Kapče na glavče, pa uloži Skočka

Naravno da sam gledala tenis. I ja i dva i po miliona Srba sličnih meni, koji nisu uspeli da se dokopaju karata što su volšebno nestale sa sajta na dan prodaje. Tako su neke tetke, strine, šurnjaje i buznismani-partneri dobili priliku da se slikaju za Te-Ve dok tamo neki znojavi momci trče za zelenom lopticom mašući cediljkama za špagete. No, da ne mračim izigravajući razočaranu lisicu (pardon, vranu), ni TV prenos nije bio tako loš, naročito ako se uzme u obzir krajnji rezultat. Donekle.

Javni servis Srbije uspeo je ovog puta da ubode sportski pogodak, a gledanost je probila sve granice gledanosti, o čemu smo obavešteni već u ponedeljak. Nije to mala stvar: treba doći do finala Dejvis kupa, pa organizovati tako veliko sportsko takmičenje, i obezbediti vrhunsku sliku, dobre uglove kamera i sjajan ton, taman toliko koliko treba da zagluši nesportsko navijanje Francuza s jedne, i nevaspitano ponašanje dela srpske publike sa druge strane.

No, da stvari ne proteknu glatko pobrinula se čuvena RTS-ovska satnica. Srpske televizije inače su poznate po držanju za satnice kao kuče za komšijske nogavice, s malim iskliznućima iz programske šeme. Ni red vožnje Japanske železnice nije im ravan: sve se odigrava tačno u minut, po TV satnici možete da navijate onaj atomski sat u Švajcarskoj (pod uslovom da nije u Cernu), reklame traju tačno onoliko koliko je propisano Zakonom o oglašavanju, a gledalac i njegovo vreme cene se i poštuju kao taštine želje i izjave ljubavi.

U skladu s ovom medijskom slikom naših televizija, i RTS se odlučila da poštuje svih pet gledalaca megapopularnog kviza “Slagalica”, prekinuvši prenos meča Đoković-Monfis usred gema. Ma kakvih dva-tri miliona gledalaca, jel znate vi koliko je “Slagalica” važna za opstanak čovečanstva? Ekipa “Diskaverija” koja snima serijal “Svet posle ljudi” bar tri kadra mora da posveti “Slagalici” koja će se vrteti i kad od nas ne ostane ni koliko za slanik. Srećom, proteklog vikenda nije bilo prenosa Skupštine, inače bismo završetak meča dočekali s radio prijemnicima na ušima, onako kolektivno, kao nekad posle rata.
I tako smo svih dva i po miliona navijača i ja mlatili onim daljincem, pritiskajući drhćućim prstima tipke u potrazi za Prvim, ne, Drugim programom i moleći boga da Noleta ne potera maler jer je opšte poznato da loše igra kad ga ne gledam, za razliku od Troickog, koji ne ume da prebaci lopticu preko mreže ako sam slučajno bacila pogled ka televizoru…

Za razliku od RTS-a, američke televizije u nedelji velikih sportskih događaja (koje inače ni po cenu života ne prekidaju reklamama u izmišljenim pauzama), uopšte ne prikazuju serije, čak i kad imaju višemilionski rejting (samo u SAD). Umesto toga, rupe u TV satnici popunjavaju reprizama prošlogodišnjih finala Plej ofa ili Vorld serisa (Svetski kup u bejzbolu, koji se igra samo u Americi).

I baš ih briga za očajne domaćice koje mrze sport, kokice i navijanje iz fotelje. Fudbal (američki, a čiji bi drugi) za Dan zahvalnosti, kao i ćurka, pivo i kućno prežderavanje, deo su američke tradicije i simbol ostvarenja sna o boljem životu, a holivudski glumčići i glumičičice mogu da se dure i ljute koliko god hoće – serije mogu da čekaju, sport mora da se gleda. I tačka!
Pardon, Skočko!