Kako je Madlenka iz Beograda postala Medlin Olbrajt

Kako bi izbegli progone i zaštitili se, roditelji Medlin Olbrajt prešli su u rimokatoličku veru, u kojoj je i ona sama odgajena i vaspitana. Tvrdi da je za svoje jevrejsko porekolo doznala tek kada je odrasla, mada je to detalj njene biografija u koji mnogi ne veruju. Bivša državan sekretarka, međutim, uporno insistira da je bilo upravo tako, a na pitanje novinara "Haftington posta" o tome kako se takva situacija odrazila na njen osećaj identiteta, i da li smatra da joj u tom pogledu nešto nedostaje, odgovara: "Vrlo sam ponosna na svoje čehoslovačko poreklo, ali svoj identitet bih trenutno opisala ovako: ja sam Amerikanka, majka, baka, potičem iz jevrejske kulture, bila sam rimokatolkinja, sada sam episkopalne veroispovesti, posvećena sam ljudskim pravima, verujem u međunarodnu zajednicu, i sve te stvari su na ovaj ili onaj način duboko uticale na mene".

U vreme njenog rođenja, otac male Mari je bio čehoslovački diplomata u Beogradu, koji je morao da napusti 1939. Porodica je ratne godine provela u Londonu, a posle rata otac je kao diplomata ponovo došao u tadašnju Jugoslaviju, ovog puta sa celom porodicom, tako da je Mari ovde provela izvesno vreme.

Pošto se bojao komunističke indoktrinacije otac je, međutim, nije slao u naše državne škole, već su je podučavale guvernante, a nešto kasnije poslao ju je u internat za devojke u Ženevi. Tada je i ime zvanično promenila u Medlin, francusku verziju češkog nadimka Madlenka, koji joj je nadenula baka. Otac joj je 1948, kao poznati antikomunista, povučen s položaja u Beogradu, a iste godine porodica emigrira u SAD. Prilikom udaje za Džozefa Olbrajta, 1959, Medlin Olbrajt je prešla u episkopalnu crkvu, kojoj i danas pripada. Tek kao odrasla je doznala i činjenicu da su joj tokom II svetskog rata u Holokaustu nastradali brojni rođaci, uključujući i troje deda i baka.

Na pitanje o moralnoj težini i ispravnosti odluka koje je donosila, Medlin Olbrajt, takođe u razgovoru za "Hafinigton post", kaže: "Mislim da su odluke koje sam donosila bile dobre. A mnoge su i drugi doneli umesto mene. Da li za nečim žalim? Žalim što nismo brže intervenisali u Jugoslaviji. Mislim da mi je drago zbog onog što smo uradili na Kosovu. Teško je bilo odlučiti da li radi sprečavanja etničkog čišćenja treba upotrebiti vazduhoplovne snage, koje će usput ubijati i nedužne. Da li je u redu odlučiti da žrtvuješ život jedne osobe da bi spasao život druge? Te odluke su mi bile teške".

Na kraju razgovora, bivša državna sekretarka je ispričala: "Za vreme rata na Kosovu, svakodnevno sam održavala telefonske konferencije sa ministrima inostranih poslova članica NATO. Na telefonu smo bili Britanac, Francuz, Italijan, Nemac i ja. "Zašto ne napravimo pauzu u bombardovanju zbog Uskrsa?", pitao je italijanski ministar inostranih poslova, a nemački je rekao: "Zbog čega bismo pravili pauzu u čast jedne vere, dok ubijamo ljude druge vere?" Mislim da je to bila jedna od najupečatljivijih izjava, u smislu zajedničkog identiteta i važnosti donošenja ispravne moralne odluke".