Seksualno nasilje u Srbiji: Začarani krug nepoverenja prema ženama i prećutno odobravanje silovanja

Gorica Nikolin

gorica@021.rs

Info

08.11.2021.

15:30 > 22:36

Primer minimalne kazne zatvora od pet godina za muškarca koji je prošle godine pokušao da siluje ženu u stanu u Novom Sadu dovoljno govori o kaznenoj politici u Srbiji.

Seksualno nasilje u Srbiji: Začarani krug nepoverenja prema ženama i prećutno odobravanje silovanja

Foto: Pixabay

Ipak, ima primera kad su kazne mnogo ozbiljnije, ali i za mnogo ozbiljnija krivična dela koja su učinjena prema deci. Tako je Ninoslav Jovanović, poznatiji kao "Malčanski berberin", ove godine prvi u istoriji osuđen na doživotnu robiju za otmicu i silovanje dvanaestogodišnje devojčice.

Javnost pamti i presudu iz 2017. godine, kad je Vladica Rajković osuđen na (tada) maksimalnih 40 godina zatvora zbog silovanja i ubistva trogodišnje devojčice.

Stroge kazne za silovatelje u Srbiji nisu česta pojava. Mnogo češće pojave su odbacivanje slučajeva i prijava žena jer ne postoji konkretni dokaz za tvrdnju - ukoliko žena nije izubijana, nema dokaza da je silovana, a ne pomaže ni kad muškarac na snimku daje navode da osnov za istragu postoji, što je slučaj kod optužbi glumice Danijele Štajnfeld protiv Branislava Lečića.

Uprkos zakonskoj regulativi, silovanje i srodna krivična dela u Srbiji se retko prijavljuju. Prema analizi Autonomnog ženskog centra, seksualno zlostavljanje je prošle godine prijavljeno 201 put, odbačene su prijave za 25 osoba, istraženo je 155 prijava, a optužni akti podneti su za samo 36 osoba.

Osuđen je 31 počinilac, oslobađajućih presuda u tom trenutku nije bilo, ali nizak procenat optužnih akata znači i da je manje počinilaca osuđeno. Naročito je teško govoriti o seksualnom nasilju u vezama i brakovima - živimo u vremenu kad većina građana smatra da je silovanje u vezi ili braku nemoguće, što je daleko od istine.

Stara priča o dobrim zakonima i lošoj primeni

Andrijana Radoičić Nedeljković, master socijalnog rada u udruženju građana za borbu protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja "Atina" kaže za 021.rs da jeste donekle tačno da Srbija ima dobre zakone, a manjkavu primenu istih u službi zaštite žena od silovanja. Najčešće se dešava da žena, osnažena da prijavi krivično delo, alarmira sistem i potraži zaštitu nadležnih organa, ali ili ne dobije nikakvu pomoć ili je ne dobije na vreme.

"Zašto je to tako? Prosto ne mogu i ne želim da verujem da profesionalci koji rade u sistemu ne žele da implementiraju savršene zakone koje imamo. Nekako mi se više čini da postoji povezanost između mogućnosti da se zakoni primene i ljudskih resursa u sistemu, postoji distanca. Upravo kad treba da se reaguje mi primećujemo brojne nedostatke u tim idealno napisanim zakonima, a žene bivaju dodatno viktimizovane, iznova traumatizovane i često se dešava da s njima rade ljudi koji nemaju senzibilitet i znanja da se sa time nose", smatra naša sagovornica.

Na pitanje 021.rs ko je najslabija karika u "prvoj liniji odbrane" - policija, tužilaštvo ili centri za socijalni rad, ona je stava da je nezahvalno upirati prstom u jedan deo sistema ili profesiju u sistemu u kojem se profesionalci u sistemu često i međusobno optužuju i prebacuju krivicu za manjkav rad na zaštiti žrtava.

"U suštini, čitav sistem nema odgovornost za ono što čini, odnosno što ne čini i ne postoji poruka odgovornosti koja se šalje ka žrtvama, potencijalnim žrtvama, građanima i građankama. Zapravo dolazi do toga da ukoliko neko u sistemu propusti da uradi svoj posao, neće snositi sankciju i to izmicanje od odgovornosti dovodi do toga da mi nemamo rezultate koji su adekvatni kad pričamo o prevenciji i suzbijanju nasilja nad ženama", poručuje Andrijana Radoičić Nedeljković za 021.rs.

Da institucije ne rade u korist žrtve smatra i Nataša Elenkov, aktivistkinja organizacije Ženska solidarnost. Kaže da pomak postoji, ali ga pre svega vezuje za višedecenijski rad feminističkih organizacija u borbi s institucijama i njihovim jalovim shvatanjima.

"Pre svega se to odnosi na tretiranje žrtava kao žrtava, da se ženama veruje, zapravo su nam feminističke organizacije omogućile da silovanje u braku bude prepoznato kao zločin, što nije bio slučaj do početka dvehiljaditih. I porodično nasilje je postalo deo krivičnog zakonika zahvaljujući višegodišnjim apelima. Prijava seksualnog nasilja je jedna vrsta kockanja jer i dalje imamo velik problem neverovanja ženama, a pomenula bih i da je definicija silovanja u našem zakonodavstvu zastarela - definicija podrazumeva upotrebu sile, a ne odsustvo pristanka žrtve jer vi od žrtve očekujete da se brani, ali nam iskustva pokazuju da je najčešća reakcija zapravo zamrzavanje tela u stanju šoka", napominje Nataša Elenkov.

To znači da, dodaje ona, veliki broj prijava silovanja ne prođe ni "prvi stepenik" jer nedostaju dokazi primene sile.

"Takođe, veliki broj prijava koje dođu do suda rezultiraju uslovnim kaznama ili oslobađanjima nasilnika. Treba nam zapravo da mnogo bolje razumemo traumatsku memoriju - ona nije linearna u smislu da se sećate svakog detalja hronološki, već je iscepkana i moguće je pričati o traumi tek kad se ženi veruje, kad se oseća bezbedno i kad u njenoj priči ne tražite rupe. Procedure i zakoni moraju da služe ženama, a nasilnici se moraju naći iza rešetaka i to se trenutno ne dešava, posebno kad govorimo o seksualnom nasilju", naglašava naša sagovornica iz Ženske solidarnosti.

Da li su muškarci svesni?

Nasilnici su i te kako svesni nasilja koje čine, naglašava Elenkov. Društveno im je, kaže, omogućeno da budu nasilnici, a naročito je česta pojava da pojedinci prilikom pomena silovanja žena pitaju - a šta je sa silovanim muškarcima?

"Mislim da je to, pre svega, uvreda za silovane muškarce, svaki put kad govorimo o muškom nasilju nad ženama silovani muškarci se vade iz fioke da bi se, eto, dokazalo da i muškarci preživljavaju seksualno nasilje. Muškarci koji takve stvari naglašavaju nemaju volju da se njima zaista bave i da im budu podrška već to rade samo da bi umanjili nasilje nad ženama i značaj statistike i ženskog iskustva. Muškarce možemo da gledamo kao saveznike, ali muškarci, ako žele da budu saveznici, moraju da prestanu da paternalizuju žene i da počnu da ih slušaju. Da im veruju. Verujem da možemo bolje od ovoga i da muškarci mogu bolje jer su kriterijumi nikad niži", smatra naša sagovornica.

Uprkos tvrdnjama nadležnih, tolerancija nasilja prema ženama je izuzetno visoka i to se naročito vidi u silovanju u partnerskom odnosu. Primer normalizacije nasilja prema ženama je, kaže Andrijana Radoičić Nedeljković iz udruženja "Atina", predstavljanje tog nasilja kao dela kulture ili običajne norme neke društvene grupe.

"Ne postoji ništa što nasilje može učini nečijom kulturom. Nasilje je nasilje bilo gde, bilo kada i prema bilo kome i to je jedina poruka koja treba da se pošalje", kaže Radoičić Nedeljković. Na pitanje 021.rs da li menjanje svesti balkanskog, zakržljalog društva počiva na mladima, ona odgovara da se ne bi tako lako odrekla starijih generacija.

"Mislim da društveno nisu dovoljno targetirane poruke koje treba da idu ka starijim generacijama i da ukažu na ovaj problem. Svakako mislim da mladi imaju veći potencijal za promene i da će prirodno naslediti ovo društvo, te su i poruke ka njima intenzivnije. Ali kada govorimo o različitim oblicima nasilja nad ženama poput silovanja u braku, zaista je činjenica da mnogi oblici i dalje nisu prepoznati, a čak iako su prepoznati zakonski, imate mnogo primera nasilja na internetu koje se dešava prvenstveno ženama u vidu proganjanja, 'revenge porn'- a i drugih oblika koji su prepoznati zakonski, ali kad pogledate broj sudskih presuda i prijava, vidite da ne postoji zainteresovanost sistema za te slučajeve. Mi smo u začaranom krugu neprepoznavanja, negiranja i, na kraju krajeva, održavanja tog nasilja", zaključuje naša sagovornica.

U svom dokumentarnom filmu "Zaceli me", Danijela Štajnfeld se suočava sa silovateljem i ta scena je, kaže Nataša Elenkov iz Ženske solidarnosti, odličan prikaz odgovara na pitanje 021.rs da li se nasilnici pokaju zbog krivičnog dela.

"Nasilje koje muškarci vrše daju im osećaj moći. Jako je teško pokajati se za radnje koje vam dozvoljavaju da imate taj osećaj. Svetska istraživanja su čak pokazala da bi većina nasilnika bila nasilna, možda i nasilnija da nema zakonskih sankcija i to je u filmu pokazala i Danijela Štajnfeld. Dok je pričala sa dotičnim silovateljem vidi se da se on suštinski ne kaje, već je besan što je dobio toliko kaznu koliku je dobio. Kajanje nije suštinski važno za tretman žena već je potrebno da se vratimo korak unazad i da ne dozvolimo društvenu klimu koja muškarcima dozvoljava da budu nasilni", zaključuje Elenkov.

Prijavite nasilje:

Nasilje, bez obzira na oblik, možete da prijavite direktno policiji (192 ili 0800-100-600), Centru za socijalni rad u vašem mestu (za Novi Sad 021/64-65-746) ili Osnovnom javnom tužilaštvu, pisanim putem, telefonom, mejlom ili lično. To može da učini i neko umesto vas.

Možete da pozovete SOS ženski centar na 021/422-740 u periodu od 17h do 21h ili na SOS broj Autonomnog ženskog centra 0800-100-007 radnim danima od 10h do 20h, kao i podršku organizacije "Iz kruga Vojvodina" na 021/447-040, 066/447-040 ili 0800-10-10-10 radnim danima od 09h do 16h.

Emisiju o ovoj temi sa našim sagovornicama u okviru serijala "Nisi sama" na Radiju 021 možete da poslušate u nastavku.

Teme

Komentari 3

Hronološki Najpopularniji

.

08.11.2021 • 20:33

Bože koliko se sve promenilo za 10 g. Toga nije bilo ranije. Muškarci su bili potpuno drugačiji.

0 7 -7
A3

08.11.2021 • 19:45

Genetski sirovi

Začarani krug nepoverenja prema ženama i prećutno odobravanje silovanja

A šta drugo očekivati od zemlje gde je broj primitivaca iznad proseka?

12 3 +9
kimi

08.11.2021 • 17:33

Jel moze neko da kaze kako moze , samo na osnovu reci da se neko optuzi i osudi?

6 9 -3

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.