Naučnici analiziraju mirise u svemiru – od najbližih Zemljinih suseda do planeta udaljenih stotinama svetlosnih godina – da bi saznali nešto više o sastavu Univerzuma.
Jupiter je, kaže Marina Barsenila, pomalo kao „smrdljiva bomba".
Najveća planeta u sunčevom sistemu Jupiter ima nekoliko slojeva oblaka, objašnjava ona, a svaki sloj ima različit hemijski sastav.
Gasoviti džin bi mogao da vas namami slatkom aromom njegovih „otrovnih marcipanskih oblaka", kaže ona.
A onda miris „postaje sve gori kako odlazite sve dublje".
„Verovatno biste poželeli da umrete pre nego što stignete do tačke u kojoj bi vas smoždio pritisak", kaže ona.
„Gornji sloj oblaka, verujemo, sastoji se od zaleđenog amonijaka", kaže Barsenila, uporedivši taj smrad sa mirisom mačjeg urina.
„Potom, kako se sve više spuštate, nailazite na amonijum sulfid. Tad imate amonijak i sumpor zajedno – što je kombinacija iz pakla."
Sumporna jedinjena su uglavnom zaslužna za smrad pokvarenih jaja.
Kad biste mogli da istražujete još dublje, nastavlja ona, naišli biste na Jupiterove karakteristične pruge i kovitlace.
„Jupiter ima debele trake koje su obojene. Mi mislimo da bi neke od tih boja mogle nastati od oblaka dima amonijaka i fosfora."
Tu su i potencijalno neki organski molekuli zvani tolini, složeni organski molekuli srodni benzinu.
Dakle, Jupiter, kaže ona, može da sadrži i dašak benzinske „uljanosti" sa naletom mirisa belog luka.
Barsenila je svemirska naučnica, dizajnerka mirisa i doktorantkinja astrobiologije na Univerzitetu Vestminster, u Londonu.
U ranim godinama proučavanja kosmosa, zatekla je sebe kako se neprestano pita: „A kako bi to mirisalo?"
Onda je shvatila: „Imam taj molekul u mojoj laboratoriji. Mogla bih da pokušam da ga napravim."
I tako, pored njenog akademskog rada – traženja znakova života na Marsu – Barsenila je bila zauzeta pravljenjem aroma koje rekonstruišu mirise iz dubokog svemira za londonski Prirodnjački muzej i njegovu najnoviju izložbu, Svemir: Može li život da postoji van Zemlje?
Od smrada pokvarenih jaja do slatkog mirisa badema, svemir je iznenađujuće mirišljavo mesto, kaže ona.
Komete, planete, meseci i gasoviti oblaci bi svii imali vlastiti jedinstveni miris kad bismo mogli da ih nanjušimo našim nosevima.
Ali šta ove arome mogu da otkriju o misterijama Univerzuma?
Pre nego što se bacimo na proučavanje mirisnih poslastica kosmosa, možda vredi na trenutak zastati i podsetiti se šta su mirisi uopšte.
Miris, mada često potcenjen, verovatno je najdrevnije od svih čula.
Uzmite na primer sićušni jednoćelijski organizam, bakteriju, dok pluta kroz Arhaeozoička mora pre oko 3,5 milijardi godina.
Kad oseti prisustvo neke hemijske supstance, možda ukusnu hranljivu materiju ili neku opasnost koje treba da de kloni, bakterijin flagelum – dodatak nalik repu – počeo bi da radi kao propeler, omogućivši ovom stvorenjcu da preusmeri kretanje.
Za naše najranije pretke, „ovo najrudimentarnije čulo mirisa" predstavljalo je razliku između života i smrti.
A naše vlastito čulo mirisa samo je sofisticiranija verzija ove sposobnosti da otkrijemo hemijske supstance u našem okruženju.
Naši nosevi sadrže guste grozdove nerava sastavljene od miliona specijalizovanih neurona koji su ukrašeni molekulima poznatim kao hemoreceptori.
Kad se oni zakače za neku hemijsku supstancu, pošalju signal u naš mozak koji se potom tumači kao prepoznatljiv miris.
Ovo čulo mirisa znači da imamo sposobnost da otkrivamo hemijske supstance oko nas.
Za ljude, miris ne samo da pomaže da prepoznaju hranu ili upozori na opasnosti iz životne sredine, on takođe aktivira sećanja i igra ključnu ulogu u društvenoj komunikaciji.
Posle milion godina evolucije, sposobnost da se nešto namiriše suštinski je povezano sa našim emotivnim blagostanjem.
Tokom dugih, izolovanih meseci u orbiti, to za astronaute takođe ume da bude važna veza sa kućom.
Ali svemirska stanica može da bude i neobično mesto kad su u pitanju mirisi.
„Aleksej Leonov [prva osoba koja je završila svemirsku šetnju] bio je zadužen za sve strane astronaute", kaže Helen Šarman, prvi britanski astronaut.
Bilo je to 1991. godine i Šarman se pripremala da provede osam dana na Miru, sovjetskoj svemirskoj stanici.
Neposredno pred ručak, Leonov mi je „uručio grančicu pelina da je ponesem gore."
Tokom njenog boravka na Miru, Šarman bi povremeno mrvila listove pelina da bi otpustili svoj karakterističan miris nalik žalfiji – zato što je, kaže ona, „lepo imati mogućnost da namirišete nešto".
Na svemirskoj stanici Mir, objašnjava Šarman, bilo je vrlo malo mirisa.
U mikrogravitaciji, topao vazduh se ne diže tako da se „mirisi tople hrane ne odlaze sa vašeg tanjira".
Jedini način da osetite miris bio bi da „zabijete nos u hranu", kaže ona.
Ali postojao je jedan prepoznatljivi miris u svemirskoj stanici koji su mnogi astronauti prijavili da su osetili posle svemirske šetnje.
„Podsetilo me je na miris kad sam bila dete i prolazila pored automehaničarske radnje", kaže Šarman.
„Mogla sam da namirišem da su tamo varili nešto – osetila sam taj metalni miris u vazduhu."
Tokom misije, Šarman je eksperimentisala sa potencijalnim materijalima za korišćenje tokom sastavljanja svemirske letelice.
„Imala sam gomilu tankih slojeva, uglavnom keramičkih, koje sam morala da stavljam u okvir i potom izlažem okruženju oko svemirske stanice.
Kad bi vratila uzorke iz vazdušne komore, osetila bi nalet mirisa, metalnu aromu svemira.
„Bio je to moj omiljeni eksperiment – zato što je posedovao miris."
Drugi astronauti opisali sumiris sličan zagorelom mesu, barutu, ili zapaljenim električnim žicama.
Ali šta izaziva ovaj miris i dalje ostaje misterija.
Jedno moguće objašnjenje, kaže Šarman, jeste da ga izaziva oksidacija.
„Atmosfera, okruženje, neposredno oko svemirske stanice, prilično je nalik vakuumu, ali ne potpuno na toj visini", kaže ona.
„Ono što imamo u ostacima atmosfere, jeste atomski kiseonik."
Atomski kiseonik – ili pojedinačni atomi kiseonika – mogu da se zalepe za astronautovo svemirsko odelo ili alate.
Kad ponovo uđu u svemirsku stanicu, pojedinačni atomi kiseonika u kombinaciji sa kiseonikom, prisutnim u kabini, prave ozon (O3).
„Čim dođe do reakcije, dobijete miris ozona", kaže Šarman.
A mi ljudi ovde dole na Zemlji takođe možemo da nanjušimo naznake ozona.
Jeste li ikada primetili metalni miris statičkog elektriciteta neposredno nakon oluje?
To je ozon.
Druga mogućnost je da je Šarman udahnula atome umiruće zvezde.
Kad zvezda umre, ona ispusti ogromnu količinu energije.
Tokom tog procesa, zvezda proizvede policiklične aromatične ugljovodonike (PAH) – „molekule u obliku žičane mreže", kaže Šarman – koji lebde po Univerzumu i doprinose stvaranju novih kometa, planeta i zvezda.
Na Zemlji, PAH-ovi su prisutni u fosilnim gorivima, kao što su ugalj, sirova nafta i benzin, a često nastaju tokom nekompletnog sagorevanja organskih materijala.
„Ako vam zagori hrana", kaže Barsenila, „to je ta vrsta molekula koju stvarate. Kad zvezde umru, sagorevanje stvara istu vrstu molekula. Oni potom lebde svemirom doveka."
Mnoga od ovih jedinjenja imaju miris nalik razređivaču ili naftalinu, dok drugi više podsećaju na zapaljenu plastiku ili bitumen.
Podaci iz svemira dolaze u svim oblicima.
Prve naučne informacije iz svemira stigle su 1958. godine sa Nasinog Eksplorera 1, kao zvuk.
Skočimo sad unapred na 2022. godinu i Nasin Svemirski teleskop Džejms Veb (JVST) uhvatio je prvi ikada dašak ugljen dioksida (CO2) u atmosferi egzoplanete – planete izvan našeg sunčevog sistema – gasovitog dižina VASP-39 b
JVST nije stvarno namirisao ugljen dioksid u smislu da ga je udahnuo, već je detektovao njegovo prisustvo prateći kako atmosfera planete menja svetlost zvezda kada prođe ispred njenog sunca.
Analizirajući suptilne promene svetla, JVST može da identifikuje razne hemijske supstance tuđinskih svetova.
A svemir je „ogroman", kaže Barsenila.
Prepun je svetova sa mirisima koji su brojni i raznovrsni.
Hemijska analiza atmosfere na Titanu, Saturnovom najvećem mesecu, sugeriše da on miriše na slatke bademe, benzin i pokvarenu ribu.
Za to vreme, „vonj" pokvarenih jaja mogao bi da vas odvrati od posete planeti HD 189733 b, uzavrelom gasovitom džinu na oko 64 svetlosne godine od Zemlje.
JVST nije stvarno namirisao ugljen dioksid u smislu da ga je udahnuo, već je detektovao njegovo prisustvo prateći kako atmosfera planete menja svetlost zvezda kada prođe ispred njenog sunca.
Analizirajući suptilne promene svetla, JVST može da identifikuje razne hemijske supstance tuđinskih svetova.
A svemir je „ogroman", kaže Barsenila.
Prepun je svetova sa mirisima koji su brojni i raznovrsni.
Hemijska analiza atmosfere na Titanu, Saturnovom najvećem mesecu, sugeriše da on miriše na slatke bademe, benzin i pokvarenu ribu.
Za to vreme, „vonj" pokvarenih jaja mogao bi da vas odvrati od posete planeti HD 189733 b, uzavrelom gasovitom džinu na oko 64 svetlosne godine od Zemlje.
A njuškanje kosmičkih hemijskih supstanci može ne samo da nam pruži vitalne detalje o sastavu Univerzuma, već i da nam da detalje o tome gde da tražimo život, kaže Barsenila.
„Kad biste mogli da se provozate brodom na planeti K2-18b – kad bi ona imala okean, a vi biste mogli da skinete svemirsko odelo – onda bi moglo da vam zamiriše na pokvaren kupus", kaže Subhadžit Sarkar, astrofizičar sa Univerziteta u Kardifu.
Sarkar je 2023. godine bio deo tima koji je, uz pomoć JVST-a, namirisao nešto što bi mogao biti miris života na K2-18b, egzoplaneti otprilike 120 svetlosnih godina od Zemlje.
Teleskop je detektovao „najmanju naznaku", kaže Sarkar, dimetil sulfida (DMS), koji se ponekad smatra jednom od glavnih komponenti koje proizvode „miris mora".
„K2-18b je zanimljiv iz brojnih razloga", kaže Sarkar.
„On je deo veće grupe egzoplaneta zvanih pod-Neptuni."
Veći od Zemlje, ali manji od Neptuna, pod-Neptuni su najčešći tip planeta u galaksiji i, uprkos njihovoj rasprostranjenosti, najviše toga o njima je misterija.
„Postoje neka krupna pitanja o pod-Neptunima", kaže Sarkar.
„Zašto oni ne postoje u našem Sunčevom sistemu? I od čega su sastavljeni?"
Jedan od načina da pokušamo bolje da ih razumemo, prema Sarkaru, jeste da im proučimo atmosferu.
„K2-18b je bio poznat kao dobra meta za to."
K2-18b je, u teoriji, „hiceanski" svet, nastanjiva egzoplaneta prekrivena okeanom.
Sarkar i njegove kolege su 2025. godine ponovo analizirali atmosferu K2-18b – i dobili još snažnije natruhe atmosferskih hemijskih supstanci koje, koliko znamo, proizvodi samo život – konkretno fitoplanktoni i drugi morski organizmi.
Prema istraživačima, atmosfera K2-18b može da sadrži DMS i/ili dimetil disulfid (DMDS).
„U ovom trenutku ne znamo za nebiološke procese koji mogu da proizvedu ove hemijske supstance u velikim količinama. Svakako je na Zemlji veoma, veoma jasno da DMS i DMDS proizvodi biologija. To su veoma konkretni bio-otisci sa tog stanovišta", kaže Sarkar.
A sa koncentracijama koje su 10.000 puta veće od onih koje mogu da se nađu u Zemljinoj atmosferi, nalazi sugerišu da bi K2-18b mogao da ima okean koji „vrvi od života", kaže Sarkar.
Ali, upozorava on, moguće je da hemijske supstance potiču iz abiotičkih izvora i da je potrebno više istraživanja.
Međutim, dodaje on, ako je K2-18b zaista nastanjiv okeanski svet, „onda se uklapa u tu sliku, zato što onda imamo morski život koji potencijalno proizvodi ovaj molekul koji se, na Zemlji, vezuje za morski život."
Dakle, možda nije neophodno putovati u svemir da bi se iskusilo kako on zapravo miriše.
Mnogi mirisi svemira su nam poznati i mogu se pronaći upravo ovde na Zemlji – a nekoliko ljudi je pokušalo da rekonstruiše miris svemira, među njima i Barsenila.
Kad zabijem vlastiti nos u njenu čauru mirisa Marsa u Prirodnjačkom muzeju – osećam miris rđe, prašine i naznaku vlage.
Miris mi priziva uspomenu: zadnji ćošak garaže, sa nagomilanim kartonskim kutijama prepunim nekada voljenim knjigama i delovima drveta iz generacijama starog nameštaja.
Domaćinski miris detinjstva.
Ali možda najveće mirisno blago od svega ne može se naći u dalekom svemiru, već ovde na Zemlji.
Ne postoji ništa kao što je miris naše vlastite planete, tvrdi Šarman.
Ona opisuje povratak kući 1991. godine, još uvek vrlo živ u njenoj glavi.
„Bio je kraj maja, tako da, čak i u Centralnoj Aziji, zemlja nije bila skroz isušena na dan kad smo se vratili na Zemlju."
Dok je sletala, svemirska letelica je „prilično" odskakivala, gnječeći biljke na zemlji ispod.
„Sleteli smo na vegetaciju od žbunova pelina u Kazahstanu", priseća se Šarman.
„Nalet svežeg vazduha kad smo otvorili poklopac bio je fantastičan. Mirisalo je predivno, apsolutno izvanredno."
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar