FOTO, VIDEO: A za novosadske velikane - makadam!

Mnogi su načini ukazivanja časti nekom darovitom, vrednom i dobrom čoveku. Jedan takav uvek je važan za zajednicu u kojoj je živeo, pa zato njegova odličnost u sferi života u kojoj je zablistao neretko zasluži da se neka ulica nazove njegovim imenom.

“Ulicu imaš kad te više nema. Na ulici je jasno vidljiva drama između imati i biti”, zapisao je jednom pisac i prevodilac Sinan Gudžević. I tu se nema šta dodati ili oduzeti, ukoliko imenovanje određene ulice nije delo neke naopake političke čorbe.

Da to ne bude tek puka formalnost, nekad samo tek šminka, ponekad pranje savesti, bilo bi lepo da, ako već nekome daš ulicu, ona nekako i izgleda: da je umivena, uređena, da ne bude musava, u neskladu sa delom onoga čije ime nosi, da ne ruži njegovo delo.

Ima takvih, pristojnih ulica u Novom Sadu, ima i onih na kojima je tablu teško pronaći, kriju ih guste krošnje, ponegde i delo nekog samoproklamovanog umetnika, neke su table sa pravopisnim greškama, a ima i onih ulica koje krase table sa čitko ispisanim imenom velikana, a ulice nigde… Ništa do usitnjenog kamenja, samo makadam i pokoja rupa ozbiljnih razmera. 

Tuce je takvih primera u Novom Sadu, a neki od najrečitijih slede u ovoj priči. Zabeleženi su na Sajlovu, Adicama, Klisi, Veterniku…

Paula Šosberger bila je jedna od najistaknutijih novosadskih Jevrejki između Prvog i Drugog svetskog rata. Pisala je tekstove, izrađivala kostime, osmišljavala scenografiju za dečje predstave. I ne samo to: organizovala je i kulturne događaje i humanitarne priredbe, a jedan od najvažnijih detalja u njenoj biografiji je činjenica da je osnovala Jevrejsko zabavište koje je opremila vlastitim sredstvima. Zabavište je bilo toliko dobro da su roditelji drugih nacionalnosti hteli decu da upišu u njega. Mnogi misle da je upravo Paula Šosberger prva u Novom Sadu u svom radu koristila montesori metod, pedagoški pristup koji se zasniva na prirodnim potencijalima deteta, na unutrašnjoj motivaciji, aktivnom učenju, povezivanju ideja i sticanju funkcionalnog znanja.

Paula Šosberger ubijena je 23. januara 1942. godine u Novosadskoj raciji, nedaleko od svog doma u Miletićevoj ulici, zajedno sa suprugom Josipom i šesnaestogodišnjim sinom Dodikom. 

Neasfaltirana novosadska ulica sa imenom Paule Šosberger, koja joj je, izgleda, dodeljena još 2009. godine, nalazi se nadomak Veterničke rampe.

Za Vojislava Despotova važi da je pesničko ludilo podigao na kub. Banaćanin i anarhista i strasni hedonista. Pisao je moćnu poeziju, ili, kako bi rekao njegov veliki zagrebački prijatelj, pisac Borivoj Radaković, "visokonaponski potentnu poeziju". Despotov će ostati upamćen kao izuzetan kozer, vlasnik prvog privatnog književnog časopisa "Hej Džo", prevodilac sa engleskog i slovenačkog i kao čovek koji je duh Novog Sada vodio ka ideji metropole. Umro je 2000. godine, dan nakon što ga je tokom intervjua udarila kap. Moglo bi se u delu teksta o njemu ovim povodom napisati još mnogo šta, filozofirati nadalje kakav je pesnik bio i kakve je svetove doticao, ali je možda trezvenije stati, prepisati ovde jednu njegovu pesmu i zaćutati:

Eto zašto volim smrt

Kad se za potrebe niže matematike
saberu razni oblici smrti,
kad umiranje podivlja kao najubedljivija lekcija
iz organske hemije,
kad to crkavanje, maskirano u vodoinstalatera,
kucne na kućna vrata kuc-kuc,
u stavu italijanskog brigadnog generala,
kad se, na kraju krajeva,
otkrije da je smrt sastavljena
od magnetnih čestica koje na vrhu noža
igraju argentinski tango,
i kad, nakon kraja krajeva, još i uđe u telo,
šamarajući mu unutrašnjost zbog spoljašnje
nevaljalosti,
i još kad ostavi plitak trag
u nekoj barici na amsterdamskom groblju,
smrt je slaba, kažem ti, smrt je slaba
i ništa drugo nego slaba za nas,
možda samo za nas,
eto zašto volim smrt.

Neasfaltirana novosadska ulica sa imenom Vojislava Despotova nalazi se na Adicama. Prijatelji su njegovu ulicu po Adicama počeli da traže još 2016. godine. 

Subotičanin po rođenju, pesnik Deže Kostolanji jedan je od onih koji potresno tačno ispisuje melanholičnu vojvođansku dušu. Njegov stil pisanja kritika je definisala kao “secesijski kult smrti”. Istina je pak da je ovaj pesnik duboko osećao Panonsko more, onako kako ga drugi nisu doživljavali. Njegovoj današnjoj slavi doprinela je i činjenica da se jedno od najboljih pozorišta u Srbiji zove baš njegovim imenom. Subotički teatar Andraša Urbana “Deže Kostolanji" proslavio se po svojoj neobičnoj poetici bliskoj pesniku samom. Deže Kostolanji smatra se jednim od najvažnijih mađarskih pesnika. Umro je početkom tridesetih godina prošlog veka. 

Neasfaltirana ulica sa imenom Dežea Kostolanjija nalazi se na Adicama.

Pesnikinja Judit Šalgo bila je zvezda vojvođanskog avangardnog pesničkog talasa. Imala je teško detinjstvo. Kao dete mađarskog Jevrejina koji je na početku Drugog svetskog rata interniran u logoru u Baji, a zatim prebačen na Istočni ruski front gde je ubijen sredinom rata, dok je njena majka odvedena u logor Bergen Belzen. Juditu je odgojila tetka Anuška u Malom Iđošu o kojoj je Šalgo zapisala: "Ako je mati zamenjiva, onda je sve na svetu zamenjivo, pa i ja sama i sve što čini moj identitet." Kompleksni identitet je upravo ono o čemu je Judit Šalgo pisala. Pamti se da je bila urednica čuvene Tribine mladih. Dobitnica je nagrade "Miloš Crnjanski". Treba pročitati njen "Put u Birobidžan".

Neasfaltirana ulica sa imenom Judite Šalgo nalazi se u Veterniku. Zapravo, asfaltirano je samo jedno parče kako se vidi na fotografiji.

Slikar Milan Kečić bio je Krčedinac rođenjem, Beograđanin obrazovanjem, a živeo je u Novom Sadu do svoje smrti 1998. godine. Njegovi radovi čuvaju se i izlažu u Galeriji Matice srpske, Galeriji savremene likovne umetnosti u Novom Sadu, Muzeju savremene umetnosti u Beogradu i Galeriji "Paleta" u Sremskim Karlovcima. Ni to, međutim, nije bilo dovoljno da ovaj nosilac Oktobarske nagrade Grada Novog Sada i Zlatnog Fjorina na Međunarodnom bijenalu u Firenci, zasluži asfaltiranu ulicu.

Istorija pamti da je Kečić bio deo beogradske grupe slikara koji su radili pod imenom "Grupa samostalni" i da je tokom sedamdesetih godina u pokretnom ateljeu izlagao svoje slike.

Neasfaltirana novosadska ulica koja nosi ime Milana Kečića nalazi se na Klisi, u naselju Mali Beograd.

Ratko Radivojević bio je novosadski glumac, jedan od istinskih simbola Novog Sada. Urbana ikona grada. Dobio je ulicu na njegovom obodu. Ulica sa njegovim imenom prošla je bolje u odnosu na sve prethodno nabrojane, jer je ipak asfaltirana, ali ne baš jako, odnosno vrlo traljavo, što navodi na pomisao da Radivojević baš i nije zaslužio neki pošten asfalt.

Radivojević je bio glumac izuzetne scenske harizme, duhoviti kozer, reditelj. Ostaće upamćen po nizu predstava za decu, svojoj grupi "Gepard grrr", svom legendarnom "Brod teatru" i projektu "Plovni putevi Vojvodine", ali pre svega po neverovatnoj moći da pozitivizmom motiviše ljude oko sebe.

Srednje asfaltirana ulica koja nosi ime Ratka Radivojevića nalazi se na Klisi, u Malom Beogradu, nadomak atara.

Ima toga još, i ne mora se ići na obod grada, dovoljno je odmaći se nekoliko stotina metara od suvog centra grada, na primer do Skerlićeve ulice:

Jovan Skerlić smatra se rodonačelnikom moderne književne kritike u Srbiji. Bio je vrlo oštar i direktan, nekad čak nemilosrdan prema piscima i njihovima delima. Stil pisanja mu je bio jasan i vrlo precizan, a nekada su njegove kritike bile zanimljivije od knjiga o kojima je pisao. Ostaće upamćen po svojoj strasnoj društvenoj angažovanosti i promovisanju socijalističkih ideja.

Skandalozno propalog asfalta, ulica Jovana Skerlića nalazi se u užem centru Novog Sada. Minut i 25 sekundi stida njome, bajsom izgleda ovako: