Ponoć u Parizu - zašto je sadašnjost oduvek bila najbolje vreme?

Borim se protiv potrebe da kažem da je Pariz glavni lik u ovom filmu, budući da zvuči sladunjavo, očigledno i besmisleno. Zato ću reći da je zapravo, glavni lik u ovom filmu nezadovoljstvo, pre svega životom u vremenu u kom se nalazimo.

Glavni lik, Gil, pisac koji dolazi u Pariz sa svojom budućom suprugom je veoma nezadovoljan, bez obzira što naizgled ima sve: ljubav, novac i posao u filmskoj industriji. Međutim, Gil je zaljubljen u književnost i želeo bi da postane romanopisac. Jedne večeri, nakon što pokuša da izbegne druženje sa starim prijateljem njegove verenice, nadmenim intelektualcem, odlučuje da se prošeta po ulicama Pariza kojim je potpuno oduševljen. Kada sat otkuca 12, ispred njega se zaustavlja stari automobil, a putnici mu nude piće i poziv na provod.
On pristaje i ubrzo, zatiče se na istom mestu, samo 90 godina ranije, okružen ljudima poput Ficdžeralda, Hemingveja, Pikasa i Dalija. A tu je i devojka koja ga odmah očara.

Iz noći u noć, Gil dane provodi u sadašnjosti, ali se tokom noći vraća u Pariz gde je čitav svet kuljao od kreativne energije i želje za zabavom nakon industrijske klanice koja je značila smrt za milione mladih u Prvom svetskom ratu.

Vudi Alen, režiser, pruža svoj tipičan umetnički sklop: neuklopljen glavni lik, pun smotanog šarma koji bi trebalo da bude on sam (iako je Oven Vilson samo prolazna zamena), čudni, bajkoviti likovi i situacije, kao i životna dilema koja se mora rešiti. Zaplet je upakovan u vizuelni doživljal koji je vrlo čist i jasan, i koji se trudi da pruži maksimum grada koji prikazuje, prošlog i budućeg. Isto tako, on želi da nas zatrpa likovima iz te ere, ali za to je gledaocu potrebno poznavanje perioda, posebno tadašnje francuske slikarske scene i američke emigracije.

Međutim, Alen ipak poseduje dovoljno znanja o ljudskom stanju da za kraj izvuče keca iz rukava i pruži razumnu poruku o ideji potrage za srećom u isključivo spoljnim okolnostima, kada Gil i njegova simpatija iz dvadesetih naglo dobiju mogućnost da posete ''zlatno doba'' Pariza i poslednju deceniju 19. veka. Obrt je simpatičan, ali i veoma smislen.
Ovo ostvarenje je dovoljno dobro da bude velika filmska razglednica za Pariz, ali da u isto vreme predstavlja veoma suptilno ismevanje ideje da je neko mesto bolje za pronalazak sreće i ljubavi od bilo kog drugog.