Velika Britanija: Najhaotičniji drevni rituali koji se održavaju i danas

Ljudi-konji, takmičenje u oranju i zapaljena burad elementi su viševekovnih narodnih običaja čija popularnost ponovo raste u savremenoj Velikoj Britaniji.

Jednom godišnje, na ostrvu Južni Ronaldsej, uz severnu obalu Škotske, lokalna zajednica priprema se za dva tradicionalna događaja: Festival konja i Takmičenje mladića u oranju.

Porodice posežu u ormare i izvlače bogato ukrašene kostime koje će domaće devojke nositi na uličnoj paradi.

Prenoseći se sa kolana na koleno generacijama, ove nošnje oponašaju konjsku opremu veličanstvenog radnog konja klajdsdejla sa ukrasnim jarmovima i amovima i malim drvenim gležnjevima konja.

Za to vreme, momci se okupljaju na širokim prostranstvima plaže Sends o Rajt, gde, uz pomoć izvrsno izrađenih minijaturnih plugova, pažljivo prave „brazde" u pesku.

Momak sa najpreciznije uzoranom brazdom pobeđuje.

Festival konja datira još iz 19. veka, kad su druga sela sa Orknija izvodila vlastite verzije; danas je na Južnom Ronaldseju poslednji.

Ali on nikako ne nestaje: „Kad sam otišao tamo, ono što me je dirnulo je da na njemu učestvuje čitava zajednica", kaže Sajmon Kostin, direktor Muzeja britanskog folklora.

„Dede i bake, roditelji, svi sa strane navijaju za momke."

Kostimi, stari ali koji se neprestano razvijaju, drugi su znak njegove otpornosti.

„Tokom godina, sve su ukrašeniji - nakitom, božićnim ukrasima, praporcima; bilo čime što reflektuje svetlo", kaže Kostin.

„Oni postaju simboli onoga kako zajednica bira da se izrazi."

Danas je Festival konja samo jedan od mnogih koji se slave u Odavanju nestašlucima, izložbi koja istražuje britanske narodne običaje i nošnje.

Izloženo je više od 40 kostima koje su učesnici napravili, osmislili i nosili.

Kustosi Kostin i Melani Robinson iz Muzeja britanskog folklora, kao i profesorka Ejmi De La Hej sa Londonskog koledža mode, osmislili su izložbu koja se održava u Kompton Verniju, muzeju u Vorvikširu poznatom po zbirci britanske narodne umetnosti, uključujući igračke bika na povlačenje, natpise na prodavnicama i vetrokaze u obliku petlova i lovačkih pasa.

U Odavanju nestašlucima, discipline - zajedno sa pozajmicama od Udruženja engleskih narodnih plesova i pesama i Arhive engleskih narodnih nošnji - zajednički bacaju svetlo na oblast koju su muzeji do sada redovno zapostavljali: cvetajuću kulturu britanskih narodnih običaja.

Oni koji očekuju prisećanje na bukoličku prošlost, na vencem okićene deve u pitomim britanskim krajolicima, biće razočarani.

„Pomenite sezonske običaje i folklor i ljudima zasuze oči", smeje se Kostin.

„Zamišljaju viktorijansku verziju Vesele Engleske. Ovo totalno nije to."


Pogledajte video: Zavirite iza kazaljki londonskog Big Bena


Festival konja je prilično pitom, ali drugi običaji su često bučni, razuzdani čak.

Uzmite tradiciju Katranskih buradi u Oteri Sent Meriju, svakog 5. novembra, tokom kog se zapaljena burad premazana katranom, svako sponzorisano od jednih od gradskih centralnih krčmi, užurbano nose gradskim ulicama.

Kako prolazi dan, burad postaju sve veća; oko ponoći teže najmanje 30 kilograma.

Drugarstvo i neotesani takmičarski duh žive rame uz rame dok se generacije iste porodice klade na burad („Imate osećaj da se mnogi stari računi potkusuruju na obodima", priseća se Kostin).

Katranska burad „ponosno ovekovečava grandiozni osećaj tradicije, vremena i istorije u Oteri Sent Meriju", kaže se na internet stranici Posetite Južni Devon.

Poreklo narodnih običaja, međutim, često se vremenom izgubi.

Iako neki veruju da su Katranska burad nastala posle Barutne zavere iz 1605. godine, postoji obilje i drugih teorija: da zapaljena burad pripadaju paganskom ritualu koji je čistio ulice od zlih duhova; da su pomagala, prozaičnije, za kađenje koliba; i da su služili kao upozorenje za dolazak Španske armade.

Nasrtljivost običaja u Oteri Sent Meriju, međutim, može da zvuči kao čajanka u poređenju sa haosom koji nastane na Heksi Hudu, u Severnom Linkolnširu.

Na ovom celovečernjem događaju, suprotstavljena sela pokušavaju da uguraju teške cilindre od kože - „Hudove" - u jedan od četiri paba u Heksiju ili u obližnjem selu Vestvudsajd.

„Ukrste rogove u ragbi formaciji zvanoj Svej - a Svej može da potraje čitavu noć", kaže Kostin.

Događaj se održava u januaru.

„Sećam se da sam bacio pogled po selu i video 300 muškaraca, u rvačkom zagrljaju jedni sa drugima, na snegom prekrivenom polju, dok su im tela isparavala," kaže on.

„Vrlo je visceralno i arhaično. Prisustvujete nečem praiskonskom."

Heksi Hud (po predanju) korene vuče iz 14. veka, kad je gospa od Moubrija, žena lokalnog zemljoposednika, pošla na jahanje.

Dok je prelazila preko brda, vetar je oduvao njenu svilenu kapuljaču.

Trinaest zemljoradnika jurilo je za kapuljačom svud po polju, pre nego što ju je konačno uhvatio jedan.

Suviše stidljiv da bi je lično vratio, predao ju je jednom od drugih da je vrati gospi.

Zabavljena, ona je nazvala radnika koji je vratio kapuljaču „Lordom", a onoga koji je uhvatio kapuljaču „Budalom", što je dovelo do nastanka dva ključna lika u tradiciji, zajedno sa 11 promenljivih „boginsa", „čuvara tradicije".

Oni su tu da sve bude bezbedno - ali i da očuvaju tradiciju.

Kaže se da je gospa od Moubrija potom dodelila zemlju radnicima - pod uslovom da se trka za kapuljačom ponovi svake godine.

I dok „buradari" iz Sent Oterija nose debele rukavice i praktičnu odeću, u slučaju Heksi Huda ključni su kostimi.

Lord i glavni „bogin" obučeni su u crvene lovačke kapute i cilindre prekrivene cvećem i značkama; Lord takođe nosi službenu štap, napravljen od dvanaest vrbinih štapića sa jednim naopako okrenutim u središtu, koji predstavljaju dvanaest apostola i Judu.

Lice mu je zagaravljeno, dok je Budala prekrivena višebojnim otpacima materijala.

On predvodi povorku, odbijajući obližnje meštane čarapom ispunjenom mekinjama i zahtevajući pravo da poljubi svaku ženu koju sretne usput.

Njegov govor dobrodošlice završava se tradicionalnom rimom: „hoose agen hoose, toon agen toon, if a man meets a man knock 'im doon, but doan't 'ot 'im", što se prevodi kao: „kuća protiv kuće, grad protiv grada, ako čovek sretne čoveka, nek ga sruši ali ne povredi."

Dublja značenja

Na stranu nasrtljivost, svaki narodni običaj - u svakoj zajednici širom sveta - jedinstven je za svoje vreme i mesto.

„Ljudi su stvarno strastveni po tom pitanju", kaže profesorka Fej Hild, sa Univerziteta u Šefildu, direktorka Savremenog istraživačkog centra za folklor.

„A značenja su mnogo dublja nego što biste mogli da zaključite samo prisustvujući. Veći deo razumevanja potiče od života u zajednici."

„Neko ko dođe sa severa na događaje sa juga, na primer, ne bi pohvatao sve reference."

Ono što je zajedničko za sve običaje, kaže ona, jesu „svrha koju ispunjavaju": kao način povezivanja i reagovanja na fizičke, prirodne i društvene svetove oko njih.

„Narodna kultura odnosi se na proizvode i praksu relativno homogenih i izolovanih malih društvenih grupa koje žive na ruralnim lokacijama", napisao je Džordž Revil za Oksfordske bibliografije.

„Stoga se narodne kulture često vezuje za tradiciju, istorijski kontinuitet, osećanje mesta i pripadanja - koji se manifestuju u pesmi i plesu, pripovedanju i mitologiji, domaćim dizajnom na zgradama, svakodnevnim artefaktima i odeći, ishrani, običajima, društvenim pravilima i strukturama, radnoj praksi kao što je zemljoradnja i zanati, vera i svetonazori."

Najvažnije od svega, kaže Kostin, suština narodne kulture je u ljudima.

„To nije gradonačelnikov festival ili nešto što vode gradski oci", kaže on.

„Ovo su sezonske običajne manifestacije koje generišu obični ljudi koji žele da proslave nešto konkretno u vezi sa njima. To definiše narodni običaj."

Konji su stalni motiv narodne tradicije.

Dok je izložba Odavanje nestašlucima smeštena u Kompton Verniju, Muzej Mejdstoun organizuje Maskiranje u životinje i Kentski pokriveni konj, izložbu koja objedinjuje dva stara muzeja Pokrivenih konja, iz drevnog zimskog narodnog običaja po imenu Pokrivanje, sa drugim sličnim artefaktima, uključujući konje za Morisov ples i Obi Ose.

Običaj koji se slavi, tradicija Pokrivanja - poput njenog velškog ekvivalenta, Meri Lud i pedstouvski Obi - vrti se oko drvene konjske glave koja se stavlja na šipku i nosi je neko sakriven ispod krpe.


Pogledajte video: Mohačke poklade i tajna zastrašujućih maski


U savremenom obliku, Pokrivanje prate meštani koji su i izvođači u humorističkoj predstavi, a koja se obično izvodi u pabovima i na zabavama.

Neobičnost narodnih običaja najšire gledano poklapa se sa periodima duboke refleksije, baš kao i zasićenosti aktuelnim sistemima

Pokriveni i Os, ključne figure na pedstuovskom prvomajskom festivalu, podsetnici su da neke ključne ličnosti iz narodnih običaja, mogu, makar autsajderima, da deluju uznemirujuće ili onostrano.

„Kad ste deo zajednice, ne vidite ih kao onostrane", kaže Hild žustro.

Folklorista i istoričar Ronald M. Džejms opisao je Osa kao „zlokobnu sliku" koja se sastoji od velike kružne platforme ispod crne pregače.

„Čovek koji nosi životinju gura glavu kroz rupu u središtu konstrukcije. On nosi masku sa visokom, špicastom kapom. Na jednom kraju platforme je rep, a na drugom, stilizovana glava sa škljocajućom vilicom", dodaje on.

Osova sličnost sa zmajem nije ostala neprimećena tokom godina.

Jedna poseta Pedstouu dok je bio dete probudila je u Kostinu dugotrajno interesovanje za narodne običaje.

„Odmore smo provodili u Kornvolu", priseća se on.

„Bio je Prvi maj, ja sam bio sedmogodišnjak koji je zavrnuo za ćošak i odjednom ugledao ogromnu, bizarnu, zastrašujući figuru Osa, kako se klati iznad masa, pesme i muzike. Bio je to jako moćan prizor. Bio je to trenutak istinske magije, kad su ljudi iskoračili iz banalne svakodnevne stvarnosti i postali nešto drugo."

Na tim događajima, učesnici „više nisu bankari, pekari, medicinske sestre, učiteljice", kaže Kostin.

„Oni preuzimaju drugu ličnost i učestvuju u aktivnosti koju predvodi zajednica, gde se sve te stvari zaboravljaju zato što sada proslavljaju nešto veoma moćno."

Neobičnost narodnih običaja raste i opada, ali, najšire gledano, skokovi se poklapaju sa periodima duboke refleksije, baš kao i zasićenosti aktuelnim sistemima.

„Prvi preporod bio je u vreme industrijske revolucije, sa osećanjem da velika industrija ima negativan uticaj i da se ovaj način života gubi i da mora ponovo da se dočara", objašnjava Hild.

Drugi, poznatiji preporod odigrao se šezdesetih i sedamdesetih, sa „velikim odbijanjem ideje o 'Sistemu'."

Preporod iz šezdesetih bio je zajedničko odbijanje masovnog liderstva.

I dok se Britanci trenutno bore sa savršenom olujom društvenih izazova - od posledica Bregtzita i ekonomskih previranja, do rapidnih klimatskih promena i ekoloških kriza - današnji preporod interesovanja za narodnu kulturu deluje kao potraga za kontinuitetom.

„U Engleskoj trenutno vlada velika konfuzija oko toga ko bi trebalo da budemo i kako da se osećamo kao Englezi, a opet mi to i dalje želimo", kaže Hild.

„Ljudski je želeti da se ponosite svojim mestom - a, u ovom trenutku, Engleska je neprijatno mesto za boravak. Ljudi traže stariji doživljaj Engleske da bi se ponovo povezali sa identitetom koji nije vezan za skoriju političku istoriju."

Izložba Odavanje nestašlucima uključuje slike i artefakte iz sveta britanskih narodnih običaja
BBC
Izložba Odavanje nestašlucima uključuje slike i artefakte iz sveta britanskih narodnih običaja

I dok postavka izložbe Odavanje nestašlucima slavi narodnu tradiciju, ona predstavlja izazov i za ideju da su te tradicije fiksne.

„Bavimo se načinima na koje folklor uspeva da sačuva snagu", kaže Kostin.

„Jer ako ove stvari izumru, to je zašto što su izgubile relevantnost. Ljudi ne žele da čuvaju te stvari u ćilibaru i kao okoštale. To su žive tradicije."

Stoga, kao primer - samo jedan od mnogih - početkom 20. veka, Pedstou je doživeo uvođenje drugog Osa, poznatog kao Mirovni ili Os Primirja.

Svake godine, piše se novi scenario za Pokrivanje, sa temama kao što su smrt i uskrsnuće, protkane referencama na lokalne i međunarodne vesti.

Odavanje nestašlucima ističe uspon isključivo ženskih Moris plesačica (uključujući Bos Moris iz Glosteršira) i inkluziju izvođača iz LGBT zajednice u nekim običajima; sam Kostin je jedan od pokretača kolektiva Gej bogija iz Hejstingsa.

Ali ništa ne govori o otpornosti britanskih narodnih običaja kao ovogodišnji govor Budale na proslavi Heksi huda: „Ova igra je 664 godine stara. I kao sve dobre tradicije, dovoljno je moderna da se održi u datom vremenu, ali dovoljno staromodna da se održi večno. I trajaće večno!", zagrmeo je on, dočekan skandiranjem, smehom i blicevima sa mobilnih telefona.

„Ima mnogo stvari koje će ostati zauvek, kao domaća rakija Krisa Lejtona i njeno veličanstvo kraljica Elizabeta, bog je blagoslovio. Živeo kralj! Večeras imamo pečeno prase, ali imamo i pečene orašaste plodove i gljive za vegetarijance i vegane. Kakav smo samo mi raznoliki skup ljudi!"


Pogledajte video: Ovo je šajkača za 21. vek


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

  • Hell Bent Flyer

    17.06.2024 23:00
    Super text i tema. Bilo bi mnogo bolje kada bi orginalna imena na Engleskom jeziku bila u zagradi kako bi čitaoci bili bolje obavešteni.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije BBC - BBC

Šta raditi sa jatom nasukanih kitova: Ukopavanje ili vraćanje trupala u more

Jato 77 kitova pilota dugih peraja uginulo je nakon što ih je voda izbacila na obalu Škotske, što bi moglo biti najveće masovno nasukavanje u poslednjih nekoliko decenija. Kada se jato nasukalo na obalu, živo je bilo samo 12 jedinki. Međutim, posle neuspelih pokušaja da se vrate u vodu, odlučeno je da budu uspavani. U jatu su bili mužjaci kitova dužine do sedam metara, ženke i mladunci.