Ona slobodna enciklopedija, što sve zna a nekad ume i ozbiljno da zezne, kaže:
"Trst je važan grad i luka u Italiji na obali Jadrana sa 208.815 stanovnika, blizu granice sa Slovenijom. Grad je središte istoimenog okruga Trst i pokrajine Friuli-Venecija-Đulija. U gradu živi slovenska nacionalna manjina, a postoje i živi tragovi južnoslovenskih naroda (Srbi, Hrvati). Trst je nekada bio carska luka Habzburgovaca, a danas je prevažan, koliko za Italiju, toliko i za Austriju. Po arhimandritu Nikoli Dučiću, ime grada je nastalo po slovenskoj reči trstika tj. trska, koje ima u izobilju tamo, na morskoj obali". Svašta čovek sazna na toj Vikipediji, a evo šta se u jednom danu o Trstu da saznati bazajući njegovim otmenim ulicama...
Ima među živima još onih koji Trst pamte po čuvenoj rečenici: "Trst je naš!", kada se situacija zakuvala skoro do novog rata, jer su partizani bili u fazonu da ga ne daju po cenu života. Drugi, potomci prvih, decenijama kasnije, Trst - koji nije bio naš - pohodili su zbog farmerica i cipela. Treći, unuci drugih, o gorepomenutoj "prisvojnoj rečenici" slušali su u školi - naravno - nevoljno, misleći ama baš isto što i današnji milenijalci o devedesetim - WTF, šta se to nas uopšte tiče? Ti isti treći, kada su preko glave prevalili neke godine, otkrili su da je Trst mesto gde bi se moglo živeti...
Jedan parfem po izlasku
Prvi utisak uvek su ljudi, a Tršćani su elegantni, opušteni i nasmejani. Dobro, to je utisak čim čovek odavde ode negde, ljudi prosto nemaju te - na licima - smežurane devedesete.
Drugi utisak je da bi Vlada Srbije pod oznakom hitno morala ozbiljno da razmotri ideju da o svom trošku - kontinuirano - u Trst vozi ovdašnje žene i muškarce, u šetnju tršćanskim ulicama, gde - kontinuirano - na otvorenom - traje škola dobrog stila i ukusa. Za početak: i tamo je vruće, ali niko ne smrdi na znoj, a to kako su obučene Tršćanke i kao mirišu Tršćani - mama mia! Nije to samo vrhunski stil, već ekstravagancija u najčistijem i najautentičnijem obliku: jednostavna haljina sa upečatljivom ogrlicom i tašnom koju bi odmah da kupiš, smerna suknja, lepršava bluza i markantan sat, i uvek miris u kosi.
Nema botoksom "natečenih" usana, nema poprsja koja prkose gravitaciji, ni na jednom licu usred bela dana nema izručena cela tuba tečnog pudera, nema devojke koja na nogama nosi platforme koje kao da su izašle sa seta Pornhuba, nema frajera u trenerci, čak ni onoj, među našim hipsterima trenutno omiljenoj - skini pamučnoj. U Trstu čak ni gej populacija više ne nosi one nepodnošljivo uske "Popaj" majice.
Muškarci nose košulje neverovatno lepih dezena, njihovoj dendi otmenosti doprinosi neka iskričava maramica u džepu ispod revera, blesavi šešir, predobre cipele, lagani šal i pantalone savršenog kroja - odmah znaš na čemu si. Na parfemu štedeli nisu. I ne smeta ti.
Odelo ne čini čoveka ali mnogo govori o njemu, lepo je rekao onaj Francuz što je smatrao da je stil čovek sam, sa svim onim što je video, pročitao, čuo, doživeo, promislio... Sve u svemu, za naciju koja je nekada putovala do Trsta samo da bi kupila dobre kožne cipele i čizme, a koja danas nosi kartonke čuveno nebitnih svetskih brendova, čini se da nama, u odnosu na Italijane, nema spasa. Pa ipak možda bi vredelo pokušati?
U tom savršeno skockanom gradu, kad zaluta, žena nekako od prve nabasa u "Kiko". Pošto je u stresu što se izgubila - tu provede ozbiljna dva sata probajući sve što se probati može - a može bukvalno sve.
Ljubazne prodavačice govore sve moguće jezike (nije tačno, bar ne u Trstu, da Italijani ne govore ništa drugo do italijanski), prave se da ne vide da su ti ruke potpuno roze i crvene od 50 nijansi ruževa, da si potrošila bar dva metra selotejpa probajući sve moguće boje predivnih lakova, da si na trepavice nabacila toliko maskare da, kad trepneš, krenu talasi na obližnjoj obali...
Cene uopšte nisu dramatične. Lakovi su im od 2 do 7 evra. Predobre maskare do 10 evra, senke u rasponu od 3 do 10 evra, ruževi od 4 do ektravagantnih 12 evra - ti su sa morskim algama koje, nagoveštava reklama, u ljubljenju odmenjuju frajere.
Što se ostalih prodavnica šminke i drogerija tiče, mogu se naći razne zanimljive kozmetičke marke kojih kod nas nema. Jedan od proizvoda koje obavezno treba kupiti je pasta za zube "Antica erboristeria", košta 1.45 evra. Kod nas prilično skupa kozmetika "Pupa" tamo se prodaje za smešne pare.
I nekako opšti utisak je da je "Zara" tamo zarskija, da je "Oviese" ovijeskiji, da je "Woman secret" tajnovitiji nego kod nas, da je ponuda šira, izbor veći, kvalitet bolji, dizajn zanimljiviji u odnosu na ono što se može naći kod nas u radnjama istih brendova.
I onda se tu čovek uvek pita, ma koji to trust mozgova prosuđuje da su ljudi ovde manje vredni i važni od nekih tamo negde drugde. Baš uvredljivo.
Kad si se dovoljno "naizgubio" i "namodio", toliko da misliš da ćeš morati stopom kući jer para neće biti ni za bla bla kar, moraš sesti i sručiti neku kafu u sebe. Može "Illy", istu onu koja je mirisala na ulazu u grad sa koparske strane, tamo u industrijskoj zoni gde je njihova fabrika, a može i bilo koja druga, jer, fakat, u Trstu ne možeš popiti lošu kafu. Čak i ako piješ samo espreso ristreto - što će reći "gutljajčić kafe i beži", kako to rade Italijani - i nikako kafu sa mlekom, obavezno treba probati kapućino in bikiere, što je kapućino u čašici. Nije poznato šta rade toj idealnoj kombinicji najfinije kafe i mleka, ali posle nje te stigne totalni energetski restart.
U drugoj turi gubljenja gradom - a to je, poznato je, najbolji način da upoznaš dušu mesta, jer gubeći se u toj lepoti nekako pronalaziš i sebe i sve skrovite lepote spuštenih ili prigušenih šalukatri/persijana na prozorima, nalećeš na kuću u kojoj je živeo Džojs. Obeležena su i mesta gde se Rilke borio sa svojim elegijama i gde je onaj čuveni Zigmund lupao glavu o muško-ženskim odnosima.
Svuda iste populističke metode
Sam centar je pun turista ali čim se skrene u sporednu uličicu sve je nekako neočekivano tiho i mirno. Posle od prijatelja saznaš da je do pre par godina bilo čak uznemirujuće mirno.
Mnogo kuća bilo je napušteno, zakupi stanova su bili vrtoglavi, stari stanovnici su pomrli, a mladi nisu imali para da iznajme tako skupocene stanove pa su se povlačili u unutrašnjost.
Vlada je onda u nekom trenutku osmislila program koji je mlade stimulisao da iznajmljuju stanove i osnivaju porodice kako Trst ne bi postao grad duhova. I danas tako na mnogim zgradama stoje oglasi sa uputstvom kako najbezbolnije iznajmiti gajbu. Cene zakupa su sada nešto niže, ali za naše uslove i dalje neshvatljivo velike.
Vespe i besramna šaputanja
Ceo grad vrvi od vespi. Na nekoliko mesta su ogromni parkinzi samo za njih, jedan takav je na Trgu Oberdan koga zovu Malim Berlinom. Zapravo, Trst zbog svojih velelepnih zgrada više podseća na Berlin, Peštu i Beč nego na obližnju Veneciju. U celodnevnoj šetnji mogle su se videti tek dve oronule zgrade, spremne za renoviranje. Iako nisu u cvetu mladosti, izgledale su pristojno i dostojanstveno.
Na vespama juri i staro i mlado, nije retkost ni "fića" u nežnoplavoj ili rozoj boji, a vespe, na njima jezde ozbiljno dobri frajeri koji besramno dobacuju komplimente svemu što se u suknji kreće. Dobro je biti žena u Trstu.
Malo dalje je moćno lepa Sinagoga ali ne možeš ući, zatvorena je. Zatvorena je i pravoslavna Crkva Sv. Spiridona na Trgu Ponte Roso i obližnja katolička Crkva Sv. Antonija. Božiji izaslanici kao da su kolektivno otišli na đelato, fantastični italijanski sladoled, razumljivo, jer dan je prilično vruć.
Nadomak crkava je pijaca na kojoj se prodaje preskupo voće: ukus jagode je kao da jedeš stiropor, a ukus trešnje kao da jedeš dunju, cveće koje se tu takođe prodaje toliko lepo izgleda da nisi siguran da li je pravo ili plastično. Kupaca uglavnom nema, mada se uz Grande kanal sedi i uživa u proseku.
Zanimljivo je da Tršćani i Tršćanke, nakon popijene kafe, možda ne baš od rane zore, ali od podneva svakako, krenu da ljušte proseko, što je manir koji bi jamačno vredelo slediti ali kako onda ceo dan ostati na nogama? Mora se valjda i to navežbati.
Opštepoznato je, u Italiji se lepo jede: pasta ova, pasta ona, pice na sto načina, torteline, špageti, riba... Ima restorana i restorana. Ali sve najbolje italijansko, u vidu prodavnice i restorana, može se naći u koncept storu "Eataly" koji se nalazi na samoj obali. Brend je osnovao Oskar Farineti. Prvi je otvoren u Torinu, a danas ga ima duž cele "čizme" - u svetu je ukupno 40 takvih radnji.
Farinetijevi su iz Pijemonta, Oskarov otac bio je partizan, sam Oskar završio je ekonomiju i pridružio se očevom biznisu, imali su prodavnicu bele tehnike "Unieuro", koju su 2004. prodali Englezima za 528.000 evra. Tako su počeli "Eataly" biznis. Komotno se može reći da su to apsolutno savršene radnje, posvećeno, pametno, elegantno i maštovito osmišljene.
Ovaj tršćanski je na dva sprata i on je sve ono što autentična Italija nudi - od milion vrsta vina, paste, kafe, ulja, kozmetičkih preparata do odlično dizajniranih sitnih potrepština za kuću, posebno kuhinju, poput kafetijere. Sve što se prodaje u jednom delu koncept stora, u drugom, restoranskom delu, može da se proba.
Pice su neshvatljivo dobre, jede ih čak i onaj ko im nije fan. Cene su u restoranu vrlo prihvatljive: parče pice je od 1,5 evra, najbolja je sa mocarelom, suvim paradaizom i rukolom, čaša proseka je od 3 evra, kolači su od 2 evra. Poslastičarnice su u Trstu na svakom ćošku i nemoguće im je odoleti. Jedno od dobrih slatkih mesta je Pasticceria Michele Lionetti.
U Trstu danas radi mnogo Slovenaca, naročito Slovenaca bosansko-hercegovačkog i srpskog porekla. Pošto su Koper, Piran, Ankaran, Muđa i još neka mesta jako blizu Trstu, dvadesetak minuta u proseku, ljudi se svakodnevno voze na posao. Uglavnom su to poslovi opsluživanja starih bogatih ljudi.
Autobusom od Kopra do Trsta vozi se pola sata, karta je 3,5 evra u jednom pravcu. Iz Trsta se za dva sata udobnim vozom stiže do Venecije, povratna karta je 27 evra. Vozovi idu vrlo često. U Veneciji se iz voza izlazi direktno u ovaj grad muzej.
A kupanje u Trstu? Ako si starosedelac kupaš se u Sloveniji ili Hrvatskoj, iako ima lepih plaža i duž puta ka dvorcu Miramar (za njega treba izdvojiti neki sasvim drugi dan i do njega doći peške, oko 5 km od centra grada), ali ako si nestrpljivi turista na jedan dan u Trstu, u nekom trenutku ćeš se baciti u more gde god stigneš, po cenu da te prolaznici gledaju posve sažaljivo.
U centru grada je i Teatar Verdi. Nedaleko od njega je picerija u kojoj je na svakom stolu plastična flaša sa vodom i špricem na vrhu. Malo si zbunjen, čemu to služi, da dezinfikuješ ruke, pomisliš prvo, a onda te kao svakog slona u staklarskoj radnji pouče: prskanju galebova koji se otimaju za hranu.
Kada pica dođe na sto, galebovi se ustreme na nju i prečesto pica odleti put neba. Zato su se vlasnici picerije dosetili ovog trika koji urnebesno razgaljuje sve turiste jer većina najpre nema pojma čemu bi ta flaša mogla da služi. Ukoliko turisti pobede galebove, ponekad se međusobno i sami prskaju, kao pobednici Formule 1 šampanjcem.
Da li od vrućine ili im je to običaj ali galebovi se povremeno mogu sresti i na ulici, malo ošamućeni bazaju među prolaznicima. Jedan od njih gegao se ispred Autobuske stanice koja se rekonstruiše (kada kupiš kartu službenica ti odmah uruči i plan grada, besplatno). Zanimljivo je da su peroni na ovoj stanici pod kupolom velike hale/hangara - dakle, sa pokrivenim krovom.
Putnici čekaju na peronima u smradu izduvnih gasova. Ha, najzad nešto negativno i u Trstu! Kako sada izgleda, a radovi su pri kraju, autobuska stanica će biti vrlo elegantna. Na obližnjem trgu je okupljalište emigranata. Može ih se sresti po ulicama, lepo su obučeni, u skupim patikama, po zgodnoći pariraju Italijanima, a prodaju uglavnom naočare i peškire.
Za jedan dan u Trstu može se još, usred grada, obići i Grota Điante, velika pećina. Stvarno je ogromna i nekako zastrašujuće divna. Zanimljiva tačka lutanja po gradu je i Rimsko pozorište. Tu vežbaš glas i shvatiš zašto nije dobro da pevaš ni u kupatilu jer nikad ne znaš čije uši možeš da povrediš. Ali, tešiš se, svi to na tom mestu rade.
Iako ti tabani sad već bride, otkazuje poslušnost čak i udobna obuća, obilaziš i brdo San Đusto, stepenicama do gore, duša ti je u levom uvetu ali ono što gore vidiš vredi truda: ostaci tvrđave, katedrala i fontana.
Najgrandioznija tačka u Trstu je Trg ujedinjenja. To je jedno od onih mesta na kojima shvatiš koliko si mali i nebitan. Trg je ogroman, prostran, blista od sunca i plavog neba iznad njega, i luke i mora u koje gleda. Velelepan je, zaista, okružen lepim zgradama, između ostalih i Gradske kuće, Palatom guvernera, te palatama osiguravajućih društava Đenerali i Lojd. Tu je i fontana Maroneli.
Ne može baš jako, ali pokušava svojom lepotom i značajem da mu parira obližnji Grande kanal, to je nekada bila prestižna kota u gradu, ko je tamo imao kuću bio je car. A kuću je tu imao najbogatiji tršćanski Srbin u 18. veku, trgovac Jovan Kurtović. Ako je verovati pričama, taj je trgovac pomogao mnoge srpske porodice koje su se tu nastanile, radile i postale uspešne.
Do vila u tom kvartu dolazilo se maltene brodom kroz Grande kanal. Skoro kao u Veneciji. Na jednom od obližnjih mostova - opet Džojs, zapravo njegov spomenik. Sve su prilike da u Italiji cene velike ljude koji im dođu u goste, pa ako još provedu neko vreme tu, Italijani ih učitaju u istoriju svog grada. Učimo!
U naručju hlada 20. septembra
A deo atraktivne istorije grada i danas je tramvaj kojim se mogu obići pojedini delovi grada i predgrađe Trsta i to, da čovek ne poveruje, za nešto više od evra. Lepo se odmoriti, bar malčice, u Gradskom parku koji je baš lep i odnegovan.
Nadomak njega je jedna od najlepših ulica - Šetalište 20. septembra (Viale XX Settembre), takozvani Akvedoto koju grle grane visokog, u krošnjama isprepletenog, drveća. Ulica je prepuna cvećara, kafića, lepih radnji, poslastičarnica, zanimljivo dizajniranih klupa…
I na kraju, kad otkažu stopala, iako bi srce hrlilo i dalje na sve strane, mora čovek sesti još jednom i popiti još jedan kapućino in bikiare dok ispraća sunce koje lagano tone u more. Izbor je širok: u retro kafeu "San Marko", čuvenom "Café degli Specci" ("Kafeu ogledala") ili Kafeu "Tomazeo" gde, Italijani se ponose, pije najbolja kafa još od 1830. godine.
.jpg "Crnogorski TAG sada može da se registruje i koristi u Srbiji, srpski u Crnoj Gori još ne")
.jpg "Detaljan cenovnik putarina do Grčke: Ovoliko će vas koštati put do mora")
Komentari 4
TS
Ako je teško, zbog životnih muka i nedaća 90ih godina (koje još uvek traju), da po drugome više ličimo na njih, 'ajde bar po nenošenju trenerki po gradu da im se približimo.
Hattori Hanzo
Dejan
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar