Menu 021

Snežana Kovačević, suflerka SNP-a: Naš posao je da čuvamo leđa glumcu

Postoje poslovi vrlo vidljivi javnom oku, vrlo istureni, od kojih zavise naši životi. Postoje i oni drugi, manje vidljivi ili za javno oko potpuno nevidljivi, od kojih takođe zavise neki životi. Evo priče o jednom takvom, poslu pozorišnog suflera bez čijeg znanja i veštine glumački posao ne bi bio moguć.
Novi Sad 12.12.2020. | 10:27 > 10:34
Snežana Kovačević, suflerka SNP-a: Naš posao je da čuvamo leđa glumcu
Foto: 021.rs (Privatna arhiva)
Snežana Kovačević suflerka je Srpskog narodnog pozorišta već tri decenije i sigurno jedan od njegovih najvažnijih šrafova zahvaljujući kojim taj teatar fercera. Upravo toliko godina najbrižniji je saputnik novosadskim glumcima kojima pomaže da upamte tekst, a potom im ne da da ga zaborave. Ona u svakom trenutku zna kakva je verbalna temperatura glumca na sceni, da li mu, i kada, treba "dobaciti" tekst koji se zagubio negde u njegovim emotivnim meandrima, kojom to brzinom treba reći, kojom bojom glasa i koliko glasno.
 
Svoj radni život Kovačević je počela na Radio Subotici, a intervju sa Milicom Ostojić, tada glumicom NP Subotica koja je u tom trenutku na sceni postajala Hasanaginica, otvoriće joj prijateljstvo koje će je na koncu dovesti i u Novi Sad, do posla suflera. 
 
Naime, kada je Milica Ostojić prešla u Novi Sad, u Srpsko narodno, smatrajući da Kovačević ima odličnu dikciju, lepu boju glasa, ali i blagu narav, predložila je drugarici da se okuša u poslu za koji nisu imali čoveka.
 
"Mislila sam da će to biti privremena epizoda u mom životu, ali se ispostavilo da će, što se dužine tiče, to biti indijska mega epizoda", kaže Snežana Kovačević na početku razgovora za 021.rs.
 
"Škola za šaptače ne postoji i u tome je težina ovog posla: prosto ga zavoliš, 'primiš se' na njegovu intrigantnost ili ne. I onda ga učiš ceo život, jer svakodnevno stižu neke neočekivane, nove, nepredvidljive situcije. Kako dođe novi tekst, on donese neki novi ugao čitanja, gledanja na glumca, scenu, ceo proces rada, donese neku do tada nepoznatu situaciju."
 
"U poslu suflera najvažniji su tekst, reditelj i pre svega glumac. Sufleru pod ruku stalno dolaze novi tekstovi ili stari u novim rediteljskim viđenjima, dolaze novi reditelji ili stari u svojim novim godinama, dolaze glumci - nova i stara lica, ali i ta od ranije poznata lica uvek su na neki način nova, jer ljudi žive neke živote, stiču iskustvo, stare i, logično, menjaju se. 
 
Osim njihovih ličnih godina, glumce menjaju i njihove uloge. Zbog svega toga, posao suflera nikad nije utaban, već vrlo delikatan i složen. Sufler zato, pre svega, mora da bude strpljiva osoba, maksimalno tolerantna i isto toliko sposobna da se koncentriše na svoj posao. Velika je razlika u tome kada, na primer, radite na probi ili kad suflirate tokom predstave. Na probama vi ste neko ko glumcu pomaže da nauči tekst, da savlada ne samo tekst, nego da mu pomognete da on uz pomoć teksta ovlada mizanscenom, odnosno svim onim što je reditelj za njega postavio kao glumačku radnju. 
 
Ceo posao počinje na čitaćim probama, na kojim se 'opipava' tekst, osluškuje njegova metrika, otkrivaju njegovi tajni uglovi, dekodira njegova boja, proniče u njegovu misao. Nakon toga, prelazi se na scenu, gde se glumac odmah ne snalazi. Treba mu vremena da se snađe u tekstu i prostoru koji mu je nov. Tek na sceni se grade konture predstave, deo toga su i scenske radnje za koje glumci vezuju svoj tekst. Kada se tokom proba nešto promeni u redosledu tih scenskih radnji – a vrlo često se tokom procesa rada to menja i nekoliko puta, nekad čak bude dijametralno suprotno, glumac mora opet da 'nađe tekst' u odnosu na scenu. 
 
Zapravo, glumac tokom proba na sceni ima više zadataka: da traži tekst, da traži prostor, da sluša reditelja i da sluša mene i ja mislim da on tada ima totalani haos u glavi. U tim trenucima meni je njih zaista žao, saosećam sa onim što doživljavaju i, radeći najbolje moguće svoj posao, želim da im pomognem”, priča Kovačević, a na pitanje kako je raditi sa glumcima u trenucima kada ih lik menja, odnosno kad se oni menjaju kao ljudi tražeći i nalazeći lik koji igraju, kaže:
 
"Teško, jer taj čovek na sceni treba da se transformiše u nekog potpuno drugog, drugačijeg čoveka od njega, nekad čak u nešto što glumac privatno u svojoj prirodi nema, što nikada nije bio on, što je, uostalom možda i suprotno njegovim civilizacijskim uverenjima i to je vrlo teško i traumatično za glumca.
 
Moj zadatak je da ga ne remetim, ni glasom, ni pokretom, dok se on koprca u tom novom životu. Sve to što mu govorite, pokušavajući da mu pomognete da taj tekst na najtačniji način progovori kroz njegovog novog junaka, morate da govorite određenim glasom. Tu nema pravila, to pogodiš ili ne pogodiš i to je nešto što možda može i ne može da se nauči.  
 
Ceo život sam se trudila da nađem tu pravu meru kojom glumcu treba govoriti. Ne znam jesam li uspela u tome, ali trudila sam se da to bude ton koji ne iritira, a stiže do glumca: ne smeš biti preglasan, ne treba da budeš jako tih, nikako da budeš kreštav ili unjkav i tome slično, već moraš naći pravi ton i meru."
 
U tom procesu rada, nastajanja predstave, i reditelj ima određenih zahteva i očekivanja od suflera:
 
"Reditelj očekuje da sufler uleti kada glumac ima blokadu. Glumac ne zaboravi tekst, ne može on da zaboravi naučeni tekst, nego se tekst negde zaturi, zastane. Usled treme, nervoze i stresa, tekst se prosto negde zaustavi i moj zadatak je da prepoznam tu situaciju i da na vreme glumcu 'dobacim' tekst.
 
Ja sam blizu glumaca i tu blokadu mogu da vidim po njihovim očima. Mogu da prepoznam da li se taj tekst negde zagubio ili glumac pravi pauzu. To se vidi po očima. Oči ne lažu. Kada glumac pravi pauzu u tekstu, tačno se vidi da tada misli kako će nakon te pauze uslediti rečenica, kao što se vidi i kada mu pogled stoji i kada će u sledećoj milisekundi uslediti šok jer rečenice koju treba da izgovori - nema, ne dolazi mu. Zato su za suflera najvažnije oči, a ne uši kako se misli. Važno je da sufler dobro vidi oči glumca."
 
 
"Ima, međutim, i glumaca koji ne gledaju u oči, već pod, okrenu leđa, gledaju sa strane i tada je teško raditi, odnosno prepoznati da im treba pomoć. Na probi je utoliko lakše jer glumac može da se okrene i traži tekst od mene, ali na predstavi to nije moguće. Uvek je lepo i lako sarađivati sa glumcima koji vas gledaju, a teško sa onima koji vam okreću leđa. 
 
Nekad se sa tim što okrenu leđa dešavaju potpuno blesave i neugodne situacije, vi, na primer, 'dobacite' neku repliku jer ne vidite oči glumca koji je zastao, a on se okrene i kaže: 'Pa znam!' I onda vi ostanete - paf, neugodno vam je, nekad budete i uvređeni, ali morate ostati mirni i pribrani, ono što bi rekli 'Stara majka tvrda srca bila'. Ne smeš da pokažeš da si povređen, a jesi, da ti stoji knedla u grlu, a stoji i da su ti suze u očima. Hteo si samo da pomogneš jer si čuo i video tišinu, ali nisi video oči glumca okrenutog leđima i zato nisi mogao da proceniš kakva je to bila vrsta pauze kod njega", otkriva sagovornica 021.rs. 
 
U svojoj tridesetogodišnjoj karijeri, Kovačević je preko ruku prevalila ni sama ne zna koliko tekstova, u glavi su joj ostali mnogi od njih ili bar ozbiljni delovi nekih, a neki joj i danas iznenada uleću u život i spopadaju je.
 
"Redovno mi se dešava da me zateknu iza ćoška, po kući... Neki dan sam, na primer, pričala sa drugaricom i u nekom trenutku kažem: 'Natrpala sam tu svašta, svašta sam natrpala, i sirćeta, i bibera, i ne znam šta još.' I onda stanem i kažem: 'Jao bože, čija je ovo rečenica?!' Drugarica me pita: 'Kakva rečenica? Šta pričaš?!' A ja joj kažem: 'Ma pusti me, Viki, ovo je nečija rečenica!' Ona u čudu ponavlja: 'O kakvoj rečenici pričaš?!', a ja se mislim, ma pusti me, ženo, setiću se ko ovo izgovara, kliknuće mi. I posle izvesnog vremena stvarno se setim da tu rečenicu izgovara glumac Ivan Đurić u 'Bogojavljenskoj noći'. E to mi se svakodnevno dešava, da me 'napadaju' rečenice i bude mi simpatično i smešno, osim kad odmah ne mogu da se setim odakle su one, iz kog teksta", s osmehom primećuje Kovačević.
 
A ono što je uvek intrigantno publici je kako glumac nauči toliko teksta, kako ga savlada, kako ga i gde drži u glavi, kako ne pomeša te silne tekstove predstava u kojima igra, da li je on neki superheroj koji ima tajnu šifru pamćenja tih kilometara različitih tekstova, 
 
"Neke veštine u tom smislu uče se na glumačkim akademijama, svako ima neke svoje štoseve i načine. Neki glumci imaju odličnu memoriju, pa ne moraju mnogo da se trude, ostali vežbaju. Memorija se vežba. O tome su govorili mnogi ljudi, od Tesle do Jerotića koji je svakodnevno izgovarao mnoštvo stihova na raznim jezicima, posebno deseteraca koji čiste moždane vijuge. Dakle, uči se, kao što se uči strani jezik i tu je ponavljanje važno. Moj sin, na primer, non-stop svira da bi mu ruke bile u kondiciji. Đoković vežba svakog dana da bi bio u kondiciji. Tako i glumci moraju da održavaju kondiciju memorisanja." 
 
A šta se desi kad publika čuje suflera? Jedne godine na Sterijinom pozorju igrala se jedna velika beogradsko-budvanska produkcija u kojoj su scenom hodali veliki glumci srpskog glumišta. Tokom predstave publika je uredno pre njihovih replika čula suflere. Posle su neki od tih bardova dobili Sterijine nagrade.
 
"Sufler je, što bi rekla Gordana Đurđević Dimić, deo predstave. Kad se čuje sufler, treba da se čuje, to samo znači da je glumac od treme verovatno toliko istraumiran da se tekst negde zaturio. Mi posle uvek s humorom prepričavamo te traumatične trenutke. Rado ih se sećamo i pamtimo kao anegdote. I uvek te neke s greškama, kao u školi, nikada se ne prepričavaju priče o odlikašima, već uvek o onima koji su znali da naprave zvrčku
 
Ima gomila takvih anegdota, a neke najlepše pamtim sa Dušanom Jakišićem i Gocom Đurđević kao akterima. Radimo 'Bogojavljensku noć' u režiji Egona Savina, Dule igra Fabijana i u jednom trenutku tokom predstave ide neki tekst, ide, i onda Rale Milenković koji je iza scene, kaže: 'Ko si ti?' A Dule stao na pola scene, kao pao s Marsa, brzo dotrči do mene i onako krupan šapne: 'Ko sam ja?!' Ja mu kažem: 'Pa Fabijan!' A on kaže: 'Jaaaa???' Kažem: 'Da! Idi i reci da si Fabijan!'
 
Sećam se jedne anegdote sa Gocom Đurđević: generalna proba 'Ožalošćene porodice'. Glumci iz scene, Dejan Mijač ih pojedinačno proziva imenom i govori svakom još neka rediteljska uputstva. Dođe red na Gocu, Mijač kaže 'Goco?' Nje nema. Ponovi jednom, dvaput, vikne njeno ime, nje i dalje nema. I onda pokojni Tibor Kiš vikne: 'Pa Goco, gde si? Sad je tu bila!', a Goca iza scene, sa scenskog prozora prvog sprata, kao da nekog dočekuje, iz uloge odgovara: 'Kooo... jeeee....?
 
Ima trenutaka i kada je publika deo tih suflerskih anegdota koje se možda čuju i na sceni. Bila sam jednom u publici sa drugaricom, gledale smo balet 'Don Kihot' u Srpskom narodnom. Drugarica je povela neku svoju drugaricu iz Beča, svu u svili i kadifi, koja je, kada su se u drugom činu u lepim zelenim haljinicama, pojavile balerine, glasnim šapatom uzviknula: 'Od kada, gospođo Snežo, labudovi imaju zelene haljine?!'
 
Tih fazona u svakoj predstavi i oko nje ima gomila i bude jako veselo i zabavno tada, a i posle kad ih prepričavamo. Takve situacije relaksiraju stres i tremu, a to nam svima tokom rada uvek dobro dođe. To su neke scene koje se ne mogu odigrati, njih odigrava život i zato su tako divne", kaže na kraju ove priče Snežana Kovačević.
Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Marija
    22.12.2020 13:15
    Bravo
    Divan tekst,bravo za jednu damu!
  • predivan tekst n2
    12.12.2020 14:02
    lepo stivo! hvala!
    (moze li jos?) :)
  • parking servis
    12.12.2020 10:48
    Predivan tekst
    I predivna žena. Odmerena, topla, elegantna, lepa. Svaka čast na ovom tekstu!

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
O nama Oglašavanje Kontakt Impresum Uslovi i pravila korišćenja Pošalji vest