Ćerka šefa gestapoa: Moj otac je ubijao žene i decu u Beogradu

Godinu dana bilo joj je potrebno samo da prihvati ovo saznanje. Trebalo je da sliku o idealnom ocu zameni slikom stravičnog ubice koji na svojim rukama nosi krv hiljada ljudi stradalih u nacističkim logorima tokom Drugog svetskog rata.
Skoro 15 godina istraživala je zločine svog oca Bruna Zatlera, šefa Gestapoa u Beogradu, pretočivši ih u knjigu po kojoj je snimljen i dokumentarac "Dobar otac - optužnica ćerke". Beogradska publika će moći da ga vidi 20. oktobra u Kulturnom centru Rex.

Stravična tajna o životu Bruna Zatlera se skoro šest decenija nadvijala nad porodicom Niman. Odrastala je uz majčine priče koja joj je kao devojčici pričala o heroju Prvog svetskog rata, o odanom berlinskom policajcu na kojeg svi treba da budu ponosi. Krenula je u istraživanje prošlosti oca koga nije poznavala. Nadala se da će u dokumentima dobiti potvrdu majčinih reči. Ali tada joj je istina zadala težak udarac. Iza očevog imena pronašla je samo titulu SS majora, jednog od najvernijih Hitlerovih pratilaca, odgovornog za živote pola miliona žena, dece i muškaraca ubijanih u logorima u Jugoslaviji i šire.

- Godine 1953. saznala sam da mi je otac živ, ali u zatvoru NDR. Posle majčine smrti, 1997, godine, počela sam da čitam dokumenta o svojoj porodici koje je sastavio Štazi, tajna obaveštajna služba NDR, želeći da otkrijem zašto nikad nije oslobođen. Ono što sam u papirima pročitala bilo je besmisleno i pogrešno, ali se ipak javila sumnja o tome šta znam o svome ocu izvan onog što su mi majka, sestre, rođaci i prijatelji pričali - priča u ispovesti za Blic Beate Niman.
Pročešljala je oko 100 arhiva u tri zemlje, spajajući delić po delić mozaika. Prvi veliki šok doživela je kada joj je u ruke dospela knjiga Valtera Manošeka "Serbia ist Judenfrei" (Srbija je oslobođena Jevreja).

- Čitala sam o svom ocu kao šefu Gestapoa i akciji gasnih kamiona (dušegupki) 1942. godine u kojima su ubijani ljudi. Tri nedelje sam bila bolesna - seća se Beate.

Godine 2000. odlučuje da zaviri u dokumenta koja su Nemci ostavili u Beogradu. Manošek je spaja sa Milanom Koljaninom iz Istorijskog arhiva Beograda. Tu je sate provodila tragajući za podacima.

- Pregledala sam i Arhiv Jugoslavije, filmski arhiv, čitala o krivici svoga oca i listala spiskove ubijenih ljudi - dodaje Beate.

U Beogradu se susrela sa prvom žrtvom svog oca, prvim pogledom i živom rečju nekoga ko je kao dete bio zarobljen u Sajmištu. Tako je upoznala Ljiljanu Đorđević i gospodina Đurđevića koji je preživeo Banjicu.
- Bio je to jedan od najosećajnijih momenta moga života. Ljiljana mi je dala crvenu ružu. Čuvam je i danas. Gospodin Đurđević nije nalazio reči kojima bi opisao koliko mu znači što ćerka uči o onome što je njen otac činio - priča Beate Niman.

Osećajući odgovornost da njena porodica mora znati o prošlosti, odlučila je da napiše knjigu o svom "putovanju". Kasnije, dirnut njenom pričom, Jaoš Tatari zamolio je da mu dopusti da je prati godinu dana sa kamerom.

- Napisala sam knjigu za unuke i praunke. Nadam se da će i knjigu i film beogradska publika prihvatiti kao iskreni pokušaj da saznam istinu o svom ocu. Dokle god poričemo istinu, nećemo biti sposobni da živimo zajedno. Nikad me niko nije krivio za ono što su moji roditelji učinili. Jedina stvar koju su želeli je priznanje "jeste, moji roditelji su umešani u zločine", kako bi i njihove porodične priče postale istinite - kaže ona.

Beate je oca videla tri ili četiri puta dok je bio u zatvoru. U porodične priče o njemu više ne veruje, kaže, a sestre su prekinule kontakt s njom kada je odlučila da istražuje. Danas uživa sa svojom decom i unučićima, dok s druge strane širom Nemačke u školama i univerzitetima priča o prošlosti svog oca kako bi istorija ostala upamćena.

- Nekad se tešim time da je moj otac jedan od nekoliko koji su doživotno ostali u zatvoru za živote koje su oduzeli. Ćerka mi je rekla: pokazala si da onaj koji može nešto da uradi, to mora uraditi i ponosna sam na tebe - kaže Beate. Ova hrabra žena će će razgovarati sa publikom nakon projekcije u Rexu.