Nasilje na fudbalskim utakmica nije proizvod s kraja 20. veka, ono je postojalo i ranije. Međutim, razlika je u tome što razlozi sukoba nisu imali nacionalistički predznak.
S druge strane pokazalo se da sukobi na stadionima zaista mogu da odu u krajnje ekstreme, kakav je bio slučaj sa takozvanim "fudbalskim" ratom između Salvadora i Hondurasa 1969. godine, koji se dogodio posle susreta ove dve reprezentacije. Iako su uzroci rata bili političke prirode, neredi na stadionu pokazali su se kao dobar povod.
Antropolog Ivan Đorđević, autor knjige "Antropolog među navijačima", ukazao je na to da otkad je navijanja postoji i "fudbal ludih strasti", ali da tumačenja o nacionalističkim razlozima za nerede predstavljaju naknadnu interpretaciju.
Predavačica na predmetu Sport i mediji na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Smiljana Milinkov podseća da osamdesetih godina dolazi do buđenja nacija u nekadašnjoj Jugoslaviji, što se prenelo i na stadione.
"Ivan Čolović je to nazvao 'doba gomile', to nije nešto što se dešava samo na stadionu, nego se događa u većini republika bivše Jugoslavije. Ono što ranije nije bilo prepoznatljivo na stadionima, poput nacionalnih pesama, zastava i grbova, počinje tada da se pojavljuje i navijači prestaju da budu isključivo navijači nekog kluba, nego počinju da se dele i po tome šta su po nacionalnosti. Sportski novinari su bili veoma kritički nastrojeni prema pojavi šovinizma, nacionalizma, svega što je negativno, ali su bili kritični samo kada se to pojavi kod drugih, dok su imali opravdanje na ono što se dešava na stadionima u njihovoj zemlji. Kasnije je dobar deo njih postao deo propagandne mašinerije i propagirao mržnju prema svemu što jeste drugačije", navela je Milinkov.
Po rečima Ivana Đorđevića, važno je ukazati na to da je navijačka podkultura govorila protiv sistema, što je u kontekstu osamdesetih godina bio sistem socijalističke Jugoslavije. Radilo se o politički heterogenom skupu ljudi koji su upućivali antisistemske poruke.
"Povezanost između etabliranog nacionalizma i navijaštva je više u vezi sa određenom vrstom manipulacije političkih elita, odnosno onih koji su iskoristili određeni momentum na tribini. Posle toga, kada je politička poruka koja je išla sa tribina postala deo mejnstrima, a ne deo kontrakulture, došlo je do toga da su navijači postali nosioci određene vrste patriotskog kapitala i došlo je do povezanosti navijača i nacionalizma koja svima i dan-danas deluje apsolutno neizostavan deo folklora", dodao je on.
Smiljana Milinkov/ Foto: D. Perišić
Džordž Orvel je pre više od 70 godina zapisao kako fudbal nema nikakve veze sa fer-plejom, nazvavši ga
"ratom bez pucnjave". U tom kontekstu
Damir Bojić, jedan od autora podkasta
"Na ivici ofsajda", podseća na reči još jednog Britanca,
Vinstona Čerčila, koji je fudbal nazvao
"džentlmenskom igrom koju igraju nasilnici".
"Možda u našim uslovima fudbal jeste rat bez pucnjave, jer se neke nerazrešene stvari iz prošlosti nastavljaju na tribinima. Nacionalistička ikonografija je i dalje mejnstrim. Posmatrano u svetskim okvirima fudbal je postao jak korporativni sistem koji je mnogo jači od bilo kojeg pojedinca. Fudbal ima svoju poziciju, jer predstavlja jedinstveni način ujedinjavanja ljudi koji možda nemaju mnogo sličnosti", rekao je Bojić.
U prilog važnosti fudbala na ovim prostorima, makar i na simboličkom planu, govori i to što se dva događaja sa stadiona uzimaju kao momenti koji su označili raspad SFRJ. Najpre se 13. maj 1990. i događaji na "Maksimiru", kada je došlo do sukoba navijača Dinama, Crvene zvezde, policije i igrača, uzimaju kao početak rata na prostorima nekadašnje Jugoslavije, dok se paljenje jugoslovenske zastave na utakmici između Hajduka i Partizana nekoliko meseci kasnije "označava" kraj AVNOJ-ske republike.
Ivan Đorđević/ Foto: D. Perišić
Da "stadionska kultura" i danas može da se prenese na ulicu ili svakodnevnicu govori i primer sa famoznim "Vučiću pederu", koje se najpre čulo na tribinama stadiona Partizana nakon prekida utakmice između Srbije i Albanije.
"Nemaju navijači uticaj, već političke strukture imaju uticaj na navijače i sada se situacija potpuno preokrenula od toga da su navijači supkultura koja se bori protiv određenog sistema. Sada se sistem ne dira. Jeste da se na stadionu čulo i smelo reći to 'Vučiću pederu', ali su vrlo brzo navijači između sebe sređivali one koji povise glas. Politički establišment vrlo vešto koristi tu masu. Još jednom moram da kažem i to da kolege novinari jednostavno ne rade svoj posao, nego su i oni produžena ruka nacionalističkog diskursa koji je na sceni, a koji se iz polja politike prenosi na stadion, gde se prima i zadržava", rekla je Smiljana Milinkov.
Na tribini "Navijačko bildovanje ekstremizma" ukazano je i na to da je veliki problem u normalizaciji nasilja i ekstremnih ideja. Naravno, to se najbolje čini putem medija, pa tako novinari posle utakmice između Hrvatske i Srbije pišu da je atmosfera bila veličanstvena, "a da je čak i ono folklorno 'ubij Srbina' bilo prilično retko", kao i kada nekoliko hiljada ljudi skandira da bi trebalo "zaklati Šiptara", a reporter javnog servisa govori o opravdanoj reakciji publike.
"Dakle, pričamo o normalizaciji, određena vrsta ekstremne kulture postaje normalizovana u potpunosti. Zbog toga je prilično 'normalno' da određeni nosioci ekstremnih kultura takođe bivaju deo političkog mejnstrima", reči su Đorđevića.
Damir Bojić/ Foto: D. Perišić
U momentima upravljanja Vladom Srbije, Aleksandar Vučić izjavljuje kako "država trenutno nema snage za borbu protiv huligana". Činjenicu da se posle toga ništa nije "uzburkalo" Milinkov je objasnila rečima da je to postalo normalnost, konstatujući da ne postoji volja da se situacija razreši, ali i da političkim strukturama odgovara trenutna situacija na stadionima.
Na debati su pomenute i izmene Zakona o sprečavanju nasilja na utakmicama, a Đorđević je, između ostalog, upitao koga će hapsiti policija, ali i ko su opšte navijači u Srbiji?
"Da li su navijači oni koje smo imali priliku da vidimo zajedno sa predsednikovim sinom u Rusiji ili su to ljudi koji idu da gledaju fudbal i bodre tim za koji navijaju? Mi stalno pogrešno adresiramo i pravimo ogromnu grešku kada pokušavamo da povučemo paralelu sa Britanijom, ne može se porediti jedno društvo kao što je englesko, sa društvom u pustinji posttranzicije kao što je Srbija. Nikada nećemo imati bogate sponzore, privatni klub na način na koji postoji u Britaniji, nikada nećemo imati tu višu srednju klasu koja sada ide na stadione u Britaniji. Navijači, ultras navjači, ne idu na utakmice, nego ih gledaju po pabovima i biju se na ulici, samo se to ne vidi na televiziji. Hapšenje državnih neprijatelja broj jedan je zamagljivanje priče. Da li je čovek koji čini krivično delo navijač ili je čovek koji čini krivično delo. Navijač nije profesija. Dok se ne razgraniče pojmovi, dok ne počnemo da razgovaramo šta je stvarno problem, dotle će moći da se zamagljuje čitava priča. U to spada i to što selektor pušta nacionalističke poruke preko Instagrama, a za to vreme kombinacija spiska za reprezentaciju izgleda kako izgleda. Njegov nacionalistički 'boost' je samo jahanje po nečemu što je odavno uspostavljeno, a više uopšte nije važno. Sve se meri u brojevima, ciframa, meri se preko toga ko je kome završio kombinaciju, na koji način i ko to kontroliše. Nisu huligani problem, problem je negde drugde", poručio je Đorđević.
Damir Bojić je podsetio da navijaštvo ne mora nužno da bude povezano sa nacionalističkom ideologijom ili ekstremnim stavovima. Pomenuo je navijače St. Paulija koji u svetu fudbala važe za one koji imaju čvrst antifašistički stav. Između ostalog, pomenuo je i klubove kao što su NK Zagreb 041, Bohemians u Češkoj, te Partizan iz beloruskog Minska.
"Zagreb je bio jedan od najstarijih klubova u nekadašnjoj Jugoslaviji, a navijači zastupaju antirasističke i antišovinističke stavove. Kada je došlo do finansijskog kraha kluba, njihova navijačka grupa je napravila novi i sami upravljaju njime. Partizan Minsk je zanimljiv jer je neuspešno privatizovan, a onda su se navijači organizovali i otkupili ga. S druge strane, navijači Bohemiansa su veoma inkluzivni, onaj ko dođe na stadion može da bude deo grupe. Mi u Srbiji još uvek nemamo takve stvari. To vam je kao i sa opozicijom, imate 50 nijansi desnice, pa kako onda da navijaču budu nešto drugačije. Oni su samo posledica, ne uzrok i ne mogu oni da budu progresivniji od naše svakodnevnice", zaključio je Bojić.
Da je diskusija bila inspirativna i za mnogobrojnu publiku pokazalo se i u delu kada su oni imali priliku da daju komentar i postave pitanje. Mogla su se čuti različita mišljenja, kako navijaštvo ne može da pomogne u premošćavanju istorijskih nesuglasica, o podeljenosti navijačkih frakcija, o tome kako su pojedini navijači postali kreatori političkog života.
"Ja iz Beograda dođem u Novi Sad na utakmicu, popijem nekoliko piva, vratim se sa utakmice i niko ne zna ni da sam bio. Oni koji jesu problem dođu 'audijem' na utakmicu. Danas je sve otišlo mnogo daleko od fudbala", rekao je jedan mladić iz publike.
Tribina je zaključena porukom da bi sport trebalo da služi za povezivanje ljudi, jer je on sam po sebi pozitivna stvar.
.jpg "Troje izgubljeno u Ovčarsko-kablarskoj klisuri: Spasioci tragaju za njima")
.jpg "Nemac auto-putem vozio BMW skoro 240 kilometara na čas, u vozilu bila i šestomesečna beba")
Komentari 5
ALUMNI
Domaci
Branislava Kostić
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar