Luka je tinejdžer i voli da igra Soni i igrice na telefonu.
Za razliku od Luke, njegov tata 42-godišnji Slobodan Pavelkić i dalje zna šta su naftaši, mesečari, porculanci, mermerci, šećerci, običnjaci, rezanci, džombe, malci s kojima se igrao kao dete.
Odrastanje u Hadžipopovcu, naselju u Beogradu, pamti i po vremenu kada je počinjala sezona klikera.
„Sećam se da su mi kolena bila crna od klečanja na zemlji od igranja koje je prestajalo kad se smrkne", kaže Pavelkić.
Ljubav prema klikerima nasledio je od drugara starijih generacija.
Kao mali, gledao ih je kako igraju i gajio nadu da će jednog dana biti najbolji klikeraš u kraju, sa najviše klikera u džepu.
Kaže da je sina učio kako se igraju klikeri, ali da ga nije mnogo zanimalo „jer niko od njegovih drugara nije to igrao".
„Učio sam ga samo tehniku, ali ne i pravila, nažalost", kaže Pavelkić.
Klikeri su kuglice, najčešće oko jedan centimetar prečnika.
Osim po veličini, klikeri su se delili po vrsti, tačnije po materijalu.
Koncept igre klikera datira još iz rimskog perioda kada su pravljeni od mermera i životinjskih kostiju.
Klikeri su se najčešće igrali „u klikere", odnosno pobednik uzima kliker onoga ko je izgubio, piše u knjizi „Dečije igre nekad i sad".
Igrale su se dve osnovne igre - na rošu i troka.
U vreme kad je Slobodan sanjao da postane najpoznatiji klikeraš u kraju, u dnevnoj sobi porodičnog stana u kome je odrastao nalazio se itison sa rupom u sredini.
Njemu i njegovom mlađem bratu je to bilo dovoljno da vežbaju poteze.
„Vežbali smo po ceo dan, on bi u nekom trenutku odustajao, jer sam ga pobeđivao, ali sam ja nastavljao do iznemoglosti", priča Bobi.
A onda je krenuo da igra i u parku i nizao pobedu za pobedom.
Uskoro je imao punu kutiju od cipela sa klikerima, bilo ih oko 800, koliko se on seća.
„Na rolju ili na troku, sa okišom ili bez kiša, naravno bez đidanja, jer smo znali i da se potučemo ako neko to radi, pobeđivao sam sve redom i posle par sezona bio sam vlasnik svih klikera Hadžipopovca", seća se Pavelkić.
Kada je odrastao, podelio je osvojene klikere nekim novim klincima.
Bobi kaže da bi se i sada sjurio u parkić u kome je odrastao da „odigra neku partijicu", samo kada bi imao s kim i sa čim, jer se ne seća kada je poslednji put video da neko „cepa klajnšpere".
Nostalgičan za igrama iz detinjstva bio je i Budvanin koji je poklonio klikeraj sugrađanima, postavivši ga u gradskom parku.
Novinarka Jasna Marković u tekstu o ovom neobičnom darivanju na portalu RTV Budva piše o sugrađaninu koji nije hteo da otkriva identitet i koji je o sopstvenom trošku omogućio mališanima da nauče igru s klikerima.
„On nije želeo publicitet i mi to poštujemo", kaže Marković za BBC na srpskom.
Izabrao je najlepši parku, Arboretum, u blizini Starog grada.
Klikeraj je dostupan svima, a na njemu piše i uputstvo kako se klikeri igraju.
Ostavio je i glavni rekvizit - klikere.
Napravi rupu u pesku.
Od rupe, par koraka, liniju.
Sa linije baciš kliker, a onaj koji je najbliži rupi, prvi igra.
Ko prvi ubaci u rupu kliker je pobednik.
Kod igranja klikera, osim poznavanja pravila, bilo je bitno poznavati terminologiju, koja se razlikovala od kraja do kraja, od podneblja do podneblja.
Pavelkić otkriva termine koji su se koristili u Hadžipopovcu.
Rolja, troka - rupa
Okiš - oivičen prostor u obliku kvadrata sa rupom u sredini
Đidanje - falš igranje kada se rukom koja drži kliker cimne napred prilikom izbacivanja klikera i tako „ukrade" desetak centimetara (Bobi kaže da to nije tolerisalo i da bi se u tom slučaju potez ponavljao)
Klajnšperi - klikeri
Klikeri su bili omiljena igra dečacima, a devojčicama preskakanje lastiša.
Ova igra zahteva mnogo skakanja i preciznih poteza.
Potrebno je najmanje troje igrača, ali ako je falio igrač koristile su se klupe, bandere, stolice kako bi se lastiš dužine od jednog metra zakačio.
Dok su neke devojčice pevale pesmice uz određenu igru lastišom, neke su igrale „po starom ili po novom", odnosno pravile određene korake kako vrsta igra nalaže.
Dve devojčice „drže" lastiš u visini zglobova ili kolena i okrenute su licima jedna prema drugoj, dok treća preskače.
Kada pogreši korak, nastupa sledeći.
Ledeni čika - igra se tako što jedan od igrača juri druge i kada dotakne nekog on biva „zaleđen".
Taj koji je „zaleđen" ne sme da se pomera dok ga neki drugi igrač ne dodirne, dok ledeni čika juri dalje.
Pobeđuje onaj koji uspe da „zaledi" sve igrače.
Između dve vatre - igra za koju je potrebna lopta, a igra se tako što dva igrača gađaju druge koji se nalaze između njih.
Kada nekog pogode i lopta padne na zemlju, taj ispada iz igra, a ako igrač uhvati loptu menja mesto sa ovim što ga je gađao i tako sve dok ima nekog „između dve vatre".
Arjačkinje barjačkinje - igra se tako što se deca okupljena u dva protivnička tabora uhvate čvrsto za ruke i razdvoje na dvadesetak metara.
Onda u glas uzvikuju: „Arjačkinje, barjačkinje, koga ćete?". Protivnički tabor izgovara ime onog koga želi.
Prozvani se zaleti i počne da trči nastojeći da probije „živi zid". Ako ne uspe, protivnički tabor ga zadržava, a pobednik je onaj ko zadrži sve igrače u svom taboru.
Trule kobile - dečaci stanu u red, jedan iza drugoga. Prvi u redu ode malo napred i nagne se tako da se podboči rukama na kolena i ostalima okrene stražnjicu.
Taj igrač se zove kobila.
Zatim se ostali, jedan po jedan, zaleću prema kobili i preskaču je (kao na času fizičkog vaspitanja kad se preskakuje konjić).
Onaj koji naskače, mora jednom nogom da udari kobilu po stražnjici. Ako uspe i preskoči i doskoči na noge, ide na kraj reda a sledeći iz reda na isti način preskače kobilu.
Ako promaši udarac ili padne posle doskoka, on postaje kobila.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 2
2-021
Vidoviti Limanac
Trule kobile su bile dve ekipe. Prva ekipa je da stane leđima uz drvo i pridržava glavu sledećeg koji se namesti kao za janine. Sledći igrač saginje glavu i namešta se iz drugog i tako koliko ih je u ekipi. Druga ekipa jedan po jedan naskaču na trulu kobilu i treba da je sruše. Ako sruše idu ponovo ako ne sruše menjaju se....
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar