Pred rekonstrukciju Vlade Srbije - zaboraviti Stojadinovića

Tokom petnaest meseci malo šta je uradila srpska vlada i ne čudi što će rekonstrukcija biti obimna.

Očekivanja su po ovdašnjem običaju nerealna, kao da "mlade snage" dolaze sa čarobnjačkim štapom za prekonoćni preokret iz turobnog u visokomondenski život. Sporno udvajanje funkcija će, izgleda, biti samo delimično korigovano; po rad Vlade bilo bi korisno da se i premijer i podpredsednik odreknu dodatnog zaduženja - Dačić ministarstva policije, Vučić ministarstva odbrane.

U čemu je problem?

Tokom prvih 14 meseci u javnost nije procurilo ništa ozbiljnije kompromitujuće proisteklo iz objedinjavanja državnih nadležnosti. Ipak, iz resora ministra vojnog nagoveštena je nabavka ruskih visokomodernih i skupih vojnih aviona, iz resora policije od premijera su traženi, delom i dobijeni, poboljšani  uslova rada.

Nevolja je što je u oba slučaja reč o nečemu o čemu se pita, napokon i odlučuje, ministarstvo finansija, odnosno vlada u celini, a ne samo lider(i) sa dvojnom funkcijom, premijerskom (potpredsedničkom) i resorno-ministarskom. Udvajanje, pogotovo kada je reč o osetljivim resorima, čini pojedince izuzetno moćnim, ujedno slabi kontrolu rada. Iskustva iz prošlosti u tom pogledu su poučna.

Milan Stojadinović, i najsposobniji i najsporniji međuratni političar Jugoslavije, prvi je uveo praksu udvajanja. Kada je, kao predsednik Jugoslovenske radikalne zajednice, tek nekoliko meseci nakon izbora 1935. godine oborio vladu pobednika Bogoljuba Jeftića, nije zaposeo samo premijersku stolicu, već je sebe postavio i za ministra spoljnih poslova. Kako je u sistemu kraljevine Jugoslavije nakon ubistva kralja Aleksandra spoljna politika bila u velikoj meri, mada ne u potpunosti, u rukama kneza Pavla, prvog u trojnom Namesništvu, i ministar spoljnih poslova je bio samo sprovodilac kneževih zamisli.

Stavljanjem u poziciju prvog čoveka diplomatije Stojadinović je ograničio sebe i kao premijera. Mada (pre)naglašenog ega, snažne inicijativnosti, nespornog znanja, u vođenju spoljnje politike bio je tek potrčko ljigavaca iz bočne linije dinastije Karađorđevića. Odista je bila neugodna "operacija" koju će "udvojeni" Stojadinović odraditi u kneževu korist - odustati od optužbe Italije za pružanje podrške pokretima organizotorima za ubistvo kralja Aleksandra 1934. godine u Marseju. Prethodnik Jeftić je na sesijama Lige naroda zahtevao odgovornost Italije, dok je Stojadinović odlaganjima i pasivnim odnosom praktično odustao od optužbe.

Šta je motivisalo ministra spoljnjih poslova da, uprkos zahtevima opozicije i javnosti, učini sporan potez? I sam Stojadinović je od najranijih dana težio odličnim odnosima sa zapadnim susedom i u startu karijere bio je od onih koji su podržali Pašića da u Versajskom miru olako pristane da Istra i Rijeka pripadnu Italiji. Kasnije je decenijama crpeo lične koristi od ove popustljivosti.

Ipak, čini se da je presudnu ulogu na odustajanje od optužbe odigrao knez Pavle, čiji je deda po majci bio bogati brodovlasnik iz Kijeva, monopolista u plovidbi Dnjeprom, koji je kćerki (i unuku) kupio imanje od stotinak hektara pod pomoranžama i limunom, uz velelepni dvorac, u okolini Firence. Kada je Musolini došao na vlast, sekverirao je sva bogataška imanja i povremeno vraćao u zavisnosti od (političkog) ponašanja vlasnika. "Duče" je poštovao potez jugoslovenske diplomatije, uklonio je sekvercu i knez Pavle je povratio upravljanje voćnjakom koji mu je donosio visoke prihode.

Iz današnje perspektive, slučaj nam je zanimljiv jer ukazuje kakve sve nepoznanice nosi udvajanje funkcija, kada obaveze činjenja po ministarskoj funkciji umnogome uslovljavaju i obaveze zasnovane na višoj, premijerskoj ili podpredsedničkoj, poziciji. Premijer Stojadinović nije mogao da koriguje minstra spoljnjih poslova, čak i kada je po naređenju prvog namesnika radio posao sporan sa stanovišta interesa države. Da nije bilo poistovećenja dve funkcije, premijer bi svakako imao veću slobodu spram (problematičnog) rada ministra spoljnih poslova. (Ž. Lazić)