Jugoslovenske parne lokomotive "jurile" su 100 km/h pre 70 godina

Neke od ovih lokomotiva jurile su 100 kilometara na sat još pre 70 godina.

Parnjače, proizvedene krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka u Nemačkoj i Austriji, decenijama stoje na prostoru Mašinske industrije i Železničke stanice Niš. Nenatkrivene, urasle u korov i šiblje, ponegde zarđale i išarane - slika je koju su članovi Udruženja ljubitelja železnica više puta pokušali da promene.

Jedan od njih je mašinovođa Ljubiša Stanković, penzionisan pre 16 godina. On je poslednji vozač parne lokomotive, koje su iz redovnog železničkog saobraćaja povučene 1973. godine.

"Pokušali smo da zaštitimo neke lokomotive, ali nema ko da nas isprati. Ideja je bila da se vozila sačuvaju od zaborava, da deca sutra vide šta je doneo boljitak i koje su lokomotive bile pre toga. Doći će generacije i misliće da sa dizelom i elektrom počinje železnica", kaže Stanković.

Sa kolegama iz Udruženja imao je ideju da se jedna lokomotiva remontuje i kroz Sićevačku klisuru vuče izletnički voz, ali to, kako se požalio, nadležni nisu podržali. Nada se da će ova ideja jednom zaživeti, a do tada će, kaže, svima rado pričati o svom radnom veku i vremenu kada je Niš bio značajno železničko raskršće na Balkanu.

"Deda radio na železnici, otac radio na železnici, ja usmeravam i sina da bude na železnici. Parnu lokomotivu sam vozio četrnaest godina, serije - da ih ne nabrajam. Bilo ih je mnogo, više nego što je danas serija lokomotiva na železnici. Penzionisao sam se bez ijednog incidenta i prekršaja. Bog me poslužio", priča Stanković.

Kaže da je vozio i dizel i elektro, sve što ide po šinama, ali da posebno poštovanje ima upravo prema parnjačama.

"Parna lokomotiva je imala dušu. To samo mogu da kažem. Mogu da izmisle i supersoničnu lokomotivu, ali lokomotivu s dušom - više ne. Ložiš, zatvoriš, podigne se para, ti povučeš vodu. Pa opet - zatvoraš vodu, otvoriš ložište i ložiš ponovo", priseća se ovaj zaljubljenik u železnicu.

Često dolazi u Ložionicu, na mesto gde je početkom dvadesetog veka postojala Železnička radionica i gde se danas nalaze tri lokomotive. Jedna od njih radila je kao manevarka na separaciji rudnika uglja u stanici Adrovac na pruzi Beograd - Niš, inače tip lokomotive proizveden 1881. godine u Austriji. Druga je vukla lokalni radni voz "Pilot" i među železničarima bila prozvana "Ćuran" zbog takvog oblika dimnjaka. Treća je parnjača za vuču lakih i putničkih vozova serije 01. Napravljena je dvadesetih godina prošlog veka, nemačka lokomotiva sa četiri cilindra, objašnjava stari železničar

Prema podacima Železnica Srbije, ovakva lokomotiva, pod serijskim brojem 01-101, proizvedena je 1923. godine u Berlinu, ali su joj inženjeri Mašinskog odeljena Jugoslovenskih državnih železnica 13 godina kasnije dodali aerodinamični oklop da bi razvila što veću brzinu. Testirana je na pruzi Beograd - Zagreb 1937. godine. Bez vagona dostigla je brzinu od 145 kilometara na sat, a sa 5 vagona od 128 tona - jurila je 122 kilometra na sat. Ovo je, kako beleže arhivi Železnica, bila velika senzacija kojoj su prisustvovali i stručnjaci iz Mađarske i Italije. Superekspresna parna lokomotiva dobila je nadimak "Leteći Beograđanin".

Lokomotiva JŽ 05-025 bila je jedna od najbržih i postala čuvena po tome što je vukla "Simplon orijent", - najslavniji voz u istoriji svetskih železnica. Ovakve lokomotive dostizale su brzinu od 100 kilometara na sat, pa se od Beograda do Niša, u periodu od 1945. do 1959. godine, stizalo za 4 sata i 17 minuta.