Zašto je propalo i kome je potrebno JKP "Stan"?

Piše: Živan Lazić

Potencijalni partner i jedini učesnik na tenderu za javno-privatno partnerstvo nije do isteka roka uplatio neophodnih 162 miliona dinara i tako, praktično, odustao od aranžmana.

Poslednja dešavanja ujedno su pojačala političku retoriku i prepucavanja aktuelne vlasti i opozicionih partija koje odgovornost za propadanje svaljuju jedna na drugu, ali su saglasni u tome da to preduzeće mora da opstane.

Isprazno fraziranje

Niko ne bi smeo biti iznenađen; od partnera se zahtevalo da prihvati preko 500 miliona duga preduzeća, potom da u stalni radni odnos primi 138 postojećih radnika, a za preostalih stotinak obezbedi sredstva za isplatu otpremnina. Previše za upravljanje preduzećem koje, od kako se našlo u tržišnim uslovima poslovanja, kontinuirano beleži i neprekidno uvećava gubitke.

Nedavno je lokalna vlast organizovala i vanrednu konferenciju za medije povodom još jednog propalog pokušaja rešavanja situacije u ovom preduzeću tvrdeći kako će "grad spasiti Stan". Međutim, iza jake tvrdnje nije bilo objašnjenja kako učiniti ono što unazad nije uspelo nijednoj gradskoj vlasti.

Klizavica na tržištu

Slučaj ovog javnog preduzeća nije težak, firma je u sistemu društvene svojine decenijama opstajala zahvaljujući monopolu na održavanja stambenog i poslovnog prostora. U tržišnim uslovima nije se snašla.

Nevolje su počele odmah po uvođenju prvih oblika konkurencije, u završnim godinama jednostranačkog sistema. Pokazalo se da su majstori-privatnici daleko efikasniji i, što je važnije, pružaju kvalitetnije usluge, pa se urušavanje "Stana" brzo događalo.

Sledili su odlasci najboljih majstora upravo u privatnike. Time je gubljenje poslovne pozicije postalo ubrzanije, a nakon hiperinflacije firma je ostala obogaljena.

Nekako je životarila uz pomoć grada. Realno, firma je bila bankrot.

Partijsko zapošljavanje

Početkom 1997. godine na lokalnu vlast dolazi dotadašnja opozicija predvođena Demokratskom strankom i, na opšte iznenađenje, predlaže da se društveno preduzeće prevede u lokalno javno, s tim da broj zaposlenih ne bi smeo biti veći od 70. Potez van logike tržišnog privređivanja na duži rok je dodatno ugrobario firmu.

Već prvih godina poslovanje je bilo negativno, a u narednom periodu firma se pretvorila u magacin za (kvazi)zapošljavanje aktivista, članova i simpatizera stranke na lokalnoj vlasti. U poslovanju nije bilo ekonomske logike, pa je broj radnika već posle pet godina premašio 230, kasnije čak i 430.

Gubici su bili stalni "pratioci", grad je godinama pokrivao minuse, nekad direktno iz budžeta, drugi put usmeravajući druga javna preduzeća i institucije da se pri popravkama obavezno oslone na "Stan". A cene ove firme su bile duplo iznad tržišnih, kvalitet usluge, pak, daleko ispod izvedbe konkurenata.

Kredit za plate

Kako su se vlasti smenjivale, menjao se i partijski determinisan direktor i segment uposlenih sa pravom rada na određeni rok. Na njihovo mesto dolazili su članovi nove vladajuće stranke.

Dubioze su bile sve veće i još pre deset godina su premašile pet miliona evra, pa preduzeće nije moglo ni najnužnije obaveze da isplati iz prihoda. Zadužilo se kod banke, a kredit je godinama bio toliko opterećenje da su i minimalne plate došle pod upit.

Grad je više puta intervenisao hitnim uplatama i prihvatajući pojedine gubitke. Ipak, do danas je ostalo 162 miliona dinara obaveza preduzeća prema zaposlenima, 500 miliona drugih dugovanja i preko 240 radnika koji, zapravo, malo šta i rade, s obzirom da je konkurencija bila uspešnija i preotela gro poslova.

Građani zaboravili na "Stan"

Nevesela situacija traje duže od decenije i aktuelna vlast je problem "Stana" nasledila od prethodne, bolje kazano prethodnih.

Prvo je pokušavala da reši problem oslanjajući se na to da će uspeti da povrati poslovnost firme. Bio je to krupan promašaj. Jednostavno, usluga održavanja stanova je tipično tržišna usluga i veliko je pitanje može li u ovoj delatnosti opstati javno preduzeće, pogotovo ono koje je ogrezlo u neradu i naviklo na večito grebanje o lokalni budžet.

Poslednjih godina, grad se usmerio na javno-privatno partnerstvo, ali povlačenjem Litvanaca i ova strategija je dovedena u pitanje. Mnogi su mišljenja da je rešenje bankrot i prelazak onoga što preostane u privatno vlasništvo.

Uostalom, građani, vlasnici stanova i kuća, ne bi ni osetili nestanak ovog javnog preduzeća.

Ipak, grad se teško miri sa činjenicom da propada lokalno javno preduzeće, bez obzira što aktuelna vlast ne snosi direktnu odgovornost za katastrofalnu poziciju "Stana" čije usluge su takvog tipa da su idealne za aktivnost brojnih manjih, preduzetničkih firmi. Sa čelnih gradskih funkcija stižu poruke da će "grad spasiti Stan".

Niko, međutim, ne objavljuje koliko je ovo preduzeće već potrošilo gradskog, što će reći novca ovdašnjih poreskih obveznika. Stoga se u javnosti sve više kristališe stav da u ovo javno preduzeće više nema ekonomske logike uložiti i dinar javnog novca.