„Ako vidim da neko lupka prstima po stolu, odmah mi pada na pamet da mu nožem odsečem prste", poverava se anonimni pacijent istraživaču.
„Kada vidim da neko pravi zaista male pokrete koje ponavlja, kao što moj muž savija prste na nogama, osećam se fizički loše", kaže druga žena.
„Suzdržavam se, ali mi se povraća".
Zvuči poznato?
Ako je tako, možda i vi imate stanje koje se zove mizokinezija, mržnja prema vrpoljenju, definisana kao negativni afektivni ili emocionalni odgovor na prizor nečijih malih i ponavljajućih pokreta.
Naučnici nastoje da saznaju više o ovom fenomenu čiji uzrok je još nepoznat.
Tokom najnovijeg istraživanja objavljenog u časopisu PLoS One, stručnjaci su obavili detaljne razgovore sa 21 osobom iz grupe za podršku ljudima koji imaju mizokineziju.
Uobičajeni okidači kod tih ljudi bili su pokreti nogama, rukama i stopalima, nervozno cupkanje nogom, i lupkanje prstima.
Drugi, manje česti okidači bili su škljocanje hemijskom olovkom i vrtenje pramena kose.
Ljudi su često prijavljivali stvari koje se poklapaju sa drugim poznatijim stanjem zvanim mizofonija - mržnja prema zvuku, definisana kao izuzetno negativna reakcija na određene zvukove, poput dahtanja i glasnog mljackanja.
Nemoguće je tačno utvrditi koliko ljudi ima mizokineziju.
Nedavna kanadska studija pokazala je da bi jedna od tri osobe mogla da ima negativne reakcije na vrpoljenje drugih i da doživljava bes, gađenje i osećaj mučenja.
Razgovarala am sa dr Džejn Gregori, kliničkom psihološkinjom na Univerzitetu Oksfordu u Ujedinjenom Kraljevstvu (UK), koja proučava i leči mizokineziju i mizofoniju.
„Ova dva stanja se vrlo često javljaju uporedo", rekla je za BBC njuz.
Iako nema konkretnih podataka, dr Gregori kaže da su ta stanja verovatno iznenađujuće česta.
„Očigledno je da ljudi već dugo pate od tih stanja, ali jednostavno nije postojao naziv za njih".
Ozbiljnost ove averzija prema vrpoljenju je različita, kaže ona.
„Neke ljude može jako da živcira vrpoljenje ili pokreti koji se ponavljaju bez da to mnogo utiče na njihov svakodnevni život", kaže ona.
Drugi, međutim, mogu „da imaju zaista snažnu emocionalnu reakciju, mogu da dožive bes, paniku ili patnju, i jednostavno ne mogu da filtriraju ta osećanja".
Dr Gregori nastoji da tokom njenog rada upozna ljude koji imaju ekstremnije simptome.
Mnogi od njih su odrasli koji godinama pate od mizokinezije, ali neki su u ranim tinejdžerskim godinama i doživljavaju je prvi put.
Andrea, 62-godišnjakinja iz Ujedinjenog Kraljevstva, kaže da je dobila mizofoniju i mizokineziju sa 13 godina, ali da ta stanja tada nisu bila prepoznata.
Jedno od njenih najranijih sećanja je na devojčicu u školi koja je živcirala jer je stalno čačkala nokte.
„Njena averzija prema pokretima je uglavnom usredsređena na ruke ljudi, šta rade rukama i šta dodiruju", kaže ona.
Drugi okidač za nju je kada ljudi delimično pokriju usta rukom dok govore, i pokušava to da ne gleda jer ima osećaj da je usta bole.
Andrea kaže da je bes koji doživljava eksplozivan i trenutan.
„Tu ne postoji misaoni proces.
„Nema nikakvog objašnjenja.
„To samo eksplodira u vama i zato je toliko uznemirujuće".
Kaže da je isprobala različite strategije da upravlja ovim stanjem, ali da reakcije ne može da ga blokira.
Sada se kloni društva, živi sama i radi od kuće, i kaže da je ceo njen život osmišljen tako da izbegava stvari koje mogu da je uznemire.
Andrea kaže da ima mnogo prijatelja koji je podržavaju i razumeju što ponekad mora da promeni način na koji komunicira sa njima.
„Lakše je jednostavno se povući i pokušati to preživeti.
„Ne možete stalno da tražite od drugih ljudi da ne rade neke stvari".
Kaže da ne krivi druge što se vrpolje i razume da su postupci većine ljudi nenamerni i da se čine iz navike.
Andrea kaže da joj je zaista pomogla što je njena iskustva podelila u grupi za podršku na Fejsbuku.
Džll iz Kenta u Engleskoj, koja ima 53 godine, je takođe u toj grupi.
Kaže da joj zbog mizokinezije srce ubrzano lupa.
„Okidač može da bude sve, od cupkanja nogom do toga kako neko izgleda i drži viljušku.
„Postajem besna, toliko mi se besa nakupi.
„Srce počne prebrzo da mi lupa.
„To je kao akutni odgovor na stres - bori se ili beži".
Džuli, koja ima 54 godine i živi u Kingstonu na Halu u Engleskoj, kaže da je glavni osećaj koji ima anksioznost.
„Pre neki dan sam bila u autobusu i prolazila je gospođa koja je mahala obema rukama.
„Nisam mogla da odvojim pogled od nje.
„To me činilo anksioznom, ne besnom.
„To su blesave tvari, kao da mi neko skuva šolju čaja i onda kesicu čaja stavlja u šolju i vadi je, gore-dole, gore-dole, gore-dole. Zašto?".
„Ili ako neko sedi i cupka nogom, ne mogu da odvojim pogled.
„A ako skrenem pogled, moram da se osvrnem da vidim da li to još uvek radi".
Kaže da taj neprijatan osećaj može da je izjeda satima.
„Nisam inače ljuta. Samo osećam kao da imam balon u stomaku koji će da pukne.
„To nije bes, to je teskoba".
Džuli kaže da se ne plaši da zamoli ljude da prestanu da rade to što joj smeta, ali da uglavnom ode.
Priznaje da je zbog mizokinezije nesrećna.
„To internalizujem i ne volim sebe što se ovako osećam".
Dr Gregori kaže da takvo stanje može biti izuzetno iscrpljujuće i da sprečava ljude da se usredsrede i rade normalne stvari.
„Deo njihovog mozga stalno razmišlja o tom pokretu", objašnjava ona.
„U glavi mogu da im se jave nasilni prizori.
„Žele da zgrabe osobu i primoraju je da prestane... iako inače nisu agresivni".
Što se tiče razloga zbog kojih neki ljudi imaju ove okidače, dr Gregori kaže da bi to mogao biti pojačan osnovni instinkt za preživljavanjem - kao kod merkata koji drži stražu da bi upozorio na moguću opasnost.
Taj osećaj upoređuje sa posmatranjem „nekoga ko beži" ili „se šunja iza vas".
„Kod nekih ljudi taj osećaj ne može više da se isključi.
„Vaš mozak neprestano prati šta se događa".
U bučnom, užurbanom savremenom životu to baš i nije dobro, kaže ona.
A ako stalno imate okidače, frustracija i bes mogu da rastu.
Nekim ljudima najviše smetaju navike nepoznatih, a drugima voljenih ljudi.
Jedan od uobičajenih načina na koji ljudi pokušavaju da upravljaju stanjem je da izbegavaju da gledaju kako se neko vrpolji ili da skrenu pažnju na nešto drugo, kaže dr Gregori.
Drugi pokušavaju da izbegavaju ljude koliko god je to moguće.
Ako postoji samo jedan izolovani vizuelni okidač, kao na primer vrtenje pramena kose, dr Gregori kaže da je ponekad moguće koristiti terapiju sagledavanja situacije iz različitih uglova.
„Možete to namerno da posmatrate i da ponovo pokušate da shvatite zašto neko uopšte pravi taj pokret".
Time može da se smanji bes i anksioznost, kaže ona.
„Mnogi ljudi se osećaju zaista neugodno ili posramljeno zbog tako snažnih reakcija", dodaje dr Gregori.
„To samo po sebi može da bude problem jer ako se potiskuju, emocije mogu da postanu jače i gore".
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar