Rajska srpska batina: Deca nevidljive žrtve nasilja, nestručni ljudi odlučuju o sudbinama najmlađih

Statistika o nasilju prema deci tradicionalno je poražavajuća - nadležni organi su neažurni, ustanove nemaju njihov najbolji interes u vidu, a batina je i dalje rajsko sredstvo vaspitanja u porodici.
Rajska srpska batina: Deca nevidljive žrtve nasilja, nestručni ljudi odlučuju o sudbinama najmlađih
Foto: Pixabay
Do sličnih podataka došao je i Pokrajinski zaštitnik građana - ombudsman. Ovaj organ godinama prikuplja statistiku o nasilju prema deci i postupa u slučajevima nasilja kao kontrolni organ prema drugim institucijama, a u svom izveštaju o radu za 2020. godinu nema mnogo toga pozitivnog da iznese.
 
Naime, uočeni su ozbiljni propusti celokupnog sistema zaštite dece od nasilja, naročito seksualnog zlostavljanja dece, a najslabije karike u sistemu su vojvođanski centri za socijalni rad. Tu je i problem zanemarivanja dece u porodici, kad nadležni organi takođe nisu ažurni i odgovorni.
 
Zamenik pokrajinskog zaštitnika građana za prava deteta, pravnik Milan Dakić, kaže u serijalu o prevenciji nasilja "Nisi sama" za 021.rs da se nasilje prema deci u Srbiji apsolutno marginalizuje i spušta na nivo koji ne dovodi do zaštite najmlađih od nasilnika. 
 
"Same institucije, u ozbiljnoj meri zbog nedostatka resursa i nedovoljnog kapaciteta, ali isto tako i neposedovanja dovoljne stručnosti i znanja iz oblasti prava deteta, ne obezbeđuju dovoljno zaštite deci od zlostavljanja, nasilja i zanemarivanja. Na primer, istraživanje iz 2019. godine kojim smo ispitali postupanje centara za socijalni rad u zaštiti dece od nasilja pokazalo je da od ukupnog broja evidentiranih slučajeva nasilja prema deci tek 12 odsto prijava dolazi iz škola, što je strašno mali procenat budući da su obrazovno-vaspitne ustanove u svakodnevnom kontaktu s decom i porodicama. Škole i zdravstvene ustanove su prve koje mogu i moraju da uoče znake nasilja, i istovremeno se najveći broj prijava odnosi na decu školskog uzrasta od sedam do 13 godina. I mada su nadležni organi starateljstva procenjivali da u dve trećine ukupnog broja prijava postoji sumnja da je prema deci učinjeno krivično delo nasilje u porodici, samo u sedam odsto je podneta tužba za mere zaštite od nasilja u porodici", navodi Dakić.
 
On naglašava da je policiji prijavljena tek četvrtina, a tužilaštvu tek petina slučajeva u kojima je postojala sumnja da je dete žrtva nasilje u porodici, što je samo po sebi neverovatno - uzimajući u obzir zakonsku obavezu ustanova da razmenjuju podatke.
 
"Takozvane konferencije slučajeva, koje su se ispostavile kao najcelishodniji mehanizmi rada u tim promptnim slučajevima rešavanja, centri za socijalni rad iniciraju u zanemarljivom broju slučajeva, tek u jednom na 20 slučajeva u odnosu na ukupan broj procena sumnje da je prema detetu počinjeno nasilje. Ombudsman je u istraživanju ustanovio da su deca nedovoljno informisana i ohrabrena da uopšte govore o nasilju, a kamoli da ga prijavljuju, da centri za socijalni rad nedovoljno koriste sve mere zaštite koje su im na raspolaganju, da je saradnja centara sa drugim ustanovama, pre svega obrazovnim i zdravstvenim, izrazito slaba, nerazvijena, nezastupljena i da postoji velika potreba za edukacijom stručnjaka u centrima u pogledu zaštite dece od nasilja", ističe naš sagovornik, koji se godinama unazad bavi pravima dece u Pokrajinskom obmdusmanu.
 
Deca nisu samo žrtve batina, naglašava urednica roditeljskog portala Bebac, psihološkinja Jasmina Mihnjak. Fizičko nasilje jeste najvidljivije, ali je psihološko mnogo zastupljenije i podrazumeva se kad je posredi fizičko nasilje, objašnjava Mihnjak.
 
"Deca mogu da dožive i doživljavaju nasilje i van svojih porodica - u školi, na ulici, na televiziji, na internetu, a tu je i pomenuto zanemarivanje dece. Kad deca ne mogu da zadovolje neke osnovne životne potrebe, tad govorimo o kršenju njihov prava i o nasilju nad decom. Stavila bih poseban akcenat na prikriveno nasilje, odnosno oblike za koje ne pretpostavljamo da je reč o nasilju. Na primer, kada se mama i tata svađaju ili se čak dešava nasilje oca prema majci deteta (ili obrnuto), i tada govorimo o nasilju prema deci koja to gledaju, trpe i neposredno doživljavaju", navodi Jasmina Mihnjak.
 
Iako postoji naučni konsenzus o tome, očigledno je da celokupna stručna javnost ne deli stav da su deca uvek žrtve nasilja u porodici, stava je Milan Dakić. Kako  pojašnjava, puni konsenzus bi postojao kad bi svi nadležni organi radili svoj posao i štitili žrtve, ali se to ne dešava.
 
"U radu Ombudsmana po pritužbama i u predmetima koje smo pokrenuli po sopstvenoj inicijativi u oblasti prava deteta najveći broj slučajeva odnosi se na konfliktne razvode i postupke poveravanja starateljstva i uređivanje vršenja roditeljskog prava, a u najvećem broju ovih slučajeva deca su u centru partnerskih sukoba i praktično uvučena u njihov vrtlog. Neretko, deca se koriste kao sredstvo manipulacije i daljeg nasilja prema partneru, a samim tim su i žrtve. S druge strane, s vršnjačkim nasiljem se najčešće susrećemo u obrazovnim sistemima, a kada se ti slučajevi celovito, potpuno sagledaju onda ponovo dolazimo do toga da i deca koja čine i koja trpe nasilje u velikom broju dolaze iz porodica u kojima postoji neki oblik nasilja, zlostavljanja ili zanemarivanja. Takođe, sad već 15 godina zaredom prikupljamo podatke o nasilju u porodici od svih nadležnih organa i institucija, a ovi podaci ukazuju da se deca retko nalaze na evidenciji ovih institucija kao žrtve i da se to nije promenilo ni od primene zakona o sprečavanju nasilja u porodici", navodi Dakić.
 
Zaključke Ombudsmana dele i stručnjaci Autonomnog ženskog centra. U svojoj analizi praćenja primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici takođe zaključuju da je prijava nasilja nad decom i dalje vrlo malo u odnosu na rast koji se desio kod prijave nasilja nad ženama, što samo govori da ni "popravljen", ažuriran sistem zaštite žrtava nasilja i dalje ne prepoznaje decu.
 
"Budući da u kontinuitetu pratimo ovu pojavu, uočeno je da je broj žena žrtava nasilja čak utrostručen sa primenom ovog zakona, a broj žrtava dece je neznatno veći. Tako nam i ova istraživanja govore da obrazovne i zdravstvene ustanove retko prijavljuju nasilje prema deci u porodici. Na primer, za prethodnu godinu u evidencijama osnovnih javnih tužilaštava je zabeleženo 2.720 žrtava porodičnog nasilja u Vojvodini, od čega odrasle žene čine 74 odsto ukupnog broja žrtava, a deca tek pet odsto. I mada policijske uprave navode da pri svakoj intervenciji proveravaju izloženost dece nasilju, deca kao žrtve nasilja počinjenog od strane roditelja čine tek šest do sedam odsto ukupnog broja žrtava na policijskoj evidenciji", dodaje Dakić.
 
Batina kao dobar dan
 
Psihološkinja Jasmina Mihnjak smatra da je najveći problem normalizacija svakog oblika nasilja u društvu, od fizičkog do ekonomskog nasilja.
 
"U jednom periodu je bila aktuelna priča da su se ljudi pobunili jer se nekome oduzelo dete iz ekonomskog razloga. Nikad se dete ne oduzima samo iz tog razloga, ali i kad nemaština dovede do toga da dete boravi u nekim neprimerenim uslovima, kad zateknete bebu koja nije presvučena ceo dan, ili je u jako lošim uslovima, izložena je raznim zdravstvenim rizicima i to svakako jeste nasilje. Ali ono nasilje na koje najčešće žmurimo je svakodnevno, a to su one poruke koje deca čuju na ulici, na televiziji, na internetu i to se sve češće dešava i u vršnjačkim grupama putem vajbera. Budući da sam radila u školi jedno vreme, u glavi mi je i dalje slika kad je grupa dečaka devojčici rekla 'kravo debela', a ona se nasmejala na to. Ona se na taj način branila, htela je da bude deo te grupe i nije prepoznala da je to isto oblik nasilja, a takvih situacija ima jako puno i u najvećoj meri su zanemarene", navodi Mihnjak. 
 
Deca koja trpe nasilje u startu imaju poljuljanu sliku o sebi, kaže naša sagovornica. Ova deca doživljavaju svet kao nesigurno mesto, a umesto ljubavi i pažnje dobijaju batine i druge kazne.
 
"Da bi se dete normalno i zdravo razvijalo, prvi razvojni zadatak je: koliko je ovaj svet sigurno mesto za život? Tek kad je je dete na sigurnom mestu zapravo počinje da formira bazu za svoju buduću ličnost. Deca često projektuju da se neko nasilje u porodici, na primer među roditeljima, dešava zbog njih i da su uzrok problema u porodici, pa prebacuju krivicu na sebe. To ostavlja dalekosežne posledice i deca s ovakvim tegobama mogu da razviju mnoga psihopatološka stanja - od toga da oni sami postaju agresori, kad dođu u situaciju da taj model primene na nekom drugom do toga da razvijaju teške simptome depresije, anksioznosti i drugih poremećaja", kaže urednica portala Bebac za 021.rs.
 
 
Mihnjak naglašava da deca često pravdaju nasilje koje trpe.
 
"Deca su ta koja roditelje vole bezuslovno i uvek će pokušavati da ostvare neki normalan odnos, pa šta god da roditelj uradi, dete će i dalje imati potrebu da roditelja drži uz sebe. Dete će tako pokušavati i da održi porodicu na okupu, čak i ukoliko su odnosi partnera neadekvatni. Tu postoji još jedna vrlo ozbiljna stvar, a to je koncept zanemarivanja dece. Dete će lakše prihvatiti da se kažnjava nego da se zanemaruje jer kada se vi ponašate prema detetu kao da ono ne postoji, dete će tražiti bilo kakav nadražaj samo da bi se osećalo živim, da postoji", pojašnjava ova psihološkinja i podseća na primere dece koja izazivaju tuče u društvu - nasilje je deci prihvatljivije od zanemarivanja, nevidljivosti u sredini.
 
Kad će biti bolje?
 
Stvar je vrlo jednostavna. Srbija je usvojila zakonske norme i ratifikovala međunarodne konvencije - poput Konvencije UN o pravima deteta i obavezna je da sprovodi sva akta. Kad to zaista bude i učinila, deci, a i društvu u celini će biti bolje.
 
Ovo naglašava i Milan Dakić, dodajući da su najveće kočnice borbi protiv nasilja nad decom neefikasnost i neznanje.
 
"Nesaradnja među organima, nedovoljna stručnost, obučenost, neprepoznavanje nasilja, nedostatak sredstava... Najviše se ipak ističe nerazumevanje samog koncepta prava deteta u široj javnosti, zajedno sa nekim specifičnim oblicima koji se u društvu smatraju gotovo za jeres, a to su batine iliti telesno kažnjavanje dece. Svaki psiholog će vam reći da dete koje tučete nikada neće prestati da voli vas, ali će početi da mrzi sebe", zaključuje Dakić.
 
Poslušajte emisiju na ovu temu u nastavku.
 
 

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • Roditelji

    11.10.2021 17:30
    Roditelji nekad nemaju strpljenja, nervozni su, pod stresom jer godinama se tesko zivi, ljudi rade prekovremeno, nemaju vremena. Kad je potrebno da na miran nacin deci nesto objasne, oni nemaju vremena nego vicu i svoje frustracije prenose na decu. Za decu je potrebna lepa rec, objasnjene i putokaz
  • HQ

    11.10.2021 17:18
    @NS
    Loših ljudi ili ti "dno" ljudi ima svuda, u skolama, vrticima, domovima zdravlja, i to je generalno tako. Ali ajmo konkretno, ja! Nek svako sebi postavi pitanje - Da li sam ikad primenio/primenila silu na detetu? Samo budite iskreni bar prema sebi.
    A ovim ni ne uzimam u razmatranje stranacko zaposljavanje.
  • Monika

    11.10.2021 14:51
    Sam za njihovu decu
    Ovo je drzava samo za njihovu decu. Sva druga deca su nevidljva i nebitna. Nije sistem slucajno tako los.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Srbija