Koliko je Simon Vizental nacista zaista ulovio?

Pre deset godina u Beču je u 96. godini života preminuo Simon Vizental, čovek koji je još za života ušao u legendu pod nadimkom "Lovac na naciste". Građevinski inženjer i arhitekta je po završetku Drugog svetskog rata, koji je proveo po koncentracionim logorima Trećeg rajha, život posvetio misiji da brojne manje ili više istaknute naciste dovede pred lice pravde. U tome je, slažu se istoričari, bio donekle uspešan.

Njegovom zaslugom je uhapšeno nekoliko desetina nacista. Ali, čak i njegovi biografi propituju neke od njegovih zasluga i detalja iz vrlo zanimljivog i kontroverznog života.

Vizental je rođen u Bučaču (gradu koji se danas nalazi u Ukrajini), ali se sa porodicom kasnije preselio u poljski Lavov, koji se danas takođe nalazi u Ukrajini. Nacisti su Lvov zauzeli 1941. godine i tada je Vizentalov život pretvoren u pakao, baš kao i životi ostalih 160.000 Jevreja u tom gradu.

Početak karijere lovca

Prvo je prisilno radio na popravljanju pruga, a onda je završio u svom prvom koncentracionom logoru Plašovu. Pre nego što je početkom maja 1945. opet izašao na slobodu, Simon Vizental je prošao još tri logora. Na slobodu je izašao težak tačno 41 kilogram, a pronađen je u bloku za "smrtno bolesne". Ali, umesto da se posveti oporavku, Vizental je odmah "zasukao rukave" i krenuo da intervjuiše preživele logoraše.

Nakon samo tri nedelje na slobodi, već je imao listu oko stotinjak nacističkih zločinaca, čuvara, komandanata i članova Gestapoa. Listu je predao američkim nadležnim telima za koje je odmah počeo da radi kao prevodilac. Kroz narednih nekoliko godina i dalje je gomilao informacije o žrtvama Holokausta, kao i onima koji su aktivno učestvovali u njegovom sprovođenju.

Njegov rad je postao posebno važan kada su savezničke snage predvođene SAD-om sredinom 50-ih izgubile interesovanje za progon nacista.

Lov na čoveka koji je osmislio konačno rešenje

Sa svojom suprugom se skrasio u Austriji, u Lincu. Shvatio je, naime, da samo nekoliko blokova dalje od njega živi porodica Adolfa Ajhmana, autora konačnog rešenja tzv. jevrejskog pitanja i zločinca po čijoj je zapovesti ubijeno više od 400.000 ljudi.

Ajhman se inače sve do 1950. godine skrivao u Austriji pod lažnim identitetom nakon čega je preko Italije otputovao u Argentinu, a Vizental je bio toliko posvećen njegovom hvatanju da mu je porodicu lično pratio sve do 1952. godine kada su jednostavno nestali.

Godine 1953. Vizental je dobio informaciju da se Ajhman skriva u Buenos Ajresu. Nju je prosledio izraelskom konzulu u Beču, a potvrda te informacije do Nemaca i Austrijanaca stigla tek 1957. godine. Nemački agenti su uspeli da ga lociraju 1959. godine, a početkom 1960. i uhapsio ga je Mosad. Krajem maja te godine izraelski premijer je svetu objavio da je Ajhman u Izraelu i da mu se sprema suđenje.

Priča o Vizentalovim zaslugama je brzo došla u medije širom sveta i on je ubrzo postao neka vrsta zvezde. Ajhman je osuđen i obešen 1962. godine, a Vizental je postao Mosadov operativac. Nastavio je da deluje iz kancelarije koju je otvorio u Beču i koja je imala nekoliko volontera.

Nakon što je progon nacista postao sve manje važan SAD, za njega su interes počele da gube i nemačke i austrijske vlasti koje su se okrenule zaboravu.

Drugi veliki ulov

Sledeći velik Vizentalov ulov bio je Franc Štangl, čuvar eutanazijskog centra u Harthajmu. Taj centar je egzistirao u sklopu "Actiona T4", ranog programa istrebljenja mentalno bolesnih i fizički deformisanih ljudi u sklopu kog je ubijeno oko 70.000 ljudi.

Nakon toga je radio kao zapovednik u kampovima Sobibor i Treblinka i lično nadgledao proces istrebljenja 900.000 ljudi. On je, zanimljivo, prve dve godina nakon završetka rata proveo kao slobodan čovek u SAD. Nakon toga se vratio u Linc iz kog je pobegao u Rim gde mu je Crveni krst osigurao pasoš i kartu za Siriju. Tamo je sa porodicom živeo sve do 1951. godine nakon čega je emigrirao u Brazil.

Godine 1964. Vizentalu se javio Štanglov šurak i otkrio mu gde se ovaj nalazi. Zahvaljujući tim informacijama Štangl je uhapšen 1967. godine i deportovan u Nemačku. Optužen je na doživotan zatvor, a umro je 1971. godine od srca.

Lični kult Simona Vizentala

Otprilike u to vreme počela je gradnja kulta Simona Vizentala. Naime, nakon što je uhvaćen Ajhman, Vizental je objavio knjigu "Lovio sam Ajhmana: Istinita priča", a nakon što je uhvaćen Štangl, objavio je knjigu "Ubice među nama". U njoj je njegov izdavač tvrdio da je Vizental odgovoran za hvatanje više od 800 nacista. Bio je to broj koji nije imao nikakvo utemeljenje u stvarnosti, ali mediji poput "New York Times"-a prihvatili su kao činjenicu.

Mit je tako nakon godina i godina ponavljanja postao opšteprihvaćena istina koju više niko nije ispitivao. Sa tim se slaže i njegov biograf Tom Segev, izraelski istoričar i novinar. On, piše nemački "Špigel", u knjizi "Simon Vizental: Život i legende" navodi da je Vizental svakako bio "hrabar čovek koji je ostvario neke zapanjujuće poduhvate", ali i tip koji je imao "ogroman ego" i koji je imao "tendenciju da fantazira".

"Suprotno mitovima koje je sam podstakao, Vizental nije upravljao globalnom operacijom. Radio je iz male kancelarije, imao je sekretaricu i nekoliko volontera okruženih hrpama starih novina", piše Segev koji tvrdi da je Vizental rado diskreditovao i vlastitu "konkurenciju" iako su imali zajedničke ciljeve. Tako je tajnoj policiji Istočne Nemačke prijavio novinarku Klarsfeld za rad za Štazi (Ministartstvo za državnu bezbednost Nemačke), iako za to nije imao baš nikakve dokaze. Klarsfeld se inače, baš kao i Vizental, bavila lovom na naciste.

Kontroverze i legenda koja se održala decenijama

Najlošija "epizoda" Vizentala dogodila se tokom lova na jednog od najgorih nacističkih zločinaca, zloglasnog lekara Mengelea. Naime, Mengele je nakon rata živeo u Buenos Ajresu, u Paragvaju i na kraju u Brazilu gde je umro 1979. godine. Vizental je pak sve vreme tajne službe nesvesno navodio na pogrešan trag. Tvrdio je da se Mengele skrivao u Grčkoj, u Egiptu, u Španiji i u Paragvaju.

I ne samo to, sve do 1985. tvrdio je da je čovek živ iako je bio mrtav već šest godina. Sporna su bila i njegova sećanja na Holokaust koja su se menjala iz godine u godinu. Tako je pri kraju života tvrdio da je prošao kroz 12 logora, ali je dokazano da je bio u četiri. Isto je tako tvrdio da je lično svedočio proizvodnji sapuna od masnoća ubijenih logoraša da bi se nakon rata dokazalo da to nije bila istina i da se radi o glasinama koje su pre svega potencirali nacisti u nameri da zastraše stanovništvo i logoraše.

U godinama nakon rata Vizental je izgubio podršku čak i mnogih Jevreja koji su smatrali da je egomanijak i čovek zavistan od publiciteta. Eli Rosenbam, tada direktor državne kancelarije za specijalne istrage SAD i danas poznat kao najuspešniji lovac na naciste u istoriji u intervjuu je 1996. godine izjavio da je Simon Vizental "nekompetentni egomanijak", čovjek "koji širi lažne informacije" i "tragična figura".

Sve do kraja života Vizental je tvrdio da je njegovom zaslugom uhapšeno oko 1100 nacističkih zločinaca, broj koji nikada nije dokazan niti potvrđen. Istoričari se slažu da je sigurno zaslužan za nekoliko desetina hapšenja, a ni uloga u hapšenju Adolfa Ajhmana ne može mu se osporiti.

Ali, njegova najveća uloga je, piše "Špigl", bila uloga "savesti", čoveka koji Austriji i Nemačkoj nije dao da zaboravi na zločine koji su se događali na njihovim teritorijima što mu je priznao i njegov najveći kritičar Eli Rosenbam. Na tome i dalje uporno radi Centar Simona Vizentala.