Novosadska kultura - šta dalje: Kultura poziva na nadu, onaj ko je ponizi, ponizio je sebe (3. deo)

Kako nastaviti normalan život nakon prvog talasa korone, može li on ikada više biti isti, samo su neka od pitanja koja nas muče nakon preživljenog straha, panike, anksioznosti, depresije i svega što nas je snašlo u protekla dva i po meseca.

Bojimo se za zdravlje svojih najbližih, svoje, svog okruženja, i celog sveta na koncu jer je pandemija pokazala da sebičnost tipa "Ne tiče me se, nije u mom komšiliku", ne samo da nije u opisu pandemijinog posla, već ne treba da bude ni u opisu našeg ponašanja.

Ljudi se i dalje boje za svoj posao: desetine hiljada građana sveta ostalo je bez mogućnosti da radi, a neizvesno je i kada će se oni koji ga još uvek, bar fiktivno imaju, vratiti na posao.

Najugroženiji su svakako oni koji su i pre korone bili najugroženiji: siromašni i obespravljeni. Odmah iza njih su oni koji su prinuđeni da rade bez zaštite (na tu temu nažalost imamo neslavan primer nekoliko stranih fabrika kod nas, čiji su se radnici, pod pritiskom da moraju da rade i bez zaštite, i zarazili), a potom oni koji još uvek nisu u mogućnosti da se vrate svom poslu.

Među njima su turistički radnici, sportisti, umetnici, posebno oni koji svoj status nisu zacementirani u nekoj prosperitetnoj državno-političkoj priči u kojoj plata, radio-ne radio, ionako stiže.

Kako je sve i dalje neizvesno, ništa nas ne sprečava da maštamo kada će biti moguć neki kulturni život, bar u sličnom obliku kako je to bilo pre korone, jer samo u dijalogu misli i dijalogu ljudi može da izroni neka smislena ideja.

Na tom tragu su i goruća pitanja koja se tiču teatarskog života u budućnosti: da li treba igrati predstave u rukavicama i sa maskom? Treba li ih uopšte igrati dok ne budu sigurni i glumci, i publika? Publika bi bila bezbedna na otvorenom i distanci, a glumci?

Na ova pitanja, u trećem delu razgovora na temu kako nastaviti kulturni život u Novom Sadu, odgovaraju glumica Srpskog narodnog pozorišta Aleksandra Pleskonjić i njen mladi kolega Stefan Beronja koga pamtimo iz odlične predstave "Tri zime" Pozorišta "Promena", koji je trenutno na masteru na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Stefan Beronja: "Pozorište u narednom periodu, bez publike, prosto ne mogu da zamislim, niti to želim. To je takva umetnost koja je jedno moguća uz prisustvo publike i nikako drugačije.

Tetar prosto ne podržava viralnu komunikaciju. Predstave treba da se igraju tek kada se apsolutno omoguće uslovi za njegovo normalno funkcionisanje, onako kako je to bilo pre epidemija. Sve ostalo nekako nema smisla. U tom smislu i sudbina predstave ''Tri zime'' je, čini mi se, slična sudbini svih predstava. Igraćemo je onda kada se steknu uslovi za to.

Smatram da o distanciranosti i poštovanju mera koje se savetuju u pozorištu ne treba govoriti. Mislim na distancu kao meru. Distanici te vrste nije tamo mesto i svaka reč je suvišna. Pogotovo ako govorimo o distanci na sceni.

Ako i proredimo pubilku, koji je smisao toga ako se glumci na sceni grle. To nije dozvoljeno, a bez tog zagrljaja - predstava neće postojati.

Distanca, naravno, postoji uvek, da ne shvatimo to bukvalno, ali distanca koja se savetuje zbog koje bi svi kontakti bili praktično nedopustivi, o tome nema šta da se govori. To je nemoguće u teatru.

Dezinfikovati teatar značilo bi da on ne postoji.

Ne mogu da se zamislim na sceni sa maskom, osim ako to nije direktno povezano sa smislom, idejom ili konceptom predstave. Ne želim da vidim na sceni čoveka koji se 1945. godine vraća kući iz rata sa maskom i ne sme da zagrli svoju ženu i decu. To nije ta predstava.

Podržavam inicijativu onlajn predstava, ali snimak predstave za mene nije to što teatar pruža. Snimak, za mene, predstavlja dokument koji svedoči o tom događaju."

Aleksandra Pleskonjić: "Rekla bih najpre da pozorište, kao i podzemne vode, uvek nađe put, izlaz. Mi smo počeli sa probama u SNP-u, Stoparda, čitaće probe su počele pre dva dana, na distanci, sa otvorenim prozorom, u VIP salonu, uz mnogo svetla, na raspolaganju su nam dezinfekciona sredstva. Kada će biti premijera, nadamo se da bi mogla da bude u okviru Šekspir festivala u Čortanovcima.

Rečeno nam je, takođe, da će grad dobiti pokretnu, rasklopivu scenu od 48 metara kvadratnih koja će moći da se postavi bilo gde u gradu gde to veličina prostora dozvoljava. Mogli bismo tako da igramo: ispred pozorišta, na Trgu slobode, u Porti, na Tvrđavi…

Takođe, mogli bismo da se okrenemo i putujućem pozorištu, pozorišni ljudi su oduvek bili histrioni. Tu je i salaško pozorište, nastalo kad i Pozorište "Promena". Na predstave se ide bajsom ili peške, od mesta do mesta, u pohode publici.

Činjenica je da je svako pokolenje imalo svoju apokalipsu, ali mislim da pozorište nikad nije zaustavila nijedna. Nije ni Šekspira, pisao je i u doba epidemije. Ne verujem da će i ova zaustaviti današnje pozorište, tim pre što mi se čini da smo već unekoliko izašli iz nje.

Mi umetnici treba da odgonetamo ovo vreme, mučno vreme, a da bi se ono dešifrovalo, mora da se rezonuje o njemu, što je vrlo teško u ovom momentu. Kako ćemo to uraditi, ne znam još, ali moraćemo.

Čvrsto verujem da kultura uvek poziva na nadu, na nadanje. I zato onaj ko ponizi kulturu - ponizio je sebe. 

Čitam ovih dana kako je holandski kralj sazvao sastanak umetničkih direktora pet najvažnijih holandskih festivala da razgovaraju o važnosti umetnosti i kulture, i problemima koji su zbog pandemije nastali.

Da li će kod nas biti neki takav forum? Možda neće, jer mi nemamo kralja? Ili imamo, a ne znam?  

Moje pozorište počelo je probe u obliku koji nam do sada nije poznat, i to je hrabro. Vidim izuzetnu vitalnost, želju i volju na probama. Naravno, i strah. Svi smo puni straha. Ja sam sama na sebi, svesno, tokom ova dva meseca karantina, sprovela atentat, namerno se izloživši televizoru i udarima svega i svačega sa njega, a potom i društvenim mrežama.

Kada sam stala sa tim, uplašila sam se za svoje mentalno zdravlje, ali na probama vidim da smo svi preživeli. Što se tiče distance, publika može da bude na njoj, bezbedna. Ako se ljudi drže distance i ako se drže pravila, biće bezbedni na otvorenom.

Ako je neko u riziku, to smo mi glumci. Korona je na početku proglašena najdemokratskijim virusom do sada jer je dospela do svih slojeva društva, nije birala: staro, mlado, siromašne, bogate, prinčeve, glumce, muzičare, pisce, prosjake…

U međuvremenu, taj je virus kod nas postao proleterski: zaraženi su radnici po fabrikama, ljudi koji su koristili javni prevoz a nekako i nas glumce držim za proletere...

Posle korone, mislim da ćemo, ukoliko želimo sebe da definišemo kao ozbiljne ljude, ako nećemo da budemo deo priča o teorijama zavere, 5G mreži, Bilu Gejtsu, morati na nađemo nov jezik. Jer ova somnabulnost koju živimo traži novi jezik. Kada to kažem, ne mislim samo na koronu, situaciju povodom epidemije, nego na sve sfere našeg života u ovoj zemlji, još od pre korone.

Možda bi tu nekako mogla da nam pomogne parafraza nekih Šekspirovih misli: da ne spavamo, da malo sanjamo, ali da se probudimo, da se stalno budimo…

Znam dosta ljudi koji su ovih dana prodali stan i pobegli u neku kuću na Fruškoj gori. Traže ljudi kontakt sa prirodom. Vraćaju se prirodi. Šumi.

A gde je šuma - tu je i gerila."