Boje imaju zasebne karaktere.
Čuvaju tajne i skrivaju mračne prošlosti.
Svaka boja koju vidimo na velikim delima nosi sa sobom neobičnu priču, od ultramarina kojom je Johan Vermer izatkao turban Devojke sa bisernom minđušom do vazdušaste svetle nijanse crvene koja potpiruje gnevno nebo na slici Vrisak Edvarda Munka.
Te priče otključavaju uzbudljive nove slojeve remek-dela, za koja obično tvrdimo da poznajemo svaki njihov detalj.
Taj fascinantan i zaboravljeni jezik slika i skulptura koje sa nama opšte, tema je moje nove knjige Umetnost boje: Istorija umetnosti u 39 pigmenata.
Boja je, kako se pokazalo, uvek dublja od puke pojave.
Pruska plava, na primer, zanosna je boja koja na neobičan način povezuje Hokusajovu sliku Veliki talas kod Kanagave (1831) sa Plavom sobom (1901) Pabla Pikasa.
Da nije bilo nezgode u alehmičarskoj laboratoriji u Berlinu 1706, iz takvih dela, kao i nebrojenih drugih, među kojima su dela Edgara Dege i Kloda Monea, nikada ne bi isijalavi mističnost i snaga.
Sve je počelo kad je Johan Konrad Dipel, nemački okultista, loše sačinio recept za zabranjeni eliksir za koji je verovao da može izlečiti čoveka od svake bolesti.
Rođen u Frankenštajnovom zamku tri decenije ranije, Dipel (pojedini autori smatraju da je on poslužio Meri Šeli kao inspiracija za lik Frankenštajna) umalo nije bacio buckuriš od nakvašenog pepela drveta i goveđe krvi kada ga je proizvođač boja, sa kojim je delio radnju, naglo zaustavio.
Pošto mu je ponestalo grimizne boje, on je zgrabio Dipelov neuspešni pokušaj, dodao mu veću količinu zdrobljenih jelenaka, vratio smesu na vatru i počeo da meša.
Ubrzo su njih dvojica zaprepašćeno gledali smesu koja je vrila u kazanu.
Umesto crvene, od koje nije bilo ni traga, dobili su duboko trepereću plavu koja je mogla parirati sjaju preskupog ultramarina – boji koja je vekovima bila cenjenija i od zlatne.
Umetnicima nije dugo trebalo da oberučke prigrle prusko plavu (ime je dobila po regiji gde je srećno zakuvana) i tako sopstvenim delima dodaju sveže slojeve misterije i privlačnosti.
U tome je draž boja: upečatljive su.
Pogledajte video o falsifikatima koji su zavarali i najprestižnije muzeje
Kao što poreklo neke reči može proširiti naše razumevanje određene pesme ili romana u kom se pojavljuje, tako i nastanak korišćene boje oblikuje značenje remek-dela.
Boje su otkrivali i pećinski ljudi i oštroumni naučnici, i podli šarlatani i pohlepni industrijalci.
One i određuju dela svih umetnika, od Karavađa, Kornelije Parker i Đota do Džordije O'Kif, pričajući uzbudljive priče.
Iako je Van Gog napravio samo trunku takozvane indijanske žute kako bi naslikao mesec na slici Zvezdana noć (1889), oštra nijansa još uvek ima auru koja ukazuje na nimalo profinjeno poreklo.
Dobijena je iz urina krave hranjene samo lišćem manga.
Značenje boje je nerazdvojno od načina kako se pravi.
Odabrali smo nekoliko velikih dela čija najdublja značenja su otkrivena zahvaljujući proučavanju porekla boja i dogodovština u vezi sa njima.
Džon Singer Sardžent je za Pariski salon 1884. izložio portret Vodrdžinije Amelije Avenjo Gotro, žene francuskog bankara, posle čega je usledio skandal.
Smatralo se neprimerenim jer je prikazao kako zavodljivo pada desna bratela njene haljine od crnog satena, a koja joj prijanja uz telo.
To nije jedini razlog zbog čega slika deluje uznemirujuće.
Sardžent je za potrebe slikanja upalo blede kože modela mešao nekoliko različitih boja.
Nijansu je sačinio od neobične kombinacije olovno bele, bojadisarskog broća, cinobera i hromhidroksidne zelene
Koristio je i mrvicu antičke kostne crne, koja se ranije dobijala od razlomljenih ostataka spaljenih kostura.
Tajni sastojak dodatno produbljuje složenost predivnog anemičnog modela.
Kostno crna transformiše značenje portreta u smeru meditacije o prolaznosti tela, zamagljujući među koja razdvaja želju i raspadanje.
Slika Devojka sa čašom vina predočava nelagodnost između mlade žene, središnje figure, i laskavca koji joj se udvara, prikazanog kako zloćudno dosipa alkohol u njenu čašu dok joj tutor drema u ćošku.
Kako bi pojačao tenziju, Vermer je genijalno natopio njenu haljinu crvenim broćem.
Taj pigment je dobio od žarko crvenog korena višegodišnje zeljaste biljke iz porodice Rubia tinctorum.
Koren biljke prilikom kuvanja pušta organsku smesu nazvanu alizarin, iz koje se može istisnuti tečnost nijanse nalik rubinu koja ošamućuje oko.
Dok razvratni udvarač možda odmereno doliva piće, ona pokreće silovitu energiju slike.
Čuvena slika sa zaspalom nimfom Zažareni jun Ser Frederika Lejtona možda deluje kao da otelovljuje lagodnost bezbrižne letnje dremke.
Za neke, figura postavljena ispod nivoa štrčećeg horizonta iznad nje, kao i prizor smrtonosnog oleandra, postavljenog tako da njena povijena ruka može da ga dosegne, uvode teme smrti i pogreba u naizgled bezazleni, lenji ambijent.
Međutim, Lejton je mudro pokrio njenu masivnu figuru naslagama hrom narandžaste, tada relativno novog pigmenta.
Njegovu proizvodnju u 19. veku omogućilo je otkriće ogromnih podzemnih nanosa hromita, isprva neinteresantnog i mutnog minerala, blizu Pariza i Baltimora (Merilend).
Alhemijom ovaj mineral može postati transcendentni sjaj.
Zaogrnuta u hrom narandžastu, junakinja ne deluje kao smrtno biće koje će biti sahranjeno.
Pre je nalik blagu koje će zauvek biti nadomak otkrivanja – jedinstveni simbol beskrajno obnavljajuće lepote.
Istraživač na minhenskom Doner institutu naleteo je 1940. na jedno od najvećih otkrića u istoriji umetnosti.
Ričardu Jakobiju je pošlo za rukom da pomoću tehnike „inženjeringa u obrnutom smeru" dođe do tajnog recepta za žutu boju koji se generacijama prenosio s kolena na koleno.
On je sredinom 18. veka neobjašnjivo nestao sa slikarskih platana.
Jakobi je otkrio da podgrevanje mešavine olovo(II) oksida i kalaj dioksida u određenoj razmeri može proizvesti izvrstan raspon od nijanse mutnog senfa do narandžastog šifona.
Ticijan ju je koristio da osvetli draperiju Bahusa i Arijadne, a Rembrantu je poslužila za ispisivanje božjih reči na zidu Belsazarusove gozbe.
Neki sumnjaju da je Napoleon umro 1821. usled dugotrajnog trovanja izazvanog Šeleovom zelenom.
Reč je o otvronom zelenom pigmentu pronađenom na tapeti koja je krasila njegovu izgnaničku spavaću sobu na ostrvu Svete Jelene.
Pola veka kasnije, francuska slikarka Berta Moriso je posegnula za smaragdnom zelenom, bliskom rođakom opake Šeleove, kako bi oslikala nebo na slici Letnji dan.
Na njoj su dve mlade žene u čamcu kako lenjo plove po reci prošaranoj tufnama, ali nečeg je uznemirujućeg u vezi sa vazduhom koji udišu.
Izatkana arsenikom, smaragdna zelena daje mučnu sirovost sceni, koja kao da se neprestano komeša.
Umetnost i sreća idu ruku pod ruku.
U srećne događaje 19. veka možemo uvrstiti i pronalazak kobalt ljubičaste, prvog namenski spravljenog purpurnog pigmenta i pronalazak prenosivih tuba za boje, što je omogućilo umetnicima da izađu iz ateljea.
To je bilo naročito važno za impresioniste, koji su želeli da na slikama uhvate kako u prirodi pada senka.
„Najzad sam otkrio kakva je stvarno boja atmosfere", tako bi zvučao deo razgovora koji je Mane vodio sa prijateljima 1881.
„On je ljubičaste boje. Svež vazduh je ljubičast.
„To je moje otkriće! Za tri godine, svi će koristiti ljubičastu!"
Među onima koji će dokazati da je Mane bio u pravu bio je i Klod Mone, čijih slika sa motivima perunike i ljiljana ne bi bilo bez tog velikog otkrića.
Malo je reći da su Moneova platna pretežno ljubičasta – uronjena u nju.
Bela ima tamnu stranu.
Pogledajte samo delo Simfonija br. 1: Bela devojka Džejmsa Maknila Vistera, čiji naslov, odnosno ponavljanje bele, možda isuviše upadljivo pokušava da sakrije prljavštinu iz koje je boja nastala.
Slika predstavlja oličenje besprekorne čistote, ali se oslanja na zaprljani pigment: olovnu belu.
Za njeno dobijanje potrebno je mesec dana ostaviti kaiševe od olova kraj sirćetne bare u zemljanoj posudi, okruženoj naslagama fermentirajuće životinjske balege.
Kombinacija acetata, nastalog usled blizine olova i sirćeta, uz isparenja karbon dioksida iz izmeta proizvodi neprirodnu belu patinu na olovnim snopovima, zanosnu koliko i smrtonosnu.
Nikander Kolofonski, grčki lekar i pesnik je još u drugom veku nove ere opisao olovno belu kao „odvratni napitak" koji može izazvati dalekosežne neurotičke pojave kod ljudi koji ih prave.
Daleko od toga da želimo da banalizujemo Vistlerovo delo.
Poreklo olovne bele daje mu neočekivanu pozitivnu dimenziju i osnažuje svu našu veru u to da umetnost ima moć da nas pretvori u nešto prelepo i novo, bez obzira na prošlost.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar