Dabar i Srbija: Istrebljen zbog mesa, krzna i mirisa, ponovo naseljen kao ekološki važna vrsta

Harizmatični glodar se u Srbiju vratio 2004. i 2005 kada su u Specijalnim rezervatima prirode Zasavici i Obedskoj bari donete ukupno 75 jedinke evropskog dabra iz Bavarske
Dabar na Zasavici
Arhiva SRP Zasavica
Dabar je u Srbiju donet iz nemačke pokrajine Bavarske.

Simpatični glodar zdepastog tela, oštrih sekutića i pljosnatog repa koji gradi brane po rekama i obara okolno drveće, posle viševekovnog bivstvovanja na teritoriji današnje Srbije, nestao je sa tog prostora početkom 20. veka.

Ipak, posle više od sto godina odsustva, harizmatični zuba - koga su mnogi kao deca zavoleli gledajući crtane filmove, vratio se na ovo podneblje 2004. godine.

„Njegovim povratkom dobili smo ekološki značajnu vrstu koja nam je nedostajala, a može da pomogne opstanku i drugih organskih vrsta", govori za BBC na srpskom Duško Ćirović, profesor na Biološkom fakultetu u Beogradu i rukovodilac projekta reintrodukcija evropskog dabra u Srbiji.

Dabrovi su ponovo naseljeni, prvo u Specijalni rezervat prirode Zasavica, a ubrzo i na Obedsku baru, odakle su se širili dalje po Srbiji, dok su pojedini stizali i u vode susednih zemalja.

Okvirna procena je da u Srbiji postoji između 2.000 i 3.000 jedinki, ali je zbog odsustva kontinuiranog praćenja, nemoguće tačno utvrditi njihov broj.

Posno meso i sekret za parfem

Pre ponovnog naseljavanja, poslednje jedinke ove autohtone vrste navodno su primećene 1903. godine na Dunavu, nizvodno od Beograda.

Dabar je krajem 19. i početkom 20. veka istrebljen u većem delu Evrope.

Preživeli su, kaže profesor Ćirović, samo na četiri lokacije - u južnoj Norveškoj, na Pripjatskim močvarama na granici između Belorusije i Ukrajine, na rekama Roni u Francuskoj i Elbi u Nemačkoj.

Jedan od razloga iščezavanja evropskog dabra iz Srbije je bio gubitak staništa, ali je po mišljenju stručnjaka ipak presudilo izlovljavanje.

„Postoji zapis iz 18. veka gde je jedna cela porodica uhvaćena u mrežu, sa turske strane obale, nizvodno od Sremske Mitrovice, tako da su ih ljudi lovili odavno i to je glavni razlog njihovog nestanka", tvrdi profesor Ćirović.

Siroti glodar je lovljen zbog krzna, mesa i kastorijalnih žlezda.

Njegovo krzno je, kao i kod većine životinja koje žive i na kopnu i u vodi, važilo za izuzetno kvalitetan materijal jer je „nepromočivo i dobar termoizolator".

Meso dabra je takođe pre nekoliko stotina godina bilo na ceni.

„U katoličkoj crkvi je dozvoljen kao posna hrana valjda zato što živi u vodi i ima rep koji je pokriven rožnatim tvorevinama koje podsećaju na krljušt riba, pa su tako zaobilaženi neki kanonski propisi", tvrdi biolog.

Kaže da je „teško rekonstruisati" kakav su stav Srpska pravoslavna crkva i ostale verske institucije imale prema tome.

„Nemate istorijskih zapisa, a moguće je da su ista kanonska pravila važila u drugim crkvama, ali je posle toga nestao, pa do današnjih dana to ostaje pomalo nejasno", dodaje.

Još jedan od razlog zbog kojih je dabar lovljen bile su kastorijalne žlezde od čijeg sekreta su pravljeni parfemi, mirišljava ulja, kupke i ostalo.

Dabar na Zasavici
Arhiva SRP Zasavica
Prema trenutnim procenama na Zasavici trenutno živi oko 100 jedinki, dok je u Srbiji njihov broj između 2.000 i 3.000

Kako je vraćen u Srbiju?

Posle više od veka, koliko ga nije bilo, dabar se u Srbiju vratio aprila 2004. kada je 35 jedinki doneto u močvarno-tresetni kompleks Specijalnog rezervata prirode (SRP) Zasavica kod Sremske Mitrovice.

Naseljavanje je nastavljeno krajem godine i tokom 2005. kada ih je još 40 pušteno na Obedskoj bari, u sremskoj opštini Pećinci.

Dabrovi su doneti iz nemačke pokrajine Bavarske.

Projekat je realizovan u saradnji između tadašnjeg Ministarstva nauke i zaštite životne sredine, Biološkog fakulteta u Beogradu i jedne nemačke organizacije, dok je rukovodilac bio profesor Duško Ćirović.

Mihajlo Stanković, stručni saradnik-istraživač SRP Zasavica, kaže da je ova lokacija izabrana zbog biološko-ekoloških parametara, ali da su joj pogodovale i istorijske okolnosti.

„Dabar prema paleontološkim podacima na području Panonije datira nekih 15.000 godina.

„Populacije su bile skoncentrisane uglavnom uz velike reke Dunav, Savu, Tisu, pošto su okolo bili ogromni močvarni kompleksi", govori Stanković za BBC na srpskom.

Kaže da se tokom arheoloških istraživanja Sirmijuma - antičkog grada i jedne od prestonica rimskog carstva, na mestu današnje Sremske Mitrovice, redovno otkriju i kosti glodara.

„Ne samo u proteklih 15, 20 godina, nego i 1960-ih, kada je auto-put građen, prilikom pronalaska neke rimske vile, isto je bio iskopan skoro ceo skelet dabra", tvrdi istraživač.

O njima je, dodaje, još 1777. godine pisao i švedski prirodnjak Taube, dok je boravio u Austrougarskoj.

„Prešao sam Savu i jednu milju uzvodno od Mitrovice na turskoj obali, video porodicu od osam dabrova", citira ga Stanković.

Prema nekim procenama, zasavičkih dabrova trenutno ima oko 100.

„Jedna porodica zauzima teritoriju od jedan do tri kilometara, a pošto je Zasavica 33 kilometara duga, kapacitet je pri kraju pa mladunci kada su polno zreli odlaze od roditelja i iz rezervata."

Zasavica
Arhiva SRP Zasavica
Velika dabrova brana na Zasavici.

Gde živi u Srbiji?

Za više od 15 godina od povratka dabrova u ove krajeve, njihov broj je znatno porastao, pa gotovo da nema veće reke u Srbiji koju sada ne nastanjuju.

Profesor Ćirović kaže da „kontinuiranu populaciju" imamo na skoro čitavoj dužini toka Dunava, sve do Đerdapa, dok su porodice dabrova zabeležene i na Savi, Drini, Kolubari, Tamnavi...

Takođe, čitava Vojvodina je naseljena ovim glodarima - od Tise, Begeja, Tamiša, pa do brojnih vojvođanskih kanala.

„Najjužnije su registrovani u okolini Kraljeva na Zapadnoj i jedna porodica na Južnoj Moravi, između Aleksinca i Niša", ističe biolog.

Broj jedinki u Srbiji je, kaže, nezvanično procenjen na između 2.000 i 3.000.

Dabrovi su se mahom širili iz Zasavice i Obedske bare, ali su u Srbiju stizali i iz Hrvatske, Mađarske i u poslednje vreme, verovatno, iz Rumunije.

Uporedo se dešavao i obrnuti proces, pa su domaći dabrovi isto tako migrirali ka susednim zemljama.

„Pretpostavlja se da je jedan davno udavljeni dabar u mreži kod Brčkog verovatno poreklom od dabrova sa prostora Srbije jer u to vreme populacija koja je uspostavljena u Hrvatskoj bila je dosta daleko odatle", objašnjava Ćirović.

Dabar na Zasavici
Arhiva SRP Zasavica
Puštanje dabra na Zasavici.

Nedostatak praćenja

Kako bi naučnici pratili dalju sudbinu ovih krznenih loptica, potrebno je obeležiti ih - ubaciti mikročip pod kožu.

Najveći broj dabrova obeležen je u Zasavici gde postoje uslovi i infrastruktura, ali i predusretljivost upravljača rezervata.

„To se radi noću, na vodi, i nije baš lako kada je vodostaj nizak, a nije ni prijatno po hladnoći biti na čamcu", ističe Ćirović.

Međutim, poslednjih desetak godina ne postoji projekat praćenja ovih vrsta.

„Mi ovde na Biološkom fakultetu prikupljamo informacije koliko mogućnosti dozvoljavaju i mnogi saradnici sa terena nam javljaju, pa imamo dosta dobar uvid o rasprostranjenju, ali je jako teško proceniti broj", kaže Ćirović.

„Za ozbiljnije praćenje potrebno je savremenijim metodama daljinskog, pre svega satelitskog praćenja to uraditi i onda bi dobili mnogo kvalitetnije odgovore."

Takođe je problem, tvrdi profesor, nedostatak sredstava i što država, odnosno Ministarstvo to „ne prepoznaje kao važnu temu", iako praćenje ove vrste može biti višestruko korisno.

„Veoma je važno da nastavimo sa monitoringom populacije jer će nam to pomoći da očuvamo dabra i da smanjimo probleme koje može da napravi ljudima na lokalu.

„A i oko drugih programa naseljavanja, povratka ili oporavka neke druge organske vrste na području Srbije", objašnjava Ćirović.

Strogo zaštićena vrsta

Na osnovu Pravilnika o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva evropski dabar spada u strogo zaštićene vrste.

Prema odredbama Pravilnika „zaštita strogo zaštićenih divljih vrsta sprovodi se zabranom korišćenja, uništavanja i preduzimanja svih aktivnosti kojima se mogu ugroziti divlje vrste i njihova staništa, kao i preduzimanjem mera i aktivnosti na upravljanju populacijama".

„Izuzetno, strogo zaštićene divlje vrste mogu se 'koristiti pod uslovima i na način propisan Zakonom o zaštiti prirode, na osnovu dozvole ministarstva nadležnog za poslove zaštite prirode'", navode iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije za BBC na srpskom.

Zakon o zaštiti prirode propisuje niz zabrana po ovom pitanju - od hvatanja, držanja i ubijanja strogo zaštićenih vrsta, preko uništavanja legla i njihovih staništa, do trgovine, držanja i uzgajanja ovih vrsta, kojima pripada i evropski dabar.

Iz Zavoda ističu da su preduzetnici, pravna i fizička lica koja „povrede propisane zabrane" dužna da nadoknade štetu koju prouzrokuju, prema utvrđenom cenovniku.

„Na osnovu odredaba Pravilnika o odštetnom cenovniku za utvrđivanje visine naknade štete prouzrokovane nedozvoljenom radnjom u odnosu na strogo zaštićene i zaštićene divlje vrste, visina naknade za štetu nanetu pojedinačnim primercima dabra iznosi 120.000 dinara", podvlače.

Nedavno je kod novosadske plaže Šordoš na Dunavu pronađena uginula mlada ženka dabra upletena u mrežu krivolovaca.

Mihajlo Stanković kaže da je ukupno 17 jedinki pronađeno mrtvo u Zasavici, ali ni u jednom slučaju razlog nije bio krivolov, već prirodna smrt.

Profesor Ćirović smatra da dabar „polako izlazi iz kategorije ugroženosti".

„Moglo bi se reći da postaje jedna uobičajena vrsta sa kojom ako dobro gazdujemo i dobro upravljamo njenim populacijama neće biti više rizika od budućeg nestanka", zaključuje profesor.

Duško Ćirović
Nemanja Mitrović
Tema doktorske disertacije profesora Duška Ćirovića bila je reintrodukcija evropskog dabra u Srbiju

Dobar glodar i njegove druge osobine

Dabar ima zdepasto telo, snažno razvijenu glavu i oštre kandže za kopanje na prednjim i zadnjim nogama - gde su i plovne kožice.

Zaštitni znak dabra je širok i pljosnat rep koji može da bude dug 30, a širok 20 centimetara kod odraslih jedinki.

„On dabru služi kao kormilo, u termoregulaciji jer je bogat krvnim sudovima, a takođe ga koristi da upozori ostale članove porodice da je opasnost na pomolu, pa pre nego što zaroni pljesne snažno repom kao lopatom", osmehujući se objašnjava Ćirović.

Visinu koju može da razvije u plećima je 40, 50 centimetara i iz skrovišta na obali izlazi uglavnom noću.

Dabar je takođe nadaleko poznat i po snažnim sekutićima kojima obara drveće.

Iako mnogi misle da on to čini kako bi prikupio materijal za izgradnju brane, profesor Ćirović kaže da dabar tako dolazi do „visokih i sočnih grančica i lišća".

Tokom zime se još hrani i korom drveta, dok su leti na meniju zeljaste biljke koje rastu u vodi ili na obali.

Ovaj biljojed je dobar građevinac, ali brane ne podiže po svaku cenu, već samo kada je voda plića od jednog metra.

„Branu pravi od granja i blata koja je toliko kvalitetna da drži takozvano dabrovo jezero, dovoljno duboko da bi mogao da pliva i zaroni, što je uobičajeni mehanizam odbrane kada ga napadnu krupni karnivori - medved, vuk ili ris", ističe Ćirović.

Profesor kaže da se podizanjem dabrovih brana takođe poboljšavaju uslovi za život mnogih drugih biljnih i životinjskih vrsta koje „preferiraju vlažna staništa".

„Dabar se može označiti i inženjerskom vrstom jer je jedna od retkih životinja koja može sama sebi da izgradi ili poboljša stanište koje je naselila, a tu sposobnost većina nema", dodaje.

Pored evropskog (Castor fiber) koji naseljava balkanske krajeve, postoji i kanadski dabar (Castor canadensis), njegov rođak iz Severne Amerike.

dabar
Getty Images
Dabar je nacionalna kanadska životinja

Šteta koju nanosi

U potrazi za hranom i materijalom za izgradnju brana, dabar pričinjava ekonomsku i materijalnu štetu ljudima.

„Ja volim da kažem - ni lepše životinje, ni one koja stvori veće probleme", šaleći se navodi Ćirović.

Pored obaranja drveća u privatnom i državnom vlasništvu, dešava se da kopanjem podzemnih skloništa dovede do urušavanja lokalnih zemljanih i asfaltiranih puteva.

„Štete mogu da nastanu i kada se podigne nivo vode jer se povećava njena površina, pa može da poplavi poljoprivredne kulture ili neko okolno zemljište", dodaje biolog.

Kaže da postoje efikasne mere da se „šteta minimizira i predupredi", te da se sve može svesti na „prihvatljivi nivo".

Mihajlo Stanković kaže da su dabrovi u Zasavici, kada su „zauzimali teritoriju" na početku, nanosili štetu lokalcima, ali je ona sada minimalna.

„Kada se neko javi sa štetom, mi napravimo zajednički zapisnik sa inspekcijom, to se predaje ministarstvu i oni na račun vlasnika parcele uplate iznos za štetu koja je procenjena - niko nije ostao neobeštećen", ističe on.


Možda će vas zanimati i video o životu mrkog medveda sa Tare


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • Bib

    20.01.2022 16:47
    Dabar na Dunavcu
    ... Ali gradskoj vlasti je draže da pravi veslačku stazu i uništi ceo Dunavac i njegov biodiverzitet.
    Štetočine. (ne mislim na dabrove)

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije BBC - BBC