Koliko je Hitler bio blizu da dobije rat

Reditelju Kristoferu Nolanu kritičari pišu da je ovim filmom dosegao samog Stenlija Kjubrika, a za Bitku kod Dunkirka, tačnije, evakuaciju iz Dunkirka od 26. maja do 4. juna 1940, ništa manje od toga ne bi bilo dovoljno.

U osnovnim crtama, više manje je stvar opšte kulture znati i da su do maja te godine nacističke trupe munjevitim prodorom pregazile Belgiju i Holandiju, da je Pariz računao na to da će Mažinoova linija zadržati Vermaht od prodora u Francusku, jer se smatralo da nema teoretske šanse da bi neko slao stotine tenkova kroz ardensku šumu praktično sve do obale Atlantika.

Kao i to da je Hitler učinio upravo to, da su njegovi vojnici temeljito nakljukani amfetaminima tenkovima ušli u Arden 14. maja i nekoliko dana posle izbili na zapadu, zatekavši savezničke snage u potpunom šoku. Na prostoru dugom 97 i širokom samo 30-ak kilometara našlo se čak 400.000 vojnika Velike Britanije, Francuske, Belgije, nešto Poljaka i u tragovima još nekih drugih. Oni s jedne strane u totalnom rasulu, a s druge ekstremno organizovani i u naletu Nemci, činilo se da je rat za zapad Evrope još samo malo pa gotov, da je Velika Britanija ostala bez okosnice svoje vojske. Onako stisnute uz obalu, razarale su ih stotine tenkova, topovi, štuke su ih s neba tamanile granatama.

Vinston Čerčil Britaniju u raspadu kao premijer preuzeo je samo dve nedelje ranije... I pozvao je sve koji mogu, koji imaju plovila da pohitaju da izvuku u Britaniju stotine hiljada vojnika.

"Samo čudo sada može spasiti britansku vojsku", rekao je Čerčilu tada general Alan Bruk.

Čudo se i dogodilo. Od nešto više od 400.000 vojnika, Britanaca je zarobljeno oko 60.000, Francuza oko 50.000, poginule se hiljade i hiljade, ali je 330.000 vojnika spaseno. Izgubili su, doduše, svu opremu, većinu su čak i sami uništavali da ne završi kao nacistički plen, ali je kičma antifašističkog otpora Hitleru na zapadu Evrope spasena i praktično svi ti ljudi četiri godine posle vratili su se u Francusku preko Normandije.

Čerčil je tada pred britanskim donjim domom parlamenta održao onaj svoj istorijski, neponovljivi govor: "Mi ćemo se boriti na plažama... Mi ćemo ići do kraja... Mi se nikad nećemo predati!" U najgorem trenutku rata taj govor je podigao nadu i moral, i Britanaca i Evrope, do onog nivoa na kom je jedino bilo i moguće slomiti Treći rajh.

Međutim, ono što niko od miliona kojima je govor bio upućen nisu znali bilo je da se Čerčil odmah potom okrenuo svom kolegi i prošaputao: "I borićemo se protiv njih razbijenim bocama jer to je prokleto jedino što još imamo."
Stvar je bila u tome da su Britanci, Francuzi, saveznici uopšte sa slomom kod Dunkirka izgubili skoro svo svoje naoružanje.

Jedino u čemu su Nemci imali gore gubitke bilo je u vazduhu; Britanci su izgubili svojih 126 aviona, ali su se borili kao lavovi i srušili 156 nemačkih. Dramu koja se tada odvijala zapravo jedino mogu približiti brojke. Ili nedavno pušteni film. Dakle, Čerčil je bio možda ni nedelju dana premijer kad je video gde sve ide i zapovedio hitnu evakuaciju vojnika preko La Manša. Koliko? "Koliko uspete da ih spasite!"

Računalo se da bi ih u prvih 48 sati mogli izvući samo 45.000, posle možda još nekog i to bi bilo to. Evakuacija je počela 27. maja i tog dana izvukli su ih samo 8.000. No, onda je stigao očajnički poziv da svako dovoljno hrabar i opremljen krene preko mora u spasavanje.

Ratni britanski brodovi, trgovački brodovi, ribarski brodovi, velike i male jahte, delom i iz očajnih savezničkih nacija krenule su u evakuaciju. Ukupno 933 plovila, od kojih oko 700 civilnih brodova, a nije se uspela vratiti svaka četvrta.

Parni brod s lopaticama "Medway Queen" sedam puta je u oba smera prošao kanal i sam spasio 7.000 ljudi. Najmanje plovilo bio je ribarski čamac dug samo četiri metra. Dok je deo vojske poslat u samoubilačku misiju držanja odstupnice koliko god mogu protiv nadiruće nacističke ratne mašine, osam dana trajala je evakuacija i izvučeno je 338.226 vojnika.

Ono što se prikazuje u filmu, da su stotine hiljada poraženih ljudi, očajnih do kraja, mirno i u redu, bez gužve, panike, histerije i guranja čekali na svoj red, neki čak i u moru do ramena, u strogom redu, bez da ih je iko na to terao, to je zaista bila istina. Čak i kad su ih nadletale štuke i raznosile granatama na plaži. signalista Alfred Boldvin opisao je to: "Bilo je to neverovatno. Imali ste utisak da ti ljudi čekaju autobus."

A istovremeno je drama bila takva da je putnički trajekt "The Royal Daffodil", na primer, odjednom napalo čak šest nemačkih aviona, izbušilo ga toliko da je imao rupe od metaka i ispod linije mora, da su mu meci zujali na centimetar od rezervoara. Pa ipak je napola potonuo uspeo da stigne do Britanije i isporuči svoje ljude.

Mali brodovi i čamci svi redom bili su pretovareni ljudima do granice prevrtanja. Suludo, ali jedan od onih koji je u najkritičnijem trenutku bio od najveće pomoći Saveznicima u evakuaciji bio je onaj ko je zapovedio nemačkim tenkovima u naletu da pričekaju nekoliko dana.

Nekoliko je teorija. Prva je bila ta da se Hitler sam uspaničio zbog svog uspeha Blickriga, da se užasno bojao da će mu tenkovi ostati bez dostave goriva.

Druga je da je takav strah uhvatio dvojicu njegovih generala, čiju je odluku onda moralo pobijati kompletno nemačko zapovedništvo. Zapravo nisu mogli da pogreše jer su zalihe ostajale na sve strane iza Saveznika.

Treća teorija je ta da je Hitler do zadnjeg trenutka verovao da bi mogao naterati Veliku Britaniju na ponižavajući pakt, da s te strane nije hteo rat.

Sve tri teorije itekako imaju smisla, ali najbitnije je da su Saveznici dobili dragocenih nekoliko dana i umesto samo 45.000, i to po suludo optimističnim procenama, izvukli kompletnu vojnu silu. Doduše bez oružja, ali ipak. A tek na moru...

Maja 29. trup razarača "Wakeful" razorio je nemački torpedo i brod je potonuo u samo 15 sekundi. Sa 600 vojnika. Samo na plažama kod Dunkirka pobijeno je oko 3.500 ljudi. U avionskim udarima Nemaca u samo nekoliko dana stradalo je i 1.000 stanovnika grada. Istovremeno, neke jedinice 51. divizije Britanaca dobile su naredbu da se "bore do poslednjeg čoveka". I to su i uradile.

Kapetan Markus Ervin-Endrus sam samcat je spasao svojih osam ljudi koji su se našli u zamci u predgrađu grada, pri tome pobivši 17 Nemaca. Major Gas Dženings telom se bacio na granatu koja je pala među njegove ljude i prigušio eksploziju koja bi ih inače pobila.

Maja 27. 97 ljudi Kraljevske Regimente Norfol borilo se do poslednjeg metka i nije im preostalo ništa drugo nego da se predaju. Međutim, nekolicina SS-ovaca na koje su naleteli naprosto su ih postrojili i streljali na licu mesta.

Ipak, 40.000 zarobljenih Britanaca ipak nisu pobijeni, ali su zato bili prisiljeni da hodaju sve do Nemačke gde su radili po rudnicima i fabrikama. Britanci su tih dana izgubili 445 tenkova, 2.400 topova, 65.000 vozila, 68.000 tona municije.

Čerčil je zaista znao zašto šapuće u poverenju ono o "razbijenim bocama", a tek dosta nakon tog čudesnog spasavanja stotina hiljada vojnika, priznao je naciji da se "rat ne dobija evakuacijama".

Uprkos svemu, naslućivalo se to već onda, a danas je to činjenica, time što Hitler tada nije uništio Saveznike u okruženju na parčetu tla kod Dunkirka, Firer je propustio da već tad odluči rat i time je taj događaj bio prva velika prelomna tačka u Drugom svetskom ratu, bez obzira što su sve do 1943. i savezničkog iskrcavanja na Siciliju jedine slobodne teritorije u kontinentalnom delu Evrope bili oni pod kontrolom partizana.