Samo obećanja Zakona roditelj-negovatelj: Šta je sporno i zašto se toliko čeka?

Roditelji dece sa invaliditetom skoro devet godina vode bitku za donošenje Zakona roditelj - negovatelj, koji je još 2017. godine trebalo da bude usvojen.
Samo obećanja Zakona roditelj-negovatelj: Šta je sporno i zašto se toliko čeka?
Foto: Pixabay
Prikupljenao je 61.000 potpisa, a kako saznajemo od brojnih roditelja koji nam se obraćaju, na tom polju gotovo četiri godine nije bilo pomaka. Potpisi su ostali samo na papiru. Nasuprot tome, sve zemlje u okruženju su ovaj zakon donele.

U nadležnim Ministarstvima prebacuju odgovornost jedni na druge. Ministarstvo za rad zapošljavanje boračka i socijalna pitanja na Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju, koje poručuje da u ovom slučaju nije nadležno.

Kratko nam je odgovorio samo Pokrajinski sekretarijat za socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova, ovo pitanje bi trebalo da bude obuhvaćeno izmenama Zakona o socijalnoj zaštiti.
 
"S obzirom na to da su u radnim grupama za donošenje i/ili izmene zakona i zaposleni iz Sekretarijata, naša saznanja su da će ovo pravo biti obuhvaćeno izmenama Zakona o socijalnoj zaštiti. U ovom momentu, nemamo informaciju o vremenskom okviru usvajanja ovih izmena i samom sadržaju. Prema našim saznanjima, prava roditelja dece sa invaliditetom u formi zakona nisu u proceduri donošenja", navode za 021.rs u ovom sekretarijatu, uz napomenu da u njihovim ingerencijama nije donošenje i izmena postojećih zakona.
 
U Srbiji živi nekoliko hiljada dece sa invaliditetom kojoj je potrebna stalna nega, zbog čega su roditelji sprečeni da rade, te nemaju dovoljno prihoda. Zakon "Roditelj - negovatelj", trebalo bi da omogući da roditelji imaju ista prava kao hranitelji, kako decu ne bi morali da daju trećoj osobi. 
 
Predsednica Udruženja "Sreća" Sandra Ivanković, koja je i sama majka deteta sa invaliditetom, godinama vodi ovu bitku kao inicijatorka uvođenja  statusa roditelj-negovatelj u zakonske okvire. Razočarana je jer je i sama učestvovala u prikupljanju potpisa i organizovanju protesta.
 
"Ta borba traje skoro devet godina. Mi smo 8. marta 2013. predali Skupštini Srbije 61.000 legalno prikuljenih potpisa peticije za Zakon 'Roditelj - negovatelj'. Od tada se o tome pričalo, pisalo i 'tresla se gora, rodio se miš', žalosno je što je toliko ljudi ovo podržalo. Imali smo i proteste - nikada do tada nije izašlo toliko ljudi na ulice da podrži osobe sa invaliditetom i njihove porodice. Nakon toga sam govorila u Skupštini, svi su upućeni ovo - i sadašnja opozicija koja je tada bila na vlasti, ali i sadašnja vlast. Svi su nas ignorisali", priča Ivanković. 
 
Ona ističe da je važno razdvojiti da mentalna i fizička invalidnost nisu isto, što je česta tema diskusije o ovom zakonu.
 
"Imamo i ljude iz Saveza koji sve ovo opstruišu. Neki ljudi očito ne mogu da shvate da su fizička i mentalna invalidnost potpuno drugačije. Oni su na papiru isto, ali to mora da se razgraniči. Čovek koji je bez donjih ekstremiteta jeste uskraćen za mnoge stvari, ali je u daleko boljoj poziciji od nekoga kao što je, recimo moj dvadesetogodišnji sin, koji je 100 odsto invalid, jer je na nivou dvogodišnje bebe. To je najveći problem - neki ne mogu da razumeju da je mnogo teža invalidnost biti mentalno ugrožen nego fizički", dodaje naša sagovonica.
 
Ivanković ističe koliko će ovaj zakon značiti roditeljima dece sa invaliditetom, kojih u Srbiji ima više od 3.000.
 
"Roditelji bi bili finansijski osnaženi, dobijali bi svoju platu, jer su često potpuno onemogućeni da rade zbog brige o detetu. Zvanične statistike govore da su u 80 odsto to jednoroditeljske porodice - uglavnom samohrane majke, ali ima i očeva koji se sami brinu o deci. Možete li da zamislite koliko je teško živeti samo od tuđe nege? Mnogo je onih koji su uz sve ovo i podstanari, plaćaju kiriju, a da ne pričamo o troškovima lečenja deteta. Situacija bi nam se znatno finansijsku poboljšala i ta deca bi imala kvalitetniji život", dodaje Ivanković.
 
Zakonom bi bilo regulisano da roditelji dobijaju platu. Zarad ilustracije - pomoć je 26.400 dinara, a negovatelji uz platu i dodatke mogu da prime i do 50.000 dinara.
 
"Mi želimo da se izjednačimo, da imamo ista prava kao i hranitelji koji usvajaju našu decu. Oni su nagrađeni jednom pristojnom platom, radnim stažom i tuđom pomoći, a roditelj dobija samo tuđu pomoć".
 
Ivanković poručuje da neće odustati od dalje borbe za ovaj zakon, a da im je zbog pandemije bilo otežano da ponovo protestuju, što ne isključuje kao novu mogućnost naredne godine.
 
Za dalju borbu je i Ranko Đurđević, otac ćerke sa invaliditetom koji je takođe učestvovao u prikupljanju potpisa za donošenje Zakona "Roditelj - negovatelj".
 
"Mi praktično nemamo nikakvu sigurnost. Osobe sa blažim invaliditetom su uglavnom zakonski pokrivene, imaju personalne usluge i drugo, međutim, teško ležeći bolesnici koji imaju mnogo veće probleme su potpuno zapostavljeni od strane države. Mi kao roditelji nemamo dovoljno sredstava, lično moja porodica je godinama u kreditima otkako se ćerka razbolela. Ona prima tuđu negu i pomoć koja kompletno ide na troškove njenog lečenja, plus moramo mesečno dodavati 10.000 dinara samo da pokrijemo ono što joj je neophodno za lečenje. Mi smo zapostavljeni od strane države - kome god da se obratimo, a obraćao sam se svim mogućim institucijama, niko nema odgovor, niti predlog i rešenje - jednostavno su svi digli ruke od nas", objašnjava Đurđević.
 
Usvajanjem zakona "Roditelj negovatelj" bilo bi sprečeno i da deca sa invaliditetom nužno budu izmeštena iz svojih primarnih porodica, jer roditelji nisu u mogućnosti da se o njima brinu. Snežana Lazarević iz Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI ukazuje na to da postoje različiti problemi u sprovođenju samog zakona, navodeći primere iz zemalja u okruženju.
 
"Odavno postoji inicijativa da se i kod nas uvede zakon o roditelju negovatelju, što je još davno pokrenuo zaštitnik građana. Nakon toga i određen broj roditelja koji su prikupljali potpise da se uvede u skupštinsku proceduru. Koliko je meni poznato, taj zakon je povučen i izgubio se sa agende, a da razlog nije poznat. Mogu samo da pretpostavim da je jedan od razloga taj što je i u samom pokretu osoba sa invaliditetom i roditeljskih organizacija bilo neslaganja. Mnoge zemlje iz našeg okruženja su ga usvojile - Hrvatska ga već godinama sprovodi, nedavno ga je donela i BiH", navodi sagovornica 021.
 
Ipak, kako dodaje, sam Zakon roditelj-negovatelj morao bi da bude preciziran i bolje formulisan, naročito kada su u pitanju roditelji dece koja imaju terminalne bolesti. 
 
"Dakle, u želji da pruže podršku svom detetu, ljudi napuštaju posao, opredeljuju se da koriste taj zakon čime oni praktično bivaju zaposleni, primaju minimalnu platu, uplaćuju im se porezi i doprinosi, ali ako recimo nažalost dete premine, roditelji ostaju i bez tih sredstava, ali i bez posla, obično nemaju uslov za penziju, a već su u godinama kada se teško zapošljavaju. Ono što možemo da naučimo od tih zemalja jeste da mora veoma pažljivo da se u zakonu reguliše ko ima prava na tu vrstu podrške, u kom trajanju i šta se dešava posle", navodi ona.
 
Lazarević dodaje da je problematično to što bi statusom roditelj-negovatelj, roditelji radili 24 sata sedam dana u nedelji, za minimalnu platu, bez slobodnog dana, a zapravo bi izgubili sva druga prava (dodatna primanja), sudeći po primerima susednih zemalja koje primenjuju zakon.
 
"To jeste jedan od oblika podrške, ali mora da se povede računa o tome da se porodicama gde roditelji žele da rade, obezbedi podrška tako što će neko drugi brinuti o detetu dok su, recimo, oni na poslu. To je važno i zbog toga da ne bi došlo do potpune izolacije tog deteta i porodice, jer je onda njegov kontakt sveden samo na roditelja (kada se roditelj registruje kao negovatelj), ne ide u vrtić, u školu...", navodi ona.
 
Sagovornica 021.rs ističe i da postoje nesuglasice među samim roditeljima dece sa invaliditetom.
 
"Zakon predviđa da ukoliko se roditelj odluči za ovaj status, onda dete gubi pravo na tuđu negu i pomoć. Samim tim, to bi značilo da vi dobijete nešto na mostu, a izgubite na ćupriji. Dakle, prihodi porodice se ni na koji način ne uvećavaju, a sebi ste nametnuli dodatnu obavezu, jer onda nemate pravo da tražite personalnog asistenta, pomoć u kući, ili bilo koju drugu vrstu podrške na koju porodice imaju pravo, zato što se smatra da ste vi zaposleni, primate za to platu i samim tim sva briga o detetu prepuštena je vama kao roditelju", zaključuje Lazarević.
 
Projekat "Živeti bez straha" finansijski je podržala Gradska uprava za kulturu. Stavovi izneti u sadržaju nužno ne odražavaju stav gradske uprave.

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

Ostalo iz kategorije Projekti - Živeti bez straha

Višestruko nasilje između zidova

Život osoba sa invaliditetom u rezidencijalnim ustanovama je pun ograničenja i diskriminacije, a iza ovih zidova se višestruko krše ljudska prava.