Kad je Londonski zoološki vrt 1930. godine saopštio da će zatvoriti ograđeni prostor sa babunima, ta vest je dospela u novine.
Godinama je „Majmunsko brdo", kako je bilo poznato, bilo poprište krvavog nasilja i čestih smrtnih slučajeva.
Američki časopis Tajm pisao je o incidentu za koji se ispostavilo da je prelio čašu: „Džordž, mladi pripadnik babunske kolonije, ukrao je ženku koja je pripadala 'kralju', najstarijem, najvećem babunu Majmunskog brda."
Posle napete opsade, Džordž ju je na kraju ubio.
Majmunsko brdo bacilo je dugu senku na to kako stručnjaci za životinje zamišljaju mušku dominaciju.
Ubilački primati samo su dodatno učvrstili tada popularni mit da su ljudi prirodno patrijarhalna vrsta.
Za posetioce zoološkog vrta, najjači utisak bio je kao da su zavirili u našu vlastitu evolutivnu prošlost, u kojoj su prirodno nasilni mužjaci oduvek terorisali slabije ženke.
Zapravo, Majmunsko brdo uopšte nije bilo normalno.
Njegovo izvitopereno socijalno okruženje bilo je rezultat stavljanja previše mužjaka majmuna sa tragično malo ženki.
Tek su decenijama kasnije - sa otkrićem da su jedan od naših najbližih primatskih srodnika, bonobo majmuni, matrijarhalni (uprkos tome što su muški primerci ove vrste krupniji) - biolozi prihvatili činjenicu da patrijarhat u našoj vlastitoj vrsti verovatno ne može da se objasni samo prirodom.
U poslednjih nekoliko godina, putovala sam svuda po svetu kako bih bolje razumela poreklo ljudskog patrijarhata za moju knjigu Patrijarsi.
Saznala sam da, iako postoje mnogi mitovi i zablude o tome kako su muškarci došli do moći koju poseduju, prava istorija takođe nudi uvide u to kako bismo konačno mogli da postignemo rodnu ravnopravnost.
Za početak, ljudski načini organizovanja zapravo nemaju mnogo paralela u životinjskom carstvu.
Reč „patrijarhat", u značenju „vladavina oca", odražava koliko se dugo verovalo da muška moć počinje u porodici sa muškarcima kao glavama domaćinstva, prenoseći moć sa očeva na sinove.
Ali, u celokupnom svetu primata, to je izuzetna retkost.
Kao što je primetila Melisa Emeri Tompson sa Univerziteta u Novom Meksiku, međugeneracijski porodični odnosi kod primata dosledno su organizovani preko majki, a ne očeva.
Ni među ljudima patrijarhat nije univerzalna stvar.
Antropolozi su identifikovali najmanje 160 postojećih matrijarhalnih društava širom Američkog kontinenta, Afrike i Azije, u kojima se ljudi generacijama doživljavaju kao potomci majčinih porodica, a nasledstvo se prenosi sa majke na ćerku.
U nekim od tih zajednica, veruje se u boginje, a ljudi će čitav život ostati u domovima po majčinoj liniji.
Muškarci iz naroda Mosuo u jugozapadnoj Kini, na primer, mogu da pomažu u odgajanju dece vlastitih sestara umesto svojih.
U zajednicama organizovanim po majčinoj liniji, moć i uticaj često se dele ravnopravno između žena i muškaraca.
U zajednicama po majčinoj liniji Asante u Gani, liderstvo je podeljeno između kraljice majke i muškog poglavice, u čijem izboru ona učestvuje.
Vladarka Asantea Nana Ja Asanteva predvodila je 1900. godine vojsku u pobuni protiv britanske kolonijalne vlasti.
Što dalje u praistoriju odemo, videćemo raznovrsnije oblike društvenog organizovanja.
Na 9.000 godina staroj lokaciji Katalhojuk u južnoj Anatoliji, u današnjoj Turskoj, nekada opisanoj kao najstariji grad na svetu zbog njegove veličine i složenosti, gotovo svi arheološki podaci ukazuju na naseobinu u kojoj je rod vrlo malo uticao na to kako ljudi žive.
„Na većini lokacija koje iskopaju arheolozi, pronaći ćete da muškarci i žene, zbog toga što vode različite živote, dobijaju različitu hranu i, na kraju, imaju različitu ishranu", kaže arheolog Ijan Hoder sa Univerziteta Stenford, koji je predvodio istraživački projekat Katalhojuk sve do 2018. godine.
„Ali to uopšte ne možete da vidite u Katalhojuku."
Analiza ljudskih posmrtnih ostataka sugeriše da su muškarci i žene imali identičnu ishranu, provodili otprilike istu količinu vremena napolju i unutra, i obavljali sličnu vrstu poslova.
Čak je i razlika u visini među polovina bila neznatna.
Žene nisu bile nevidljive, takođe.
Iskopavanja na ovoj i drugim lokacijama koje datiraju iz otprilike istog vremena iznedrila su obilje ženskih figura, koje sada popunjavaju vitrine lokalnih arheoloških muzeja.
Najslavnija od njih je Sedeća žena iz Katalhojuka, danas iza stakla u Muzeju anatolijske civilizacije u Ankari.
Ona opisuje ženu koja sedi uspravno, njeno telo duboko razuđeno od starosti i veličanstvenih nabora sala koji se prelivaju svud oko nje.
Ispod njenih ruku koje odmaraju čini se da se nalaze dve velike mačke, moguće leopardi, koje gledaju pravo pred sebe kao da ih je ona pripitomila.
Kao što znamo, život relativno slep na rodne razlike u Katalhojuku nije ostao takav doveka.
Hiljadama godina su društvene hijerarhije polako stizale u širi region, koji pokriva današnju Evropu, Aziju i Bliski istok.
Hiljadama godina kasnije, u gradovim kao što je drevna Atina, čitave kulture su se razvile oko mizoginih mitova da su žene slabe, da im se ne može verovati i da je najbolje da ostanu vezane za kuću.
Veliko pitanje je zašto.
Antropolozi i filozofi su se pitali da li je poljoprivreda mogla da bude ta prelomna tačka u ravnoteži moći između muškaraca i žena.
Za poljoprivredu je potrebna velika fizička snaga.
Rani dani zemljoradnje takođe su bili vreme kada su ljudi počeli da stiču imovinu kao što je stoka.
Prema ovoj teoriji, pojavile su se društvene elite kad su neki ljudi stekli više imovine od drugih, što je muškarce nagnalo da pokušaju da se osiguraju da će se njihovo bogatstvo prenositi na njihovu zakonitu decu.
I zato su počeli da ograničavaju seksualne slobode žena.
Problem sa ovom teorijom je što su se žene oduvek bavile poljoprivrednim radovima.
U stagogrčkoj i rimskoj književnosti, na primer, mogu da se nađu opisi žena kako beru kukuruz i priče o mladim ženama koje rade kao pastirice.
Podaci Ujedinjenih nacija pokazuju da, čak i danas, žene čine skoro polovinu svetske poljoprivredne radne snage i da u zemljama sa niskim primanjima upravljaju skoro polovinom svetske sitne stoke.
Žene iz radničke klase i porobljene žene u svim krajevima sveta oduvek su obavljale teške fizičke poslove.
Još važnije za priču o patrijarhatu, već je dugo vremena postojalo pripitomljavanje životinja i biljaka pre nego što su istorijski spisi prvi put počeli da sadrže očigledne dokaze o represiji na osnovu roda.
„Stara ideja da čim je stigla zemljoradnja, stiglo je i vlasništvo, i stoga dobijate kontrolu nad ženama kao vlasništvom", objašnjava Hoder, „pogrešna je, i to očigledno pogrešna."
Vremenski sled događaja se ne poklapa.
Prvi očigledni znaci da se prema ženama ophodi kategorički drugačije nego prema muškarcima pojavljuju se mnogo kasnije, u prvim državama drevne Mesopotamije, istorijske oblasti oko reka Tigar i Eufrat u današnjem Iraku, Siriji i Turskoj.
Pre oko 5.000 godina, administrativne table iz sumerskog grada Uruka u južnoj Mesopotamiji pokazuju kako ljudi na vlasti ulažu veliki napor da sastave detaljan spisak populacije i resursa.
„Moć pojedinca ključna je za moć uopšte", objašnjava politički naučnik i antropolog Džejms Skot sa Univerziteta Jejl, čije je istraživanje usredsređeno na rane agrarne države.
Elitama u ranim društvima bili su potrebni ljudi dostupni za proizvodnju viška resursa za njih, kao i da budu dostupni za odbranu države - čak i da se odreknu života, ukoliko se za tim ukaže potreba, u vremenima ratova.
Održavanje stope stanovništva izvršilo je neizbežan pritisak na porodice.
Vremenom je od mladih žena počelo da se očekuje da se usredsrede na rađanje sve više i više beba, naročito sinova koji će odrasti da se bore.
Najvažnija stvar za državu bila je da svako igra svoju ulogu prema onome kako je kategorizovan: kao muško ili žensko.
Individualni talenti, potrebe ili želje nisu bili bitni.
Mladić koji nije želeo da ide u rat mogao je da bude ismevan kao promašaj; mlada žena koja nije želela da ima decu ili nije bila majčinska figura mogla je da bude osuđena kao neprirodna.
Kao što je zapisala američka istoričarka Gerda Lerner, pisani dokumenti iz tog vremena pokazuju da su žene postepeno počele da nestaju iz javnog sveta rada i liderstva, i sve više bile gurane u domaćinske senke kako bi se usredsredile na majčinstvo i rad u kući.
Ovo je išlo u paketu sa praksom patrilokalnog braka, u kom se od ćerki očekivalo da napuste vlastite domove iz detinjstva kako bi živele sa muževljevim porodicama, marginalizovalo je žene i činilo ih ranjivim na iskorišćavanje i zlostavljanje u vlastitim domovima.
Vremenom se brak pretvorio u rigidnu pravnu instituciju koja se prema ženi ophodila kao prema muževljevom vlasništvu, baš kao što su bili i deca i robovi.
I zato, umesto da je nastao u porodici, istorija ukazuje na to da je patrijarhat započeo s onima koji su imali moć u prvim državama.
Zahtevi sa vrha preneli su se i na porodicu, izazvavši raskole u najosnovnijim ljudskim odnosima, čak i onima između roditelja i njihove vlastite dece.
To je unelo nepoverenje među one kojima bi se inače ljudi prvo okrenuli radi ljubavi i podrške.
Ljudi više nisu živeli za sebe i svoje bližnje.
Sada su živeli prema interesima patrijarhalne države.
Prioritet da se dobiju sinovi još uvek je obeležje tradicionalnih patrijarhalnih zemalja, među kojima su i Indija i Kina, gde je ova predrasuda dovela do toliko visoke stope ubijanja ženskih fetusa da su se značajno narušili brojčani odnosi među polovima u populaciji.
Popis stanovništva u Indiji iz 2011. godine pokazao je da ima 111 dečaka na svakih 100 devojčica, iako noviji podaci sugerišu da se ove brojke popravljaju kako se društvene norme menjaju u korist ćerki.
Iskorišćavanje žena u okviru patrijarhalnih brakova se i dalje nastavlja.
Prinudni brak, najekstremnija verzija ovoga, Međunarodna organizacija rada je proglasila oblikom savremenog ropstva u statistici prvi put 2017. godine.
Najskorije procene, iz 2021. godine, ukazuju na to da danas u svetu u prinudnim brakovima živi 22 miliona ljudi.
Trajna psihološka šteta patrijarhalne države jeste ta da njen rodni poredak deluje kao nešto normalno, prirodno čak, na isti onaj način na koji su ljudi na vlasti vekovima predstavljali klasu i rasnu represiju kao nešto prirodno.
Ove društvene norme postale su današnji rodni stereotipi, između ostalog i ideja da su žene urođeno brižne i starateljke, a da su muškarci prirodno nasilni i rođeni za ratovanje.
Namerno ograničivši ljude na uske rodne uloge, patrijarhat je doveo u nepovoljan položaj ne samo žene, već i mnoge muškarce.
Njegova namera je oduvek bila da služi samo onima na samom vrhu: društvenim elitama.
Poput Majmunskog brda u Londonskom zoološkom vrtu 1920-ih godina, to je izopačen sistem, koji je iznedrio nepoverenje i zlostavljanje.
Pokreti za rodnu ravnopravnost u svim krajevima sveta simptomi su društvenih napetosti sa kojima ljudi žive vekovima u patrijarhalnim društvima.
Kao što piše politička teoretičarka En Filips, „Svako, samo ako mu se za to ukaže i najmanja prilika, pre će odabrati ravnopravnost i pravdu nego neravnopravnost i nepravdu."
Koliko god naporna borba protiv patrijarhata ponekad delovala, međutim, nema ničega u našoj prirodi što bi govorilo da ne možemo da živimo drugačije.
Društvo koje su stvorili ljudi, ljudi mogu i da preurede.
Pogledajte video:
*Anđela Saini je novinarka za nauku i autorka četiri knjige
Ovaj esej zasnovan je na njenoj najnovijoj knjizi Patrijarsi: Kako su muškarci došli na vlast, koja se nedavno našla u najužem izboru za Orvelovu nagradu.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 1
Zemlja čudesa
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar