografišu".

„Istog trenutka, šef iranske delegacije je rekao: ,,Idemo kući. Završili smo. Lagali ste nas".

„Rekao sam mu da ću sve da sredim".

Kao neki mađioničar, Meredit je stvorio pismo šefa čikaškog imigracionog odseka u kojem je pisalo da su Iranci izuzeti od ovog pravila.

I tako su iranski fudbaleri postali tek druga sportska delegacija iz te zemlje koja je, posle rvačke reprezentacije pet godina ranije, zakoračila na tlo SAD posle revolucije iz 1979. godine.

A man holds up the flags of Iran (the flag in use up to the revolution of 1979) and the United States at the 2000 friendly match between the nations
Getty Images
Navijač na utakmici Iran - SAD

Za igrače je bio zadužen oficir za vezu, iransko-američki fudbalski sudija Esfandiar Baharmast.

On se 1972. godine pridružio rastućem broju iranskih studenata koji su se preselili u SAD.

Bez obzira na akademsku diplomu iz oblasti hemijskog inženjeringa, fudbal je bio njegova strast.

Posle ozbiljne povrede kolena, njegove igračke ambicije su bile okončane.

Postao je fudbalski sudija, a sudio je i na Svetskom prvenstvu 1998. U januaru 2000. je postao direktor sudijske organizacije pri američkom fudbalskom savezu.

Ali kao iranski navijač, živeo je san.

„Sve vreme sam bio sa igračima", kaže on.

„Od trenutka kada su stigli, pa sve do dana kada su se ukrcali na avion i otišli".

„Vodili smo ih na izlete, išli smo sa njima u šoping, radili smo sve što je bilo potrebno, a posetili smo Univerzalove studije, išli na most Golden Gejt i u ulicu Lombard u San Francisku".

„Hteo sam da budem siguran da uživaju i za sve to sam zahvalan obema federacijama".

„Henk Stajnbreher je zaista bio svetski čovek. Shvatio je važnost cele stvari i uradio sve da njihov boravak ovde bude udoban".

Najponosniji je bio kada je video da će se utakmica igrati u duhu mira i prijateljstva.

„Ideja je i bila da u 90 minuta pokažemo da znatno možemo da poboljšamo odnose između dve zemlje".

A kada su Iranci konačno stigli na američko tlo, mogla je da otpočne i tajna bezbednosna operacija.

„Bilo je tu prerušenih ljudi koji su nas svakog trenutka osmatrali i koji su znati gde se nalazimo, ali nisu bili nametljivi", kaže Baharmast.

„Ako nismo znali da su tu oko nas, nismo znali ni ko su ti ljudi"

U prve dve utakmice, Iran je pobedio Ekvador sa 2:1 istim rezultatom izgubio od Meksika.

U obe utakmice, tim je igrao pred bučnim navijačima iranskog porekla.

Ali kako se utakmica sa Amerikom približavala, tako je i ugodno druženje polako počelo da se pretvara u povišenu pozornost koja se prikradala iz mraka.

Iran's players training before their 2000 friendly match against USA at the Rose Bowl
Getty Images
Trening iranskih fudbalera pred njihov prijateljski meč sa SAD na Rouz Boulu, 2000.

Irancima su u hotelske sobe počeli da stižu telefonski pozivi podmetnute islamske grupe.

Igračima je nuđen novac da ne igraju, upućivane su im i pretnje ukoliko zaigraju.

„Dva dana pre meča, iranski trener Mansur Purhedari je rekao da ga je neko pozvao i ponudio mu milion dolara da povuče tim sa utakmice", kaže Masudi, koji je uzeo odsustvo sa posla u Londonu, kako bi bio sa igračima.

Predsedniku iranskog fudbalskog saveza se javio neko ko je tvrdio da zove po nalogu najviših vlasti u Teheranu sa pretnjom da će njihov avion biti srušen ukoliko meč bude bio odigran.

„Bio sam tamo kada mu je upućen taj poziv", kaže Masudi.

„Bio je vrlo odlučan i poručio: 'Ljudi za koje tvrdite da ih predstavljate znaju gde sam. Imaju moj telefonski broj i mogu i sami da me pozovu".

Po jednoj teoriji, koja je uzeta u razmatranje veoma ozbiljno, sponzorstvo jedne kompanije koja je proizvodila alkoholna pića je razgnevilo religiozna osećanja onih koji su pretili.

Generalni sponzor meča je trebalo da bude Anhojzer-Buš, kompanija koja je proizvodila Badvajzer pivo.

Na sastanku održanom u predvečerje samog meča, američka federacija je ponudila promenu glavnog sponzora.

„Rekao sam im da znam ljude iz Anhojzer-Buša i da ću da sredim ovu stvar", rekao je tadašnji generalni sekretar saveza, Henk Stajnbreher.

„Daću im veći reklamni prostor na narednoj utakmici - nema svrhe da bilo šta rizikujemo u vezi sa ovim mečom".

Ali Safaji Farahani je odlučno odbio ovu ponudu.

„Rekao je da, kao organizator u fudbalu, zna koliko je teško pronaći sponzore. Dodao je i da zna da ako oni izgube ovu predstavu, da ću i ja izgubiti ugled kod njih", kaže Masudi.

„Ja sam sve to prevodio i morao sam da zaustavljam suze da bih završio rečenicu".

Stajnbreher se priseća: ,,Želimo da pričamo o moralnom integritetu? On mi je pokazao gde stoji po tom pitanju. I verujte mi, radilo se o vrlo čvrstom čoveku".

Iran players, wearing the USA shirts they have swapped, acknowledge the Rose Bowl crowd after their 1-1 draw
Getty Images
Iranski fudbaleri, u američkim dresovima koje su razmenili sa protivničkim igračima, pozdravljaju publiku na Rouz Boulu posle remija 1:1

Svejedno, preduzete su sve mere da bi iranski igrači bili bezbedni.

Svi putevi koji su vodili ka hotelu u kojem su bili smešteni su bili zatvoreni, osim za jedno vozilo, Masudijevo.

„Da bismo bili sigurni da niko neće pratiti igrače na putu ka stadionu, FBI je parkirao lažni autobus, sa ,,iranskim" brendingom", kaže on.

„Pravi autobus je bio van pogleda znatiželjnih, na napuštenom podzemnom parkingu".

Mamac, sa lažnim fudbalerima koji su se ukrcali, je krenuo prvi.

Kada je on pošao, iranski nacionalni tim je kroz kuhinju i teretnim liftovima sišao do garaže.

Na Rouz Boulu u Pasadeni su se već igrala dva finala Svetskih prvenstava u fudbalu, kao i finale fudbalskog turnira u okviru Olimpijade 1984. godine.

Ali pitanje je da li su ti mečevi doneli atmosferu kakvu je sa sobom nosila ova prijateljska utakmica.

Potezom koji danas podseća na jeziv odjek onoga što će se dogoditi 18 meseci kasnije, 11. septembra, vazdušni saobraćaj iznad stadiona je bio obustavljen u slučaju da je neko planirao da avionom nadleće taj prostor.

Tradicionalni američki piknik na parkinzima koji je tipičan za sve sportske događaje u Americi, kada se hrana i piće služe na haubama automobile, održan je i ovog puta, ali sa izvesnim izmenama.

„Umesto šnicli i burgera, pripremali su se iranski kebabi", kaže Masudi.

„Van stadiona, sve je izgledalo kao tipični NFL događaj. Ali kada biste malo prišli, videli ljude i namirisali hranu, bilo bi vam jasno da je ovo američka predstava u organizaciji Iranaca".

Jedan od 50.180 prisutnih navijača je bio i Said Musavian, koji je u Los Anđeles doputovao iz Kolorada.

„Koliko puta ti se može ukazati prilika da gledaš svoj nacionalni tim uživo?"

„Nekako sam imao osećaj da se ovakva prilika neće ponovo ukazati", rekao je on.

„U to vreme sam se zabavljao sa jednom Amerikankom. Onaj je krenula sa mnom i ofarbala svoje lice u boje iranske i američke zastave. A nagovorio sam je i da nosi iranski dres".

„Posle utakmice su jednog američkog igrača pitali da li bi on išao u Iran da tamo odigra prijateljski meč. On je rekao: ,,To više nije potrebno, jer smo danas igrali u Iranu".

„Atmosfera je bila neverovatna i svi su bili srećni. Kadgod bi Amerikanci odigrali neki dobar potez, pa čak i kada su postigli gol, mi smo im aplaudirali".

„Nisam bio srećan kada su dali gol, ali s druge strane, bio je to sjajan udarac".

Nada iranskog fudbala, krilni napadač Mehdi Mahdavikia je postigao vodeći gol.

U drugom poluvremenu su iranski napadi bili zaustavljeni i Kris Armas je uspeo da izjednači rezultat.

Konačnih 1:1 je bio diplomatski rezultat koji nije mogao da bude politički iskorišćen.

Ali on nije uspeo da ublaži loše odnose između dve države, kao što su se mnogi nadali.

Napetosti između dve nacije su ostale prisutne sve do današnjeg dana.

„Bili smo naivni", kaže Stajnbreher.

„Mislili smo da kroz sport radimo jako dobru stvar za naše zemlje. Ali s druge strane, ako ne veruješ u više ciljeve, onda bolje i da ne pokušavaš ništa".

Short presentational grey line
BBC

Pomenuti revanš meč koji je bio deo originalnog plana tek treba da se odigra.

SAD su bile pozvane da učestvuju na turniru nazvanom Civilizacijski kup u januaru 2001, na kojem je trebalo da predstavljaju novi svet, a Iran, Grčka i Egipat stari.

Međutim, honorar koji su tražili za takav nastup je bio neprihvatljiv za Fudbalski savez Irana.

I pored svega, za organizatore, prijateljski meč kojim je otpočeo novi milenijum sa nadom u bolje sutra nije bio uzaludan.

„Na podu u mom domu se nalazi ćilim za molitve koji sam dobio na poklon od iranske delegacije", kaže Tom Meredit.

„To je jedna od najlepših stvari koje posedujem. U stvari, kada bi u mojoj kući izbio požar, to bi sigurno bila jedna od stvari koje bih zgrabio i poneo sa sobom".

„Vrlo sam ponosan što sam bio deo svega ovoga, kao student istorije, geopolitike i sporta".


Pogledajte video o propasti OFK Beograda


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

ShopiNS
  • DERAN

    17.04.2021 18:39
    BUDI BOG S NAMA
    Bravo za tekst,odličan,zanimljiv...

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije BBC - BBC