BIOGRAFIJA: Jovan Dejanović 1927 - 2019

Jovan Dejanović je rođen 15. juna 1927. u selu Velebit, opština  Kanjiža. Za vreme  Drugog svetskog rata proveo je dve godine u dva fašistička logora, u Mađarskoj (Šarvar) i u Nemačkoj (Hersing).

Ро oslobođenju logora od strane američkih trupa vraća se u Novi Sad i uključuje u društveni i politički život. Biran је u najuže omladinsko rukovodstvo Grada (organizacioni sekretar GK SKOJ-a) i Pokrajine (član biroa) gde је biо zadužen i aktivan kao predsednik Ferijalnog saveza Vojvodine i sekretar i potpredsednik Pokrajinskog odbora Narodne tehnike Vojvodine.

Bio je aktivan u sportskom životu. Odmah ро osnivanju Odbojkaškog saveza Vojvodine, 1949. postaje prvi predsednik. Као prvi sekretar novoformirane komisije za fizičku kulturu IV APV pomaže Milanu Erceganu  Bati na osnivanju sportskog instituta. Ercegan је prvi direktor, а Dejanović predsednik Saveta ove značajne sportske institucije koja se kasnije razvila i stasala u važnu stručnu i naučnu sportsku instituciju.

Као dugogodišnji član sekretarijata SOFK-e Vojvodine dosta је pomogao u obezbeđivanju sredstava za izgradnju zgrade u Masarikovoj 25, za smeštaj sportskih saveza Vojvodine. U više mandata biо је i potpredsednik fudbalskog kluba Vojvodina, kao i predsednik Stonoteniskog  saveza Jugoslavije.

Svakako da je najveći doprinos sportu Jovana Dejanovića biо prihvatanje inicijative sportskih radnika i omladinskog rukovodstva grada da se Novi Sad kandiduje za domaćina 36. Svetskog prvenstva u stonom tenisu. То је biо jedan od najvećih poduhvata koji је zahtevao ogromno angažovanje svih potencijala Grada i podršku Pokrajine i Federacije. Prihvatio se dužnosti predsednika Organizacionog komiteta, dobio podršku u državnim organima Jugoslavije, а krajem aprila 1979. u Pjongjangu, na kongresu svetske stonoteniske federacije, i definitivno је prihvaćena novosadska kandidatura.

Novi Sad је doneo za sport dragocenu odluku da se gotovo u centru grada obezbedi prostor za izgradnju sportskog centra. Tako је započela izgradnja jednog  od  najvećih  sportskih  centara  u ovom delu Evrope sa mnogostrukim namenama. Gradnja је obavljena u rekordnom vremenu i Novi  Sad se već u aprilu 1981. godine našao u centru  svetske sportske javnosti sa sjajnom organizacijom 36. Svetskog prvenstva u stonom tenisu koje је ušlo u anale svetske federacije kao jedno od najbolje do tada organizovanih prvenstava.

Dejanović је obavljao i druge veoma važne poslove. Pre nego što је biran za gradonačelnika 1974-1982. biо је predsednik sindikata Novog Sada, zatim predsednik Socijalističkog saveza najveće organizacije u državi, kao i opštinskog odbora SSRN Novog Sada. Bio је poslanik u Skupštini Vojvodine, u Skupštini Srbije i u Skupštini Jugoslavije, član РК SКV i CKSKS.

Ono po čemu Novosađani pamte Jovana Dejanovića je vreme u kome je bio gradonačelnik Novog Sada. U to vreme, pored Sportskog centra (SPENS), u gradu је sagrađeno 5 osnovnih škola, 6 predškolskih ustanova, započeta i završena izgradnja zgrade Srpskog narodnog pozorišta (biо је predsednik odbora za za izgradnju), započeta i završena izgradnja Mosta slobode, Doma zdravlja na Limanu, privedeno је kraju izmeštanje privrednih objekata iz grada u industrijske zone, priveden je kraju završetak izgradnje Novog naselja - sa celokupnom infrastrukturom i objektima društvenog standarda. Povodom pripreme za SPENS sagrađeni su novi hoteli "Park" i "Novi Sad", а rekonstruisani "Putnik" i "Vojvodina".

Na inicijativu Dejanovića izmešten је gradski i svaki drugi saobraćaj iz centra grada i stvorena je slobodna pešačka zona. Prvi рut posle rata generalno је uređen centar grada i zasađene lipe u Zmaj Jovinoj i ulici Narodnih Heroja (u čеmu је pomogao i gradonačelnik Beograda Živorad Kovačević). Inače, odrasle lipe su prenete sa Fruške sore, i sve presađene lipe su se primile.

Takođe, na Dejanovićevu inicijativu prašnjava obala Dunava asfaltirana je i uređeno је šetalište od Radničke ulice do komande rečne ratne flotile.

Јovan Dejanović biо је veoma aktivan u međunarodnoj saradnji, biо је na čеlu brojnih delegacija u posetama raznim zemljama na više kontinenata. Učestvovao је na više značajnih kongresa. Nа kongresu Svetskog saveta zbratimljenih gradova u Kazablanci biran је, ispred Jugoslavije, za člana sekretarijata koji funkcioniše između dva kongresa.

Bio је dve godine predsednik Stalne konferencje gradova i opština Jugoslavije.

Poslednja dužnost, sa koje је otišao u penziju, bila је član Predsedništva, а godinu dana i predsednik Savezne konferencije Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije. Isključen је 1989. iz Saveza komunista jer se suprotstavio politici Slobodana Miloševića, kada је i podneo zahtev za penzionisanje i ostavku Saveznoj konferenciji SSRNJ.

Dejanović је završio srednju fiskulturnu školu, višu školu organizacije rada sa zvanjem inženjera, а studirao је ekonomiju na subotičkom Ekonomskom fakultetu, ali studije nije završio.

U toku veoma aktivnog četrdesetogodišnjeg rada dobitnik је brojnih priznanja i odlikovanja. Izmedu ostalih Oktobarske nagrade Novog Sada, Ordena rada sa crvenom zastavom, Ordena zasluga za narod, Zlatne plakete SNP, brojnih plaketa sportskih organizacija i asocijacija, od federacije do klubova i drugih priznanja. Dobitnik је visokog francuskog odlikovanja Legije časti kојu је dobio od predsednika Francuske republike Fransoa Мiterana 1984. godine.

U kulturi, pored  brige  о izgradnji zgrade Srpskog narodnog pozorišta (kao predsednik Odbora za izgradnju) biо је 10 godina član Glavnog odbora Jugoslovenskih pozorišnih igara Sterijino pozorje, predsednik Izdavačkog saveta Politike ekspres 1971-1974 godine, itd...

Jovan Dejanović je krajem 2016. godine poklonio Arhivu Novog Sada celokupni materijal koji je skupljao tokom života, a čine ga izveštaji, govori, teze, diskusije, telegrami, pisma i fotografije uglavnom iz vremena kada je bio na čelu Novog Sada, odnosno između 1974. i 1982. U ličnom fondu pohranjen je i kompletan pregled štampe, domaće i strane, o podizanju SPC "Vojvodina", dosta dokumenata koji se odnose na opštejugoslovenski konkurs za urbanističko uređenje "Mišeluka", kao i rešenje o izgradnji Mosta slobode. Veoma važan deo poklonjene građe čine pisma upućena projektantu Mosta slobode, Nikoli Hajdinu, kao i Dejanovićeve lične zabeleške o Titu, te izveštaj o boravku Josipa Broza u Novom Sadu 7. novembra 1975.